"Svi me gledaju, niko ne veruje šta se događa", prepričavao je Vladimir Radmanović čuveke kikice.
Vladimir Radmanović pojavio se 26. aprila 2005. na utakmici Sijetl Supersoniksa sa Sakramento Kingsima sa nezaboravnom frizurom sa slike.
Skoro 15 godina kasnije, tokom "live" ćaskanja sa nekadašnjim saigračem Ronijem Turijafom, Radman je objasnio kako je do toga došlo.
Ukratko? U kišnom sijetlu srela su se dvojica sujevernih - on, koji je insistirao na tome da se ne šiša tokom sezone i trener, koji je insistirao na tome da se poštuje odluka doneta pre početka sezone.
Rezultat?
Nezaboravne kikice!
"Svaki put kada smo igrali u 'retro' dresovima, gubili smo. Nejt je ludeo zbog toga", prisetio se Radmanović sezone 2003/04, svoje treće od kada su ga nekadašnji Soniksi povukli iz Železnika sa 12. pozicije na draftu, posle koje je trener Nejt Mekmilan doneo teško razumnjivu odluku.
Konkretno: Ko počne sezonu sa trakom na glavi, mora i da je završi.
To je važilo i za svaki drugi deo opreme. Drugim rečima - sujeverni trener nije želeo ništa da prepušta slučaju.
"Ja sam se ošišao u Beogradu pred put u Ameriku i posle više nisam. U nekom trenutku, skoro će plej-of, a moja kosa...", prepričavao je Radman iz svog doma.
"...padaju mi šiške u oči, ne mogu da igram. Kažem ja jedan dan: 'Treneru, moram da stavim traku, ne vidim ništa', ali mi on odgovori: 'Pa, idi, ošišaj se'. Ja mu objasnim da se ne šišam tokom sezone, ali nije vredelo, kaže mi: 'To je pravilo. Ili ga nosiš ili ne'", prepričavao je Radman situaciju iz finiša sezone 2004/05, koju je označio kao najbolju u karijeri kasnije tokom razgovora sa nekadašnjim saigračem iz Francuske.
Turijaf se, inače, pokazao odlično u ulozi autora intervjua.
"Šta da radim...", prisećao se 39-godišnjak rodom iz Trebinja, koji je odrastao u Beogradu trenirajući u Crvenoj zvezdi i ispričao kako mu je sestra, koja mu je u to vreme pravila društvo u stanu u "Kišnom gradu", pomogla da kod kuće napravi kikice.
"Nije to baš bilo sjajno, ali sam mogao da igram".
Dirk i Garnet su mi bili najteži protivnici
Međutim, kada se sledećg dana pojavio na treningu...
"Pita mene jedan tip: 'Što ne odeš kod frizera da ti to uradi kako treba?' OK, pomislim. I odem ja tamo, ulazi 208 visoki belac, Evropljanin, gledaju me sa onim kikicama, nije im jasno šta se događa. Kažem im ja: 'Voleo bih to i to', kaže mi frizer: 'Evo baš imamo neke zelene i žute gumice'. Pomislim ja - super. To su boje Soniksa...", prepričavao je Radmanović, koji je prvih i najboljih pet godina u NBA karijeri proveo u legendarnim Soniksima, koji i danas nedostaju starijoj košarkaškoj publici.
"Kad sam se pojavio...", pričao je sa osmehom, dok se Turijaf smejao naglas...
"Svi me gledaju, niko ne veruje šta se događa".
Radmanović je otkrio da su ga ljudi iz NBA lige zvali naredni dan i pitali da li su to gumice, jer da su bile plastične šnalice - to bi bilo protiv pravila.
"Ništa, skinuo sam to brzo"; završio je priču o nesvakidašnjoj situaciji iz pretposlednje sezone u Supersoniksima, posle koje se preselio južno niz obalu Atlantika, sve do Los Anđelesa.
Otkrio je da su ga u Lejkerse zvali Kobi Brajant i Fil Džekson, ali da nije ostavio dublji trag u najboljem od sedam gradova u kojima je živeo tokom 12 sezona u ligi, malo jer nije imao sreće, a malo jer nije imao pameti. Konkretno, u prvoj sezoni dogodila se povreda ligamenta prsta šuterske ruke ("znam da deluje banalno, ali imalo je veliki uticaj na mene, koji sam doveden kao šuter", rekao je), a potom...
"Potom sam napravio najveću glupost u životu", priznao je, aludirajući na odluku da malo pre povratka na teren skokne do ski centra da se opusti.
"Kad sam se popeo gore, nisam odoleo. Pomislio sam da bih mogao jednom da se spustim i...", rekao je Radmanović, koji je povredio koleno vozeći bord, što je jedna od stvari najstrože zabranjenih profi ugovorima - bilo u Evropi, bilo u NBA.
Da li ostvario svoje snove, pitao ga je Turijaf u jednom trenutku.
"Ne, ne mislim da sam ostvario. Mislim da niko nije. Svi mislimo da nešto uvek nedostaje, da smo mogli bolje. Mnogo toga sam mogao bolje", rekao je Radmanović.
Usledilo je molba da navede jedan, konkretan primer.
Odogovorio je:
"Voleo bih da sam bio više fokusiran. Imao sam slobodan duh, voleo sam život više nego što bi profesionalni sportista trebalo, nije da žalim zbog toga, to sam bio ja, ali nekad kad pomislim o sebi kao košarkašu, mogao sam da budem više fokusiran na sport".
"AKO VOZIŠ MOTOR, UVEK SI TI KRIV"
Kako si znao kad je vreme da se povučeš, bilo je jedno od poslednjih Turijafovih pitanja, na koje je Radmanović odgovorio rečima da je na leto 2013. shvatio da nema ni telo, ni um da odlazi na letnju ligu i bori se za ugovor sa momcima koji se nalaze u najboljoj fizičkoj spremi u svojim životima.
"Nisam se nešto pokajao...", rekao je i potom bivšem saigraču rekao da se odmah vratio u Beograd, u kom živi već osam godina, a da je u međuvremenu pronašao novu strast - vožnju motorom evropskim putevima, planunskim lancima i prevojima, u društvu petorice, šestorice drugara.
"Teško je opisati to, možeš da osetiš baš sve, kako struji vazduh, temperaturu napolju, mirise, nekada ti je toplo, nekada hladno, a adrenalin te cepa sve vreme", rekao je.
"Moraš biti fokusiran 100 odsto kada voziš motor, jer si uvek ti kriv".
Tim odgovorom zbunio je sagovornika.
"To sam naučio od momka koji mi je bio instruktor na polaganju. Rekao mi je da se čuvam, jer ću uvek ja biti kriv. Pitao sam ga: 'Kako ću to tačno ja biti kriv ako se lik zakuca u mene kolima?', odgovorio mi je: 'Ti ćeš biti povređen, tako da si ti kriv'. Nikada to nisam zaboravio", ispričao je Vlada i rekao da je obišao brojne planinske puteve Austrije, Švajcarske, Italije i Francuske, ali da još nije ostvario san o vožnji putevima Južne Amerike.
"To mi je velika želja, da prođem kontinent, upoznam kulture, kuhinje... sve".
Šta bi poruči mladom sebi?
"Mladom sebi bih rekao mnogo stvari. Da bude strpljiviji, to prvo", rekao je Radmanović prijatelju, pre nego što su otišli "offline".
Pre toga, Radman je ispričao zbog čega je sve "pucalo" u reprezentaciji do njegove odluke da se povuče 2005. godine.