Božidar Maljković je već duže od dve godine predsednik OKS, ali njegovi košarkaški uspesi se i dalje prepričavaju. To je naročito slučaj u Hrvatskoj.
Trener koji je sa Jugoplastikom harao Evropom krajem osamdesetih ni u kom slučaju nije zaboravljen u Splitu i čitavoj Hrvatskoj. Naprotiv, pamte ga odlično.
U velikom razgovoru za Index.hr, Maljković je govorio upravo o četiri godine koje je proveo u Splitu, o ratu u Jugoslaviji, Toniju Kukoču, ali i Aleksandru Vučiću.
Govoreći o propasti Jugoplastike, kao primer je uzeo predsednika Srbije.
"O Aleksandru Vučiću svako može da misli šta želi, ali kad je sport u pitanju, onda nema boljeg. To govorim iz pozicije predsednika Olimpijskog komiteta Srbije", kaže Maljković i nastavlja dalje.
"Dođem mu i pitam ga za dva dinara, on mi da osam. Kasnije opet dođem i tražim deset, on mi da 20. Srbija je sad u odbojci u ženskoj i muškoj konkurenciji osvojila evropsko zlato. Vučić je dao 10 miliona. Gradi se nova sala za običnu odbojku i za odbojku na plaži. Vaterpolo ima problem, Vučić odmah da milion i 300 hiljada. Pojavi se problem u odbojci, ista stvar. Sad je za organizaciju kvalifikacionog turnira za košarkaški olimpijski turnir dao nekoliko miliona", ističe predsednik OKS.
Kako kaže i Vučić manijakalno prati sport.
"Sve zna. Takvog nekog morate i vi da pronađete. Nema druge", poručuje Maljković.
Bivši trener legendarne Jugosplastike je govorio upravo o slomu tog kluba, nekadašnjem višestrukom šampionu Evrope.
"Jugoplastika mi znači ono što znači i svima izvan Splita. Jugoplastika je hram evropske košarke. Jugoplastika je nacionalno dobro, a mi smo dopustili da propadne. Ne želim sad da pronalazim krivce i tvrdim ko je odgovoran više, a ko manje, ali ovo što se dogodilo Jugoplastici je nemoguće. Ako u Splitu postoje dva jaka privatnika, a sigurno postoje, kao što postoje u bilo kojem gradu na svetu, onda mi nije jasno kako je moguće da je najbolji evropski klub 20. veka ostavljen da crkne, da propadne", priča Maljković.
On je u opširnom intervjuu govorio o brojnim temama, a istakao je i da je Toni Kukoč najbolji košarkaš kojeg je trenirao u svojoj bogatoj karijeri.
"Najpre, ima tri titule u Evropi i tri u NBA. Zatim, u klupskoj karijeri, od kadeta još, izgubio je samo jedno finale u životu. Protiv mene u finalu Evrolige kad je Limož pobedio Beneton 1993. Tri puta zaredom je uzeo taj pehar, a nakon tog poraza plakao je kao malo dete. Pokušao sam da ga utešim i rekao sam mu da ne plače, da je i on mene pobedio u finalu u Parizu 1991. Ništa nije pomoglo. Tada je po ko zna koji put pokazao da je šampion jer odlika istinskog prvaka je da je sposoban da zaplače. Svi veliki ljudi plaču", ističe Maljković i brzo nastavlja o kvalitetima Kukoča.
"Ako je igde košarka bila blizu umetnosti, onda je to bilo onda kad je on igrao. Danas svako može da skoči, pogodi, a on je čovek koji je košarku digao na jedan drugačiji nivo svojom čarolijom dodavanja. Bio je sposoban ući u mozak svim protivničkim igračima i pronašao bi slobodnog igrača, i to senzorskom brzinom."
Jedan detalj je posebno želeo da istakne.
"Rat je već počeo, prve žrtve su pale, a Jugoplastika je u Beogradu uništavala Partizan. Tada nisam bio trener, bio sam u Barseloni, ali sam taj snimak video. Kad je (Kukoč) izlazio iz igre, cela dvorana na Novom Beograda je ustala na noge i ovacijama ga je ispratila. Takvu počast mogu da dobiju samo najveći."
Kada govori o ratu u Jugoslaviji, priseća se Aleksandra Nikolića.
"On je predosetio da će doći do krvi. Sećam se da sam mu govorio pred polazak u Split: „Profo, daj nemojte me sad i vi.“ On bi samo rekao: „Nemate pojma, ja sam to okusio na svojoj koži i osećam da se nešto opako sprema.“ Od njega je krenulo i, nažalost, bio je u pravu", otkriva Maljković.
Hrvatskom novinaru govori o dešavanjima u Jugoslaviji na kraju 20. veka.
"Znam kako je vama bilo, ali i mi smo na svojoj koži okusili miris krvi i smrti. Amerikanci žele da ubiju Miloševića. Pa, ubij ga, nema nikakvih problema, ali ne moraš zato da bombarduješ celu jednu zemlju i ubijaš decu, žene, starce. Kad su studenti u Srbiji rušili Miloševića, prvi sam im poslao podršku. Od četiri naslova prvaka Evrope koje sam osvojio, jedan sam poklonio njima. Mrzeo sam Miloševića i njegovu politiku. Pred sto hiljada ljudi se pročitao moj telegram podrške studentima. Od tog sam trenutka bio zabranjen na RTS-u. Kad je profesor Nikolić umro, ja sam držao govor. Kiša je padala, govor je bio odličan, koliko može biti u takvim okolnostima, a tri hiljade ljudi bilo je na sahrani. Bio sam u crnom odelu, a snimali su me samo do glave. Glavu nisu. Godinama je to trajalo, ta cenzura. Dvadeset godina nisam bio gost na RTS-u. Tek nedavno se to promenilo. Za njih sam bio izdajnik. Međutim, ako želiš da skineš Miloševića, skini ga, ali ne moraš zato da ubijaš narod."
Zašto nikada nije vodio reprezentaciju Srbije?
"Kad je trebalo da postanem (selektor), onda su sve učinili da se to ne dogodi. Kad su me ipak zvali da dođem, onda ja nisam mogao jer sam imao ugovor u Španiji. Naravno da mi je žao što nikad nisam trenirao reprezentaciju svoje zemlje, ali sad je gotovo, a i mislim da sam uprkos tome imao dobru karijeru, zar ne", zaključuje Maljković.