Ako pratite ove moje pismene sastave na Mondu, koji traju evo još malo pa godinu dana, primetićete da kolumne izlaze na dve nedelje, i to uglavnom ponedeljkom. Nekad i utorkom, ali eto, taj neki tempo postoji.
U svakom slučaju, kad krene da se približava taj „svaki drugi ponedeljak“, krene i intenzivnija prepiska sa mojim dragim urednikom. Uglavnom ja otvorim sa „nego, šta ćemo ove nedelje“, onda on da neku ideju, ja dam neku kontraideju, on kaže „ma neće to niko čitati, daj nešto iz devedesetih“, ja zakotrljam očima jer dokle više da pišem o košarci devedesetih, on me malo ohrabri, ja prionem na tastaturu i tako uglavnom nastane neki tekst.
Ove nedelje, rasprava je bila nešto kraća nego obično. Na moje „šta ćemo ove nedelje“, dobio sam odgovor „vrati me u Pionir 1997, da poželim da uvučem gornji deo trenerke u farmerke“. Okej šefe, još jedan tekst o košarci devedesetih. Može, ali, sad ćemo da to uradimo sa jednom malom začkoljicom – ići ćemo svugde sem u Pionir. Vratiću te u neke druge hale.
Beograd je – i oprostićete mi, ali ugao ovog teksta biće ekskluzivno prestonički – bio jako zahvalno mesto ako ste živeli u njemu devedesetih i voleli profesionalni sport. Stanje u zemlji nije bilo bajno, i bilo je naravno svakakvih problema ovakve ili onakve prirode, ali sporta za pogledati nije falilo. Pogotovo košarke, koja vas je svakog vikenda zvala u goste širom raširenih ruku.
YUBA Liga, to magično takmičenje o kojem i danas guslamo (tj. uglavnom ja), je uglavnom – uz povremene ekscese – funkcionisala sa dvanaest ili četrnaest klubova u njenom sastavu. Iz te brojke, uglavnom je negde blizu polovine bilo iz Beograda – i mahom su svi bili kompetitivni, sem OKK Beograda koji je veći deo devedesetih proveo u B ligi. Svaki od tih klubova imao je glavu i rep, dobrog trenera, dobre igrače, i rado bi vas dočekao u svojoj hali onaj vikend kada Zvezda i Partizan nisu u gradu.
Košarka uživo je nekako moja najdraža uspomena iz gimnazijskih dana. Dok su pametniji od mene učili, a zgodniji jurili devojke, ja sam vikende provodio po hramovima fudbala i košarke u zoni 011. Bio je to jeftin način da se dođe do razonode – u to vreme, nije svaka utakmica išla u TV prenosu, a i uživo je sve ionako mnogo bolje. Kažem „jeftin“ jer većina klubova tih godina i nije naplaćivala ulaz, recimo „večiti“ bi vam tražili novce samo ako bi se igrao derbi, dolazila Budućnost, ili reč bila o nekom plej-of okršaju. Ponesete par dinara za semenke, dovezete se gradskim prevozom, sednete gde vam duša ište (mesta je uvek bilo za te „manje“ mečeve) i uživate. U mom konkretnom slučaju, možemo ovo nazvati i svojevrsnim obrazovanjem, uzevši u obzir da evo četvrt veka kasnije ja profesionalno pišem o toj košarci devedesetih koje se svi sećaju, ali je niko nije opevao u reči.
Tako da, ovaj će vam test probati da dočara kakve su vam bile opcije ako su večiti na gostovanjima, a vi bi baš da gledate neki basket uživo ovog vikenda, i pritom nemate ni dozvolu ni auto ni gorivo i možete samo da se vrzmate po Beogradu. I da, znam da su rasporedi bili uglavnom štelovani tako da Zvezda igra u Beogradu kad Partizan gostuje, i obratno. Uostalom, vi verovatno kao ja niste išli i na jedne i na druge...ali krenimo sad na ovo putovanje.
Prva stanica biće Ustanička ulica, SC Šumice.
U Šumicama se nalazi najtradicionalniji od svih tih „beogradskih autsajdera“, Radnički sa Crvenog Krsta. Popularni „Krstaši“, osnovani još 1945., imali su tu čast da ih sa klupe vode imena poput Ranka Žeravice, Dragoljuba Pljakića, Slobodana Pive Ivkovića, Milana Cige Vasojevića, Bate Đorđevića, Bože Maljkovića, Dude Ivkovića...u svoje zlatno doba, koje se odigralo sedamdesetih godina dvadesetog veka, Radnički je predvođen Dragoslavom Ražnatovićem, Milunom Marovićem, Srećkom Jarićem, Milovanom Tasićem stigao do titule prvaka Jugoslavije 1973, kao i trofeja kupa nedugo zatim. Radnički je, realno gledano, bio „stari nobles“ na divljem YUBA severu devedesetih.
Radnički se u elitni rang vratio uz raspad stare Jugoslavije, i vrlo brzo zauzeo svoje mesto u rotirajućem kadru beogradskih jubaligaša. Ipak, postali su legitimno zabavni – a samim tim i košarkaški „opasni“ pred sam kraj devedesetih. Jovica Antonić, Aco Petrović i Velimir Gašić su strpljivo gradili reputaciju ekipe sa Krsta, a možda i najbolji tim bio je onaj iz sezone 1998-99, kada je trener bio Rajko Toroman, a prve zvezde bili beskompromisni šuter Slađan Stojković, centar Boris Raičević, krila Dušan Nedić, Vanja Plisnić i Bojan Obradović, veteran na pleju Vojkan Benčić, nebeski letač Aca Nađfeji i drugi.
Na utakmice Krstaša je uvek bilo zabavno otići. Šumice su mala, intimna dvorana, a atmosfera je često bivala onako sportski dobra – ne navijački, već sportski, sedite pored nekih ljudi koji zaista vole košarku i raspravljate o njoj. Pa ako se rezultati potrefe, još bolje. Te sezone rezultati nisu izostali – Radnički je sezonu završio na četvrtom mestu sa skorom 13-9, a bili su i deo onog „ratnog kupa“ o kojem sam pisao pre dve nedelje.
Još jedna atrakcija kasnih devedesetih u Šumicama bio je i faktor zabave, za koji se brinuo muzičar Dejan Cukić. Instruktor Deša, inače poznati ljubitelj basketa, komponovao je i himnu Radničkog koja se puštala na razglasu tokom zagrevanja („mi igramo po-bed-nič-ki mi volimo rad-nič-ki! RAD-NIČ-KI!“). Osim toga, u saradnji sa tadašnjim glavnim sponzorom Jugopetrolom organizovane su igre za gledaoce u poluvremenu, pa su tako srećnici imali priliku da šutiraju trojke u pauzi – najuspešniji bi osvojio bon za određeni broj litara goriva na pumpama, u ono vreme ne baš mali luksuz.
Radnički je dobro gurao i u Evropi, za koju bi se povremeno kvalifikovao. U već spomenutoj sezoni ’98-99, izgubili su tek u osmini finala od Panioniosa. Godinu dana kasnije izborili su pravo učešća u Kupu Saporte, izašli iz grupe i tesno izgubili od Darušafake u prvoj rundi eliminacija.
Ipak, već dugo vremena u Šumicama publika ne gleda košarku elitnog nivoa. Radnički je opstao – uz određene probleme - ali je opstao. Trenutno nastupaju u Drugoj Muškoj Ligi Srbije, tj. trećem rangu ako računamo ABA kao prvi. Do viših rangova ne deluje kao da će skoro, ali bilo bi lepo videti ih makar u KLS-u neko dogledno vreme.
Od Šumica imamo dve opcije – možemo na Novi Beograd, a možemo i dalje prema predgrađima. Uputimo se ipak preko reke do Hale Sportova, gde su nastupala dva jako interesantna i mnogima draga kluba – Beobanka i Beopetrol, koji je tokom istorije nastupao i pod imenima IMT, Atlas, Infos i tome slično.
Ako ste navijač Partizana i devedesetih ste pratili košarku, šanse su odlične da vam je Beobanka bila drugi omiljeni klub, i onaj koji ste gledali nedeljama kada bi Partizan gostovao van grada. Razlog je vrlo prost – gomila bivših, a i budućih, prvotimaca crno-belih nosila je dres „bankara“ tokom tih pet godina njihovog bitisanja u hali koja danas nosi ime po Ranku Žeravici.
Beobanka je osnovana 1995. i jako brzo je izbila u sam vrh domaće košarke. Pod čvrstom rukom trenera Darka Rusa, kome je u svojstvu savetnika pomagao doajen srpske trenerske struke prof. Aleksandar Nikolić, plavo-beli su se nametnuli kao ozbiljan rival baš svima – pa i najvećima. „Mali Partizan“, za koji su nastupali Zoran Stevanović, Mlađan Šilobad, Oliver Popović, pokojni Dragiša Šarić, Aleksandar Glintić, kao i iskusni bekovi poput Luke Pavićevića i Vojkana Benčića, umeo je da bude „gadan“ koliko i onaj „pravi“ iz Humske.
Najveće uspehe Beobanka postigla je u sezoni 1996-97, kada su ih doslovce nijanse delile od prvog mesta na kraju regularnog dela sezone i velike prednosti pred plej-of. Ipak, ekipa nije očuvala fokus i nije na kraju stigla ni do finala, ali je izborila mesto u kupu Saporte gde će odigrati zapaženu rolu naredne sezone.
I o ovome smo naravno pisali ranije, ali evo čisto podsetnik – Beobanka je u sezoni 1997-98 uspela i da uđe u finale nacionalnog kupa, ali i stigne do četvrtfinala Saportinog kupa. Pogotovo impresivna je bila utakmica protiv Kantua u Hali Sportova, kada je mnogo kvalitetniji rival isprašen sa više od dvadeset razlike. U tom prethodnom tekstu sam ocenio da je ta pobeda Beobanke nad Italijanima verovatno najveća klupska pobeda srpske košarke mimo Partizana i Zvezde tih godina, i mislim da i dalje stojim pri tome.
U sezoni 98-99, Beobanka je malo usporila. Dosta tih igrača što su nastupali u „zlatnim godinama“ je napustilo klub – Stevanović se vratio u Partizan, Popović i Benčić su otišli u Zvezdu...dobru sezonu je tada odigrao Vlada Kuzmanović, tu je naravno bio i kapitan Cimbaljević, tada poznat po njegovoj majci ispod dresa a danas po tome što je uspešan prestonički stomatolog, a pojavilo se tih godina i par zanimljivih mladih igrača poput budućeg rekordera Partizana Pere Božića, funkcionera Mege Gorana Ćakića, Steve Nađfejija i drugih.
Ipak, ovaj klub je na našoj basket sceni potrajao svega pet leta. Na kraju sezone 1999-2000, koju je Beobanka završila kao petoplasirana ekipa, klub je rasformiran a licenca je prosleđena u Novi Sad. Labudova pesma ove ekipe bila je plej-of serija sa vršačkim Hemofarmom, ekipom čije je vreme tek stizalo i koja će postati novi „veliki četvrti klub“ SRJ košarke. Ostaje, međutim, sećanje na tvrdu, kompaktnu grupu momaka koji su svima umeli da „zaprže čorbu“ – i dan danas, reči „Beobanka“ i „Darko Ruso“ me nateraju da se spustim u odbrambeni stav. Verujem i da nisam jedini.
Komšija iz Hale Sportova je nešto slavnije prošlosti. Beopetrol – zvaćemo ga tokom ovog teksta uglavnom Beopetrol, jer je uglavnom tako funkcionisao tokom devedesetih – je kraj dvadesetog veka dočekao kao ipak nekakvo ime u našoj košarci. Osnovani 1972. kao KK Novi Beograd, „traktoristi“ su osamdesetih, pod vođstvom Bore Džakovića, Dragana Šakote, Milana „Slovenca“ Minića i Rajka Toromana imali nekoliko jako zapaženih epizoda.
Najveći uspeh ostvarili su 1987, kada su osvojili kup Jugoslavije u Nišu – ovim trijumfom postali su jedini drugoligaš u istoriji takmičenja koji je podigao ovaj trofej. Glavni igrači tih godina bili su legenda kluba Ljuba Luković, otac Uroša i Marka, danas uspešnih ABA igrača, izuzetno neugodan centar koji je postavljao blokove poput betonskih i bio paklen u duelu, vrhunski strelac Milan Mlađan, Nebojša Zorkić, Rade Milutinović, Zoran Krečković i drugi. Kada se IMT vratio u prvu ligu, mnogi su zazirali od ovog gostovanja – ostaje anegdota da su devedesetih porazili Jugoplastiku nakon što su ovi osvojili Kup šampiona, i da je u poluvremenu Boža Maljković bio toliko besan da je Kukoču pretio ispisnicom.
IMT, tojest sada već Infos, ispao je u drugu ligu 1992. i tavorio tamo nekoliko godina, da bi se vratio 1997 – kao Beopetrol. Stari vuk Luković se u poznim igračkim godinama vratio posle kvalitetne epizode u Borovici i podigao svoj matični klub ponovo na noge – uz njega je tada bio i negdašnji saborac Milutinović, čuveni Milan Preković (doćiće već jednom u podkast!), još jedan bivši „traktorista“ Krečković (sada kao trener), ali i pregršt mladih, talentovanih igrača koje je „odgajio“ Slobodan Klipa, tadašnji trener juniora. Iz Klipine fabrike izašli su igrači poput Dušana Kecmana, Žarka Čabarkape, kasnije i Koste Perovića...
Beopetrol je svoju najbolju sezonu odigrao 1998-99. Tada su pre svega dobili jedno krajnje neočekivano pojačanje – iskusnog Mikana Grušanovića, koji je po prvi put u karijeri napustio Šabac, a da to ne bude služenje vojnog roka. Zajedno sa Lukovićem i mladim lavovima, Mikan je izgurao Beopetrol do finalnog turnira kupa SRJ, a u ligi su ostvarili solidnu šestu poziciju, uz 11 pobeda i 11 poraza.
Ipak, ni ova renesansa nije predugo trajala. Beopetrol je 2002. ponovo pao u drugu ligu, zatim se prekrstio u KK Atlas, i 2006. konačno i prestao da postoji. Baš kao i Beobanka, i oni su svoju licencu ustupili nekom drugom – u ovom slučaju, Zastavi iz Kragujevca, koja je nakon nekoliko godina takođe prestala da funkcioniše.
Poslednji klub sa liste je onaj koji je de facto još uvek živ na vrhunskom nivou, a to je FMP iz Železnika. Kažem de facto jer FMP, zapravo, više nije „onaj“ FMP koji je egzistirao devedesetih i bio konvencionalan, takmičarski jak klub koji je stigao da osvoji i poneki trofej. Do Železnika se valja malo iscimati ako već niste kolima, ali ko je tih godina stigao da ode, imao je priliku da uživa u zaista vrhunskoj košarci.
Istorija FMP-a počinje 1975. kada su osnovani kao ILR (Ivo Lola Ribar) Železnik – takmičili su se u regionalnim rangovima do gašenja 1986. Pet godina kasnije, klub vaskrsava kao FMP, i brzo počinje da se probija do elite. Bilo je to prvo zlatno doba FMP-a, u kojem je klub iz predgrađa u dva navrata bio vicešampion države.
Uprava kluba iz Železnika je možda i bila najozbiljnija u svojoj nameri da postane trajni član „velike četvorke“ SRJ košarke, koja je uglavnom zapravo bila velika „trojka“. Limenke su, zaista, i jedini klub koji je više od jednog puta tokom funkcionisanja YUBA Lige bio finalista, a da se ne zove Partizan, Zvezda ili Budućnost. Borovica i Beočin su imali po jedan put u finale, a „stari“ FMP je to uspeo dva puta – 1997. i 1998. Usput, stigli su i da osvoje kup 1997, i to posle maestralne partije tada najboljeg igrača Gorana Boškovića.
FMP je bio ništa manje neugodan od timova koje sam prethodno opisao, mada, u određenim segmentima verovatno i – neugodniji. Centarska linija koju su činili Nikola Bulatović i Nikola Jestratijević bila je među najboljima, ako ne i najbolja u zemlji – pogotovo kad im ovde priključite i veterana Nikolu Jovanovića, te mlade Gorana Nikolića i Ognjena Aškrabića. Već spomenuti Bošković i Dejan „Čuri“ Vukosavljević bili su ubojiti sa spoljnih pozicija, defanzivni ritam držao je mladi Vesa Petrović, a napad organizovao odlični Dejan Radonjić. Te sezone 1997-98. eliminisali su moćni Partizan – svež sa F4 u Barseloni – u polufinalu plej-ofa, da bi u samoj završnici Crvena Zvezda bila bolji rival.
Šta bi bilo dalje – niko neće nikada saznati, jer je 1998. na leto FMP povukao svoj čuveni „rez“, raspustio sve igrače starije od dvajes i „vrlo malo“ (ako se dobro sećam preživeli su Vesa Petrović i Goran Nikolić od tih „starijih“) i dao prostor mladima. Od te tačke, počinje „druga“ istorija ovog kluba, koja će se završiti pretvaranjem u filijalu Crvene Zvezde, pa dalje od toga nećemo gledati (iako je ovaj „new wave“ FMP osvojio par jadranskih titula i još ponešto). Ime je i dalje isto, adresa je ista, hala je ista, ali eto, neke stvari su ipak različite...
U stvari, lažem vas. Mnoge stvari su različite. Sad kad završih ovaj nostalgični pregled, shvatih zapravo koliko se toga promenilo. Danas nemamo sve ove klubove (sem FMP-a, koji je, kao što smo naznačili, ipak malo drugačiji) – makar imamo Megu. Nacionalno takmičenje nam je daleko od ovog nivoa, Evropu nam igraju uglavnom samo dva kluba. Talenat i kvalitet postoje, ali ne u tolikoj meri da se „preliva“ širom lige.
Pa opet, ako ste mlad čovek i nemate šta da radite vikendom, a i ako niste, idite na košarku čim se steknu uslovi. Stećićete prijatelje, gledati sport, inspirisati se, možda i početi da pišete kada prođe određeni broj godina. Možda nekom bude i interesantno da pročita.
Dotle, uživajte u još jednom opisu zlatnog doba SRJ košarke. Pa do sledećeg prisećanja...
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.