/Od izveštača MONDA sa Svetskog prvenstva u Kini/
Boli i boleće još, oko toga nema sumnje.
Sve napravljeno od 17. jula i početka priprema palo je u dve utakmice. I to uzastopne.
A, pre samo nekoliko dana, u nedelju uveče, posle uvodnih osam minuta meča protiv Španije, ništa nije nagoveštavalo krah. Odbrana je radila, a Bogdanović ("bekdor" prodorom) i Jović (polaganjem posle ukradene lopte) postavili su bezbrižnih 20:11.
Ko je mogao da pretpostavi da će od tog trenutka početi pad ovako jakog sastava Srbije, u kojem niko nije znao da otvori padobran.
Selektor je tražio rešenja i nije ih nalazio, a igrači su postali stegnuti i govorom tela podsetili na Đorđevićevu priču u kojoj se neke utakmice pobeđuju samim načinom izlaska na zagrevanje. Ovog puta, naš tim bio je na suprotnoj strani, nervozan, zgrčen i kako je primetio Bjelica, mentalno nespreman za duel protiv Argentine.
Nezahvalno je govoriti o razlozima neuspeha koji se ne tiču terena. To se uglavnom svodi na nagađanje i traženje nečega što niko van svlačionice nije mogao da vidi.
Međuljudski odnosi, poljuljana atmosfera, nezadovoljstvo pojedinaca minutažom, ulogom ili nečim trećim... I ako je bilo tih situacija, one nisu neobične za bilo koju grupu koja provede dva meseca zajedno, pogotovo pre i tokom tako velikog i napetog turnira kao što je Svetsko prvenstvo.
Sa druge strane, može se govoriti o onome što je očigledno, a to je da su "orlovi" ostali bez igre dok su se bližile najvažnije utakmice. I to nisu ostali bez svoje igre, već bilo kakve timske igre.
Navijači Srbije uzdisali su u Donguanu dok su gledali kako "orlovi" u odbrani tromo reaguju na prodore Argentinaca, njihova "izlazna" dodavanja, slalome kroz reket... Tačno, pogađali su "gaučosi", ali su to prečesto radili iz otvorenih pozicija, iz prostora nedopustivo udobnog za profesionalne košarkaše, kakvi god bili šuteri.
Na drugoj strani terena, Bogdanović je "vukao", individualno igrao sjajan turnir, ali u najtežim mečevima očigledno nije bilo dovoljno da on rešeta pod snažnim batinama Španaca i Argentinaca. Stekao se utisak da je sve manje ubacivao na osnovu timske ideje, a sve više samo na svoj "ubilački" nagon i majstorstvo da se u teškim situacijama digne i pogodi.
Ogromna je šteta što njegov napadački potencijal i forma neće služiti u borbi za titulu ili medalju, već u trci za olimpijsku vizu.
A, šta tek reći za Nikolu Jokića, najboljeg plejmejkera među centrima u NBA ligi, koji je turnir proveo "šetajući" od pozicije krilnog centra do centra. U Americi je njegova zona komfora razvučena na prostor širi od reketa, ali ta izuzetnost kao da nije dovoljno korišćena u Kini.
Doduše, bez obzira na Nikolino mesto i drugačiju ulogu nego u NBA, nije bilo prijatno gledati kako gubi duel protiv Luisa Skole, rivala sa kojim se Đorđević sretao na terenu u Španiji pre više od 20 godina.
U meču odluke, selektor je pokušavao da nađe petorku, menjao je, činio je višom, pa nižom od rivala, ali ništa što je zamislio, spremio ili improvizovao nije upalilo. Sve što je "radilo" protiv lakših rivala u Kini ili u pripremnim pobedama protiv Litvanije, Grčke, Italije nije bilo ponovljivo onda kada je bilo najvažnije, ko god bio na terenu.