Kao nekadašnji reprezentativac SFR Jugoslavije, a potom i selektor Hrvatske, Aleksandar Petrović u ogromnoj meri je stvarao istoriju košarke svoje zemlje.

Više od četvrt veka nakon što je prvi put seo na klupu, on smatra da je Hrvatska posustala u produkciji talentovanih igrača, čime je ranije mogla da se podiči.

U izjavi za "Večernji list" rekao je i zašto to misli.

"Veliki problem hrvatske klupske košarke su neplaćeni ili slabo plaćeni košarkaški učitelji. Raditi sa klincima od 14, 16 ili 18 godina zahtevan je zanatski posao i ti ljudi treba da budu dobro plaćeni, jer provode i po 12 sati u dvorani. Ako ipak ne možeš da ga platiš, onda dolazi do negativne selekcije i na tim stručnim pozicijama. Kada bismo to uspeli u barem sedam, osam najjačih klubova, u Hrvatskoj bilo bi mnogo bolje", rekao je Petrović. 

Govoreći o srpskoj košarci, Petrović je ocenio da naša zemlja poslednjih godina proizvodi mnogo bolje plejmejkere i da je definitivno "košarkaškija" nacija od Hrvatske. Kaže da jedan čovek snosi dobar deo odgovornosti za to i otvoreno ga imenuje.

"Nismo negovali kult reprezentacije na kvalitetan način, a i dogodilo nam se da je na Saboru HKS 1995. jedan čovek posekao sve živo što je vredelo. Nakon četiri osvojene medalje - olimpijskog srebra, svetske i dve evropske bronze - on je izlobirao smenjivanje Lalića, Novosela i Nakića i postavio nove ljude. I od tada nas više nije bilo na postoljima. Govorimo tu o sad već bivšem predsedniku HKS Danku Radiću koji je neko vreme vladao iz senke, a onda je i formalno postao prvi čovek hrvatske košarke", otvoreno je rekao Petrović.

Na pomen 1995, sećanje na tu godinu neizbežno vodi i ka već čuvenom silasku hrvatskih košarkaša sa pobedničkog postolja na Evropskom prvenstvu u Atini, i to baš uoči dodele trofeja reprezentaciji SR Jugoslavije.

Od tog momenta Hrvati nisu osvojili nijednu košarkašku medalju, što se naziva i njihovim "atinskim prokletstvom". Petrović kaže da je taj potez bio velika greška.

"Znam da je iz dvorane postojala telefonska veza s Banskim dvorima gde je sedeo tadašnji predsednik države Franjo Tuđman i dogovoreno je solomonsko rešenje. Ide se da se uzme medalja, ali će se nakon toga napustiti podijum. Bila je to politička odluka i gledano s ove vremenske distance, greška. Lično, to nikad ne bih napravio", objasnio je Petrović, koji je i tada bio selektor Hrvata.

Atina 1995 Odlazak Hrvata sa postolja
MN Press 

Prema njegovom mišljenju, vreme "trenera apsolutista" u reprezentaciji davno je prošlo i sada selektori neke stvari moraju dobiti od igrača kroz prihvatljivu atmosferu.

Kaže da je jako važno kada u ekipi imaš igrača koji je vođa, veliki radnik, motivator... kao što je bio nekada njegov brat Dražen.

"Osim toga što je u nekim utakmicama zabijao 40, 44, pa i 62 koša, Draženova moć bila je u nametanju visokih standarda saigračima na treningu i odnosu prema reprezentaciji. Zamislite, on je pred finale na Olimpijskim igrama 1992. godine išao od igrača do igrača i govorio im da možemo dobiti originalni Dream Team, što je protiv Džordana, Medžika, Birda i društva bila zapravo nemoguća misija. No, nakon što je Franjo Arapović zakucao za naše kratkotrajno vođstvo, Dražen je vikao tokom tajm-auta: 'Šta sam vam govorio! Možemo ih dobiti!' Takav igrač silno pomaže treneru. Ako on dođe i nametne parametre ponašanja, onda ti nijedan trening ne može propasti. On je bio model po kojem su se morali ponašati svi igrači. Ako ti kao vođa označiš pravila ponašanja, onda niko ne može napraviti korak natrag".

"Dražen i ja - provalija različitosti"



Kaže da je Dražen u svemu bio drugačiji.

"Mi jesmo braća, ali između nas je bila provalija različitosti. Ja nakon nekog poraza danima ne bih mogao doći k sebi, a on bi se resetovao za 24 sata i ide dalje. On je bio čovek koji ne gleda preko ramena", rekao je Aleksandar Petrović i dodao da nije bio takav, možda, bi i danas bio živ.

"On je na kvalifikacije za Eurobasket 1993. došao s povređenim ligamentima. Da je radio po uputstvima lekara, a to je značilo da ne igra na tom turniru, on bi danas bio živ. U tom trenutku bilo je logičnije da mu se da prostor da se oporavi nego ga raubati, ali on je, iako načet, hteo da igra".

Petrović je pokušao da nađe naslednika Dražena u hrvatskoj košarci.

"Najbolje što nam se prošlo leto dogodilo je Bojan Bogdanović. Bojan nam se dogodio kao vođa koji je spreman da lupi šakom o sto, a uz njega je i Dario Šarić koji sofisticiranom autoironijom pridobija simpatije saigrača", završio je Petrović.

On je nedavno podneo ostavku na mesto potpredsednika Cibone, pošto se nije složio sa upravom kluba sa prodajom najtalentovanijeg igrača Hrvatske Ante Žižića Darušafaki.