Partizan je vezao dve važne pobede nad jakim protivnicima, ušao u seriju od četiri trijumfa i počeo da liči na tim u kome se jasno vide obrisi sistema, igre i ideje, što sve popravlja karakter ekipe i vraća je na pravi kurs.
Tako bi se ova analiza mogla sažeti u jednoj rečenici, ali naravno da ne može ništa biti toliko lako kada je u pitanju košarkaška sekcija crno-belih, od koje navijači neretko u isto vreme imaju potpuno nerealna očekivanja, a koje često zadovolje mrvice; tim kome su spremni da "daju bubreg" i da ga u isto vreme proklinju do sedmog kolena.
I sve to na istoj utakmici.
Naravno da je sve to preterano i iracionalno, ali navijači su po prirodi iracionalna bića, pa negde i nema smisla obraćati se njima, ali pogledajmo racionalno šta je to Partizan uradio u poslednje četiri utakmice, što može da hrabri sve kojima je crno-bela boja bliska srcu.
Šta je uradio? Pobedio. Ništa manje, ništa više, uradio je ono što se od njega očekuje.
Dobre stvari su da je mnogih raznih propusta koji su prosto kasapili igru na početku ove sezone sve manje. To se prvenstveno odnosi na napad i organizaciju. Daleko je to od idealnog, ali je mnogo, mnogo bolje nego što je bilo do pre samo tri nedelje.
Štaviše, kada bi se nekom igrom slučaja gledale samo prve tri četvrtine meča sa Huventudom, moglo bi se reći da je to tačno ono što je timu bilo potrebno: jedna "dosadna" i sigurna pobeda nad dobrim protivnikom, izvojevana boljom i sigurnijom igrom.
Jasno je da nije moglo tako da se završi, delimično i jer je Huventud zaista dobar tim, ali i "delimičnije" zbog neshvatljivih minijatura Partizanovih igrača u poslednjoj četvrtini. U redu, pre samo dva dana odigrana je jako važna i teška utakmica protiv Uniksa i teško je zadržati energiju i fokus, ali opet…
No, šta smo dobro videli u ove četiri utakmice? Prvo i osnovno: Partizan ima dobrog trenera. To se vidi po tome kako su se "probudili" neki igrači, pre svih Rade Zagorac, ali i Nemanja Dangubić, koji je posle vidnog doprinosa u odbrani počeo da pogađa serijski. Markus Pejdž je u poslednje dve utakmice "opustio" ubitačnu levicu i postao prava pretnja spolja, Nemanja Gordić se uglavnom doveo u red, kao i Kodi Miler-Mekintajer, mada je ta pozicija definitivno nešto na čemu treba još raditi.
Kada se na to doda povratak Vila Mozlija i kada se vidi da ekipa ne pada sama od sebe, jasno je da su stvari bolje. Kada će biti skroz kako treba? Što kaže Filipovski: "To samo Bog zna".
A kad smo kod Filipovskog, par reči i o njemu. Nije on nama nepoznanica, znamo ga jako dugo, u pitanju je vrlo dobar, pouzdan trener, fokusiran na košarku. Neko će reći da nije radio u velikim sistemima sa velikim pritiskom, ostaje nam da vidimo kako bi to izgledalo sa tim hukom sa tribina koji i nosi i lomi, ali… Teško je poverovati da bi čuvena Partizanova košarkaška atmosfera odmogla bilo kome.
No, možda je u sreća u nesreći (katastrofi) što se igra bez publike i što nema pritiska s te strane.
A i pravo je osveženje malo da od crno-belih slušamo o košarci i samo o košarci. Jer im to i jeste raison d'être. Sve ono ostalo i okolo dođe posle košarkaških uspeha.
A sad derbi.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.