Kada on priča - svi slušaju!

Ma koliko se ne slagali sa mišljenjima koje skoro svake večeri na nacionalnoj televiziji iznosi Čarls Barkli, mnogi će mu ipak priznati bar hrabrost da bez ustručavanja kritikuje kada mu se nešto ne sviđa. S obzirom na respektabilnu karijeru koju je tokom 16 sezona igranja u NBA izgradio, to mu je dozvoljeno, a čini se da u toj ulozi nekada uživa više nego nekada na terenu.

I tamo je bio brbljiv i često je bio pokretač mnogih incidenata. Testirao je "živce" košarkaša iz protivničkog živaca, pokušavao da ih isprovocira, odgovarao na provokacije, tukao se, a jednom je čak i (slučajno) pljunuo devojčicu u publici.

"Bila je to najveća greška moje karijere", požalio se on.

Bio je atipičan košarkaš. Sa svega 198 centimetara igrao je na poziciji krilnog centra, i ne da je igrao, nego je tokom svoje karijere bio jedan od najdominantnijih na toj poziciji.

Mogao je da čuva i "duplo veće" momke od sebe, a odlikovala ga je raznovrsna igra. Za vreme svoje karijere koja je počela 1984. godine postigao je preko 20 hiljada poena, uhvatio više od 10 hiljada skokova, ali i asistirao svojim saigračima oko 4 hiljade puta.

U opširnom intervjuu za Grejema Bensingera, saradnika ESPN-a i Yahoo Sports, govorio je na mnoge teme, kao i uvek - potpuno otvoreno, a za početak je otkud u karijeri jednog krilnog centra toliko raznovrsna košarka.

Uživajte!

"Prve godine sam bio rezervni plejmejker koji je imao visinu od 178 centimetara, da bih naredne bio prvi krilni centar ekipe sa 196 centimetara", počeo je Barkli.

"Tako da, ja sam neverovatno brzo porastao... U srednjoj školi sam prvo upao u loše društvo, krali smo čokoladice i policija nas je jednom umalo uhvatila. Pobegli smo u neku šumu i nikad se tako nisam uplašio u životu. Shvatio sam da moram da promenim život. Počeo sam samo da igram košarku, samostalno sam vežbao, a najviše mi je u karijeri pomoglo to što sam kao mlad igrao pleja. Kada se prebacio na poziciju krilnog centra mogao sam da driblam, brže pomeram noge…".

Imao je neverovatnu snagu i umeo je da dribla kada se nađe na protivničkoj strani terena, ali je odbrana još uvek bila diskutabilna, jer je gotovo uvek morao da čuva višeg košarkaša od sebe. Pretvorio je to u svoju prednost.

"Prekretnica karijere desila se na Božić kada sam igrao protiv najboljeg visokog igrača u Ligi – Bobi Li Hurta", počeo je on.

"Protiv njega sam ubacio 30 poena i uhvatio 20 skokova, pa su tek onda počeli da prate skauti. Do tada me niko nije platio, nisam dobio nijedno pismo sa Koledža… Onda su shvatili da, iako sam nizak, mogu da igram protiv jačih igrača pod košem, tako je bilo čitavu karijeru. Kada sam bio na Ozburn koledžu bili smo jedina ekipa u zemlji koja je imala višeg (krilnog) centra u ženskoj nego u muškoj ekipi. To je bilo genijalno, žao mi je što sam zaboravio ime te devojke".

Mnogo toga ga brine u današnjoj košarci, posebno na koledžu. Poznato je da je jedan od najglasnijih kritičara mladih košarkaša koji se odluče da već posle prve sezone odu u NBA ligu. Kaže da je to prerano za njih u igračkom smislu, ali i zbog toga što propuštaju šansu da se obrazuju i "zarade" diplomu koja može mnogo da im znači. Misli da je pokretač veliki novac koji se vrti u NBA klubovima…

Na Univerzitetu Oburn, koji se nalazi u Alabami, je proveo tri godine, a kazao je da je mogao mnogo ranije da ode na draft i ima i dužu karijeru u najjačoj ligi. Motivisali su ga  pokloni koje je dobijao od agenata, a otkrio je šta je dobijao od njih dok je bio na Koledžu.

"Keš, najčešće. Mislim da bi to trebalo da bude legalno. Želim i ja novac, svi zarađuju, pa tako hoću i ja. Hoću da idem u izlaske, da kupim patike, da idem na večere, da šaljem svojoj porodici. Sistem jednostavno nije pravedan. Postoji velika debata o plaćanju igrača… Želim da se igrači na Koledžu plaćaju, tako će i ostati tamo, jer najčešće i odlaze u potrazi sa novcem. Agent bi me "terao" da ostanem u školi tako što bi mi davao novac".

"Najviše što sam uzeo "ispod stola" je 20 hiljada dolara, što mi je bio motiv da ostanem u školi. Nije to sad neki novac, dao sam majci, baki i uzeo nešto za sebe i tako nisam otišao u NBA jednu sezonu kasnije. Nisam se pokajao".

Nastavio je sa kritikama…

"Danas je to još gore u NBA. Sve je više novca u opticaju, a igrači ništa ne zarađuju od toga. NCAA turnir u martu dobija 11 milijardi za to, a to nije njihovo. Pa, čije bi trebalo da bude? Niko ne misli na košarkaše tih timova koji jednoga dana ipak neće zaigrati u NBA, već će morati da se bave nečim drugim. Ne plašim se za momke poput Lebrona, Džordana ili mene… Mnogi igrači koji su igrali sa mnom nisu uspeli da naprave karijeru, život im je potpuno srušen zbog toga.  Imamo moralnu obavezu da teramo ove momke i da uče, da se obrazuju. Imamo toliko mladih afroamerikanaca koji misle da će samo doći u NBA, i da zbog toga preskaču časove, ali ne bi trebalo samo o tome da misle".

"NBA već godinama unazad nije dobar. Sve je krenulo kada smo počeli da izvlačimo decu sa koledža posle jedne godine tamo. Ta deca moraju da ostanu u školi. Šta je falilo Medžiku Džonsonu da ostane nekoliko godina u školi, nije Lariju Birdu, Majklu Džordanu, Oskaru, Viltu, Raselu i drugima. Svi su oni bili u "školi" minimalno tri godine. Znam da ovi klinci žele novac, ali ne moraju odmah da idu u NBA. Izluđuje me to…".

Na draft je izašao 1984. godine. 

Za tri godine u Alabami beželio je solidne brojke: 14,8 poena (procenat šuta skoro 70%), 9,6 skokova, 1,6 asistencija i 1,7 blokova po meču. Na jednom od najjačih draftova u istoriji NBA lige za konkurente je imao Hakima Olajdžuvona i Majkla Džordana, a njegov problem bila je kilaža.

Pre drafta na kojem su ga izabrali Siksersi imao je oko 128-129 kilograma…

"Agent mi je rekao da moramo da pričamo o Filiju. Rekao mi je da imaju malo prostora u budžetu i ako me draftuju da ću verovatno zarađivati oko 750 hiljada dolara. To me je razbesnelo jer nisam napustio koledž da bih zarađivao tako male pare, želeo sam više. To mi je rekao dva dana pre drafta u Njujorku. Želeo sam da da se postaram da me oni ne draftuju…".

Šta si uradio?

"Za doručak sam pojeo 6 palačinki, slaninu, zalio sa vanila šejkom. Pa ručak… Pojeo sam 4-5 krilaca, pire krompir, pa posle šniclu, još krompira. Onda večera… Sutradan sam ponovio to isto. Pred draft sam stao ponovo na vagu koja je pokazala da imam oko 135-136 kilograma. Moj agent je poludeo. Vikao je na mene i govorio da sam lenj i debeo".

Nije čak ni krio nezadovoljstvo kada je izabran kao peti pik.

"Kada bi ljudi dobro obratili pažnju na snimak sa tog drafta, na kome su me uprkos svemu izabrali ljudi iz Filadelfije, mogli bi da pročitaju sa mog pogleda da baš i nisam bio oduševljen. Kada su pročitali moje ime pomislio: "Ma jel me zaje***te!?". Nisam se smejao jer sam shvatio da sam napustio koledž za 750 hiljada evra. Međutim, Siksersi su trejdovali dva igrača u međuvremenu, pa je moj prvi ugovor glasio na 2 miliona dolara".

Da li je istinit onaj čuveni trač da si za prvih 200 dana na koledžu picu naručio 160 puta?

"Delimično! Više recimo 70-80 puta, ali sve je to opravdano. Na koledžu smo se hranili u menzi i hrana je uvek bila u određeno vreme".

Ne možeš to opravdati time, čoveče!?

"Možeš, bio sam gladan".

"Nismo završavali trening na vreme da bismo stigli da jedemo. Kada se istuširaš i hoćeš malo da se opustiš, prođe vreme za jelo, ili pojedu sve što valja. Bilo je prekasno za nas. Tako da smo bar tri ili četiri puta nedeljno naručivali picu. Bio sam vrlo debeo na koledžu, kilaža mi se kretala od 130 do 135 kilograma".

"Najveći uticaj na moju karijeru imao je Mozes Maloun", otvorio se Barkli.

"Bio sam ga zvao sa strane i pitao ga zašto ne igram, a on mi je rekao: to je zato što si debeo i lenj i - debeo i lenj. Shvatio sam da sam ja debeo i lenj… Rekao mi je, ne brini se, Veliki Mo će ti pomoći da smršaš. U to vreme sam imao recimo 130 kilograma, rekao mi je da se spustim na 127. Ja dođem do kilaže od 127, on kaže hajde sad na 122 kilograma. Tada se videlo da sam u boljoj formi, da dobijam minute u igri… Ali, onda mi kaže da se spustim na 117 kilograma, da smršam još pet. I tada sam počeo da rasturam. Dobijam veću minutažu, pružam najbolje partije, ali onda mi on kaže – hajde na 109 kilograma, hoću da eksperimentišem. Nisam se osećao dobro, bio sam preslab, nisam bio eksplozivan i zaključili smo da je moja najbolja kilaža negde oko 115 kilograma. Tako je bilo tokom čitave karijere".

Čarls Barkli je bio i član čuvene generacije Sjedinjenih Američkih Država koja je dominantno stigla do zlatne medalje na Olimpijskim igrama. Bila je to prva generacija sa NBA igračima, koji do tada nisu smeli da igraju za reprezentaciju, pa su sem Barklija tu bili i Dejvid Robinson, Patrik Juing, Lari Bird, Džon Stokton, Skoti Pipen, Majkl Džordan, Karl Maloun, Kris Malin, Medžik Džonson i drugi superstarovi. Zvali su ih "drim tim".

U Rio de Žaneiru će ponovo učestvovati najveće zvezde, pa se taj tim poredi sa ekipom iz 1992. godine.

"Ne moramo mi da osvajamo Olimpijske igre svake godine… Ne moramo da šaljemo najbolje igrače kao Duranta na ovo takmičenje".

Važno je zbog hemije?

"A, mi nismo imali hemiju? Mislim na naš "drim tim". Zbog čega bi morali ovi igrači da igraju iz godine u godinu za SAD?".

Pre desetak godina igrači ipak nisu toliko želeli da igraju za tim.

"Ne, sada igraju i previše. Sada imaju Olimpijske igre, pa Svetsko prvenstvo. Ne moraju svake godine da idu isti ljudi. Upravo su odigrali NBA sezonu, bili u plej-ofu. Već smo dokazali da smo najbolji na svetu, hajde da pošaljemo mlađe igrače. Oni nemaju iskustva, to im je potrebno. Ne moramo da šaljemo "nuklearno oružje" da bismo osvojili Olimpijske igre. Trebalo bi da šaljemo igrače mlađe od 23 godine".

Pričaj nam o "drim timu".

"Kada sam dobio poziv za "drim tim", bio sam oduševljen. Bio sam odličan igrač u lošem timu, a to je izuzetno teško za za igrača. Posebno psihološki. Teško je kada izlaziš na parket svako veče i znaš da ćeš izgubiti.  Kada su me trejdovali u Finiks, znao sam da sam bio bolji igrač u Filadelfiji, ali kada si okružen boljim košarkašim."

"Kada smo krenuli na Olimpijske nismo znali da ćemo lako osvojiti zlatnu medalju. Znali smo samo da će biti mnogo frke ako ih ne osvojimo. Pred hotelom je bilo i po deset hiljada ljudi, kada smo putovali autobusom pratila su nas policijska kola, motori i helikopter koji je leteo iznad nas".

Zašto su Igre u Barseloni bile tako važne?

"Bile su to prve Olimpijske igre kada je NBA igračima dozvoljeno da igraju. To nije bilo fer… Mi smo gubili internacionalna takmičenja jer su oni igrali sa profesionalcima, a mi sa klincima sa koledža. Sabonis i Dražen su ubijali mlade igrače, a mi smo mislili – pa ne treba da igrate sa njima, nego sa nama".

"Mislim da su te Olimpijske igre promenile košarku. Mi smo uticali na to. Pričao sam sa Timom Dankanom, Dirkom Novickim i Manuom Đinobilijem o tome, oni su mi rekli da su zbog tih Igara želeli da igraju košarku. Nismo imali mnogo evropskih igrača, stranaca uopšte, a sve je počelo posle 92. Mnogi igrači "sa druge strane Okeana" su došli u NBA baš tada".

Kako bi rangirao Majkla, Lebrona i Kobija, samo ako gledaš njihovu veštinu, a ne osvojene trofeje?

"Dobro, jasno je da je Majkl najveći svih vremena. Kod Lebrona i Kobija… Lebrona ipak na drugo mesto. Kobi i Majkl su isti, a Kobi nije Majkl. Ali Lebron… Nikada nismo imali takvog igrača. Čovek ima preko dva metra i 120 kilograma, a da može svakoga da pretrči, svakoga da nadskoči. On je čudo prirode, pravo je uživanje gledati ga iz godine u godinu. Drago mi je da se vratio u Klivlend jer je shvatio da je jedan trofej osvojen u gradu u kome on znači sve i u kome se oseća kao kod kuće  – važniji od trofeja u nekom drugom timu".

Kad smo kod Džordana, kakav je tvoj odnos sada sa njim? Bili ste odlični, ali…

"Majkl mi je oduvek bio kao brat. On je neverovatan biznismen, pomogao mi je sa nekim investicijama, kada sam uzimao novac od Najkija, rekao mi je da je bolje da uzmem neke akcije, što mi je učetvorostručilo dobitak. Naljutio se na mene kada sam komentarisao njegov Šarlot, čiji je vlasnik. Pre nekoliko godina kada su bili na pragu toga da postanu najgori tim svih vremena – ja sam ga kritikovao. On je to primio vrlo lično i mislim da me ne voli više. Ne mogu da pričam na televiziji i budem neiskren sa ljudima, a mislim da sada radi mnogo bolji posao nego tada".

Postoji legenda da se Majkl Džordan po prvi put povukao iz košarke zbog kockarskog duga, a iako to nikada nije potvrđeno, Barkli je taj koji je otvoreno govorio o svom "problemu" sa kockanjem. Izgubio je mnogo, zaradio mnogo, a otkrio je i zašto toliko voli da se "igra u novac".

"Volim da dobijam… Uzbudljivo je kada osvajaš novac. Ljudi stalno pričaju da kao vole neki adrenalin kod toga, ali ne – ja volim novac. Uvek je sr**e kada izgubiš, ai je odlično kada pobediš i osvojiš novac. Promenio sam moj mentalitet tokom godinama u kockanju, pre sam pokušavao da osvojim mnogo novca, sada samo želim da ga osvojim".

Pričajmo o ciframa…

"Osvojio sam milion dolara četiri ili pet puta u toku jednog dana, ali sam mnogo više puta u toku jednog dana izgubio milion dolara. Ako me pitaš koliko, nisam skroz siguran, ali hajde da kažemo da je to bilo između deset i dvadeset puta… Da sam izgubio milion dolara dok sam se kockao".

Da li si preterivao?

"Prestao sam na dve godine i pričao sam sa svojim drugarima i oni su mi rekli: Čarls, znaš, kockanje nikada nije bio tvoj problem. Tvoj problem je bio to što si potpuni idiot".

Pitao ih je da objasne…

"Sedeli smo sa tobom za stolovima toliko puta, a ti si imao šansu da se povučeš sa 400, 500, 600 i više stotina hiljada dolara – i kada bismo pokušali da te nagovorimo da je dosta, i da možeš da odeš sa tim novcem, ti nisi hteo jer si uporno želeo da to bude tačno milion dolara".

"Rekli su mi da uzmem novac i da je nemoguće da "razbijem kazino". Shvatio sam gde grešim i sada znam da odustanem".

Izgubio je mnogo novca, ali je mnogo i poklonio u dobrotvorne svrhe. Ima korektan odnos sa navijačima, koji ga poštuju zbog iskrenosti, i trudi se da se ne ponaša kao neki od njegovih kolega...

"Svaki put kad upoznam nekog fana pogledam ga bar u oči. Mrzim kada se poznati pozdravljaju i ne pogledaju tog čoveka ili ženu bar u oči. Slušajte, postoji pet važnih poslova na svetu: učitelji, vatrogasci, policajci, doktori i ljudi koji su u vojsci. Ja igram košarku, ne shvatam sebe toliko ozbiljno. Imam 51 godinu i nikad nisam pravi posao. Imam više novca nego što ću ikada moći da zaradim...Ti ljudi su pravi heroji".

(Milutin Vujičić - MONDO)