/za Mondo iz Fošana, Predrag Gajić/
Zamislite kineski tržni centar u beogradskom Bloku 70, pa ga pomnožite stotinu puta. Nezamislivo? Ipak postoji...
U megapolisu Guandžuongu od 14 i po miliona stanovnika, za koji su mnogi čuli tek kada su u tamošnji fudbalski klub otišli Piksi Stojković i Duško Tošić, nalazi se jedna od najvećih pijaca kineske robe, a ogromna količina proizvoda završava na srpskom tržištu.
Za one koji znaju nije je teško pronaći, ali nama je bio potreban vodič, i to jedan Bosanac, koji u Kini pliva kao riba.
I posle putešesvija metroom i malo pešačenja po užasnoj sparini dođosmo u pravu košnicu, gde sve vri od prodavaca i kupaca, a atmosfera podseća na kineske akcione filmove. Čekamo da iza svakog ćoška iskoči Džeki Čen. Na stotine malih radnji nudi najrazičitiju robu, malo je reći „od igle do lokomotive“.
Uključena su sva čula, a sad baš da li uživaju, drugo je pitanje...
Uglavnom, već na samoj ulicu počinju da nas startuju, jedna žena je uporna da isporbamo neki mali aparat za masažu koji ispušta struju, ali je nekako eskiviramo i nastavljamo dalje. Dovoljan je pogled na neku robu u radnji da spretni prodavac odmah započne akciju – tvrdi da je to što ste upravo pogledaliidealna prilika za vas.
A cenkanje – e to je posebna priča, u stanju su da vam spuste cenu i za čak tri puta!
"Tu handert, tu handert, hej, hej, uan handert...for ju, for ju", ponavlja prodavac na lošem engleskom, dok se čudimo kako ranac od prave kože može da košta samo 15 evra. Pa za koliko ga prave, ako se ovaj već ugradio?
I nema toga šta nije u stanju da uradi samo da bi vas nagovorio. Provera da li je nešto od prirodne kože odmah se vrši upaljačem. Od čuvenih "fejk" marki kao što su Adibas, Versage, Zzegna, Gugci..., pa do kopija koje su izrađene gotovo savršeno.
U oko nam upadaju patike poznatih brendova, vidimo najnovije modele, a vizuelno nema razlike.
"Jel primećuješ ti neku razliku?", kaže jedan momak iz našeg društva, koji igrom slučaja ima iste patike kupljene u Srbiji.
Opipavamo, savijamo...i na kraju odmahujemo glavom.
"Pa, brate, ovo kod nas košta 150 evra!"
A nema skupljih od 25. Probavamo, vrtimo se po prodavnici i naravno ne odolevamo. Svako uzima najmanje jedan par.
"Ma šta me briga, pa da ih nosim i jednu sezonu za ove pare", konstatujemo i dajemo malom Kinezu juane da ih prebroji.
"To što vi ovde kupujete je sitnica, dolaze ljudi iz Beograda, drugih gradova Srbije i Balkana, kupuju na kontenere, možete da zamislite kolika je tek cena za njih", kaže nam naš drugar, starosedelac u Kini.
Shvatamo da je već prošlo nekoliko sati, a da nismo mnogo toga obišli. Dakle, uzaludan je to posao, ’ajmo mi na metro...