Španija copy, Rio paste!

Reprezentacija Srbije plasirala se u finale olimpijskog turnira na gotovo identičan način kao pre dve godine u finale Mundobasketa.

Grupu su "orlovi" završili na četvrtom mestu, pobedivši samo autsajdere (sada Venecuelu i Kinu, onda Egipat i Iran), a izgubivši od glavnog favorita (SAD, odnosno Španije) i od obe ekipe koje su smatrane konkurentima za drugu poziciju (sada od Australije i Francuske, onda od Francuske i Brazila).

Ono što su naučili u Madridu 2014, primenili su u Riju.

Skor 2-3 i "na papiru" najnepovoljnija pozicija, ne znače ništa kada počnu "nokaut" utakmice.

Đorđevićevi puleni ušli su u eliminacije maksimalno fokusirani, taktički pripremljeni i sa verom u svoje mogućnosti. Hrvatska je otpisana, Australija u revanšu "demolirana" (slično Brazilu i donekle Francuskoj na Svetskom prvenstvu) i sada je na redu veliko finale.

Svojevrsna nagrada. Okršaj sa najboljima na svetu, košarkašima SAD, sa medaljom "u džepu".

Kao u Madridu, neće imati šta da izgube. Kao u Madridu, izaći će na teren sa željom da pobede. Ostaje samo da se vidi koliko dugo će biti konkurentni, sada bez Bjelice i Krstića. Kžiževskom iz te utakmice nedostaju Kari, Harden, Gej, Farid... Ali, "bazen" u koji on može da posegne za zamenama je mnogo dublji od Đorđevićevog.

U onom finalu (92:129) je razigrana Srbija povela 15:7, na šta su se Amerikanci naljutili, "zaključali" reket, a na drugoj strani pogodili 11 trojki iz 15 šuteva i rešili utakmicu do kraja prvog poluvremena - 41:67.

Finale Srbija - SAD

Dobra vest za nas je da - makar na osnovu svega prikazanog ovog leta - aktuelni američki tim nema taj napadački potencijal, a još manje tadašnju timsku igru, što se odnosi na obe faze igre.

Majk Kžiževski na raspolaganju ima veliki broj debitanata, koje nije imao vremena da uigra, tako da se koncepcija svodi na maksimalno korišćenje atletskih sposobnosti i oslanjanje na individualne kvalitete, uz rezon da će se, od toliko asova, uvek izdvojiti bar dvojica-trojica koja će imati svoje veče i ubaciti dovoljno poena za pobedu.

Problem za "kouča K", kome je ovo oproštajno internacionalno takmičenje, jeste taj što su mu mnogi igrači manje ili više van forme ili nesnađeni u datim ulogama (Durent, Kazins, Tompson, Batler, Grin...) i nisu pružili ono što se očekivalo.

Otuda samo jedna ubedljiva pobeda (Argentina u četvrtfinalu, 105:78) u pet utakmica sa ozbiljnim reprezentacijama.

Jesu u seriji od 24 pobede na olimpijskim turnirima, jesu neporaženi u takmičarskim i prijateljskim utakmicama još od polufinala Svetskog prvenstva 2006. godine (preko 70 utakmica), ali ovo je nesumnjivo najranjiviji tim koji su nakon toga poslali da očuva primat i nastavi dominaciju.


Velika prednost Srbije biće "hemija" koju nesumnjivo posedujemo, zajedništvo, nesebičnost i visok košarkaški "IQ", što sve polazi od Miloša Teodosića, vanserijskog kreatora, koji igra racionalnije i efikasnije nego ikad.

Ova ekipa je testirana u brojnim neizvesnim završnicama, dok su Amerikanci upravo u prvom susretu sa "orlovima" pokazali priličnu zbunjenost kada je postalo "gusto".

Naravno, njihovi visina, brzina, dužina i eksplozivnost predstavljaće veliki izazov za naš tim. Dovoljno je reći da su u polufinalu uspeli da neutrališu zahuktalu Španiju (82:76), gde je često ismevani centar Diandre Džordan bio fenomenalan u defanzivnim zadacima. U nedelju će zasigurno biti daleko koncentrisaniji nego kada ih je Bogdan Bogdanović promašajem uz zvuk sirene poštedeo odlaska u produžetak.

Za ravnopravnu borbu i nadu u eventualno iznenađenje biće nam potrebna kreativna, za svetske standarde atipična igra, kakvu su Teodosić i drugovi prikazali na nekoliko mečeva u Riju. Polufinale protiv Australije i deo utakmice protiv SAD u grupi su najbolji primeri.

Nema potrebe da zamišljamo kako će izgledati dueli Marković - Irving, Bogdanović - Tompson, Raduljica - Kazins i tako dalje. Finale mora da bude timska borba.

Važno je dati Amerikancima što manje prilika da posle defanzivnog skoka ili (još gore) ukradenih lopti dođu do lakih poena. Što više ih naterati da rade u igri "pet na pet", jer tada Durent, Entoni i Tompson vole da šutnu i sa velike udaljenosti i preko ruke i iz okreta... pa se onda dogodi i neverovatno - da igrači koji u proseku postižu 20-30 poena u NBA ligi, promaše ceo koš.

Ako baš protiv nas prorade, pa nas "zatrpaju" kao Irving i Harden u Madridu - svaka čast.

Naglasimo i da je košarkaško finale poslednji događaj na ovim Igrama, pre svečanog zatvaranja. Utakmicu SAD - Srbija gledaće bukvalno ceo svet. Naši košarkaši trenutno deluju kao ekipa koja u takvim okolnostima može da iz sebe izvuče maksimum.

A, kao što kažu mudri sportski radnici, sve češće i sami igrači, "onda ćemo videti za šta će to biti dovoljno".