Oni su bili zapaljivi. Bili su živa vatra na terenu. Nisu bili ispred vremena, oni su bili iz druge galaksije. Dovoljno je reći Šon Kemp i Geri Pejton — od tih imena velika priča počinje.
Kišni Sijetl obasjavalo je sunce tih godina. Čak i kada bi bilo sumornih, dosadnih dana, punih kiše koju je donosio surovi Pacifik, senzacionalni tandem bi održavao osmehe na licima ovog grada. Može se reći da su oni postavili Sijetl na globalnu mapu sportskih gradova.
Imao sam tek 7 godina i zakoračio u osnovnu školu, kada je on kročio u NBA ligu. Skoro, pa direktno iz srednje škole, jer je krenuo na Kentaki, pa prebačen u drugorazredni Triniti, kao otpadnik. U spisima se vodi da je i on jedan od onih koji su došli direktno iz srednje škole. Navodna krađa dva zlatna lanca od sina trenera Kentakija, Edija Satona, odvela ga je daleko od A divizije.
“Imati takvog igrača na koledžu, a da nije u mogućnosti da igra je greh. To je stvar za koju živi. On diše košarku. Hteo sam da mu dam savet da ide pravo u NBA, ali sam se ugrizao za jezik, jer je samo jako malom broju to uspelo”, rekao je srednješkolski trener. Njemu je uspelo. I to kako. Njegovo ime je Šon Kemp i on je snaga, energija, sila u ovom tandemu. Onaj drugi je mozak.
A taj drugi, stariji godinu dana, došao je istih tih godinu dana posle Šona. Dve različite ličnosti, ali u suštini zabavljači. Momci koji su mogli da zapale halu, koji su mogli da učmalu NBA atmosferu dovedu do ludila. I nisi mogao da ih ne voliš. Lično, navijao sam za njih u finalu sa Bulsima i mrzeo Džordana sa ekipom kada sam video da se bliži novo osvajanje titule za ekipu iz vetrovitog Čikaga. Vetar je oduvao kišu, ali sve pre toga je urezalo ovaj tandem u srcima svih ljubitelja košarke kao nešto što se ne zaboravlja.
Geri Pejton je gazdovao na Oregonu, kod Ralfa Milera. Geri je, osim u prvoj godini, bio lider “Dabrova” iz Oregona. Doduše, nikada nisu prošli više od prve runde, ali uzimajući u obzir da su tih godina isporučili NBA ligi jedino Gerija kao gotov proizvod, ovaj podatak ne treba nikoga da čudi. Geri je bio prototip modernog plejmejkera. Nije se ustručavao da se podigne sa trojke, dok bi ulazima pod koš dovodio do ludila protivnika. Posebno je bila upečatljiva njegova igra leđima, koja je bila na nivou kvalitetnih centara.
"Taj momak je stalno pričao. Svi spavamo, on priča. NIsi mogao da ga ućutkaš. Mislim da je pričao i dok spava", rekao je saigrač Majkl Kejdž za Pejtona
Odbrana je bila ludački dobra. Preko 3 ukradene lopte u proseku su bile vanredna pojava na NCAA, ali je proed toga “zaključavanje” igrača doveo do savršenstva. E za trash talk ne znam kako da ga kvalifikujem, jer je to postao njegov zaštitni znak. Dovoljno je reći da je često znao da rasplače protivnika, a neka čak stavi u poziciju da razmisle da li je košarka sport za njih, jer eto nekad će opet naleteti na Gerija.
Šon Kemp je biran u prvoj rundi kao 17. pik, dok je Sijetl bio dosta velikodušniji prema Geriju, kome su dali poverenje na visokoj drugoj poziciji, prve runde. Kemp je sofmor sezoni pridobio poverenje trenera da ga uvrsti u prvu petorku i to u idealnom trenutku, kada je Geri stigao u tim. Dugo je Bob Vitsit eksperimentisao sa trenerima. Berni Bikerstaf, pa Kej Si Džons (član čuvene generacija Seltiksa), dok nije stigao do Džordža Karla, koji je ovaj tandem uveo u mejnstrim i popularizovao ga širom Amerike, ali i sveta.
I tako je ovaj vanvremenski tandem stigao i do Srbije. Eto stigao sam do četvrtog razreda, kada su Soniksi zaigrali u finalu konferencije. Bila je to prva sezona Džordža Karla na klupi, kada gledamo čitavu sezonu. Kemp i Pejton su krčili jako svoj put ka statusu glavnih zvezda, ali na tom putu su im “smetali” Riki Pirs i Edi Džonson. Uprava je brzo “rešila” obojicu. Džonson se preslio u Čikago, Riki na klupu, pa Golden Stejt. Sezone 92/93 Sijetl je iznenadio čitav NBA svet.
Prvo su na pleća oborili velikog Melouna. Kemp je u direktnom duelu isporučio povratnu poštu čuvenom “Poštaru”. Potom su pali Hakimovi Rokitsi. Sledeći su bili Barklijevi Sansi, protiv kojih je Kemp odigrao najbolju plejof seriju, ali je Ser Čarls odneo pobedu u sedam epskih utakmica zakazavši duel sa Bulsima. Kemp i Pejton nisu poklekli, jer je ovo samo bio početak njihovog putovanja. Kemp je brutalnim zakucavanjima dizao publiku na noge, kako domaće, tako i gostujuće. Pejton je diktirao igru, zaključavao protivnike, doveo svoj “trash talk” na najviši nivo, na kome je polako pravdao svoj nadimak “Rukavica” (The Glove).
Sijetl je na krilima, ali bukvalno krilima mladog tandema razbijao protivnike, pa su tako sezonu 93/94 završili na samo 19 poraza. Tada se desio prelomni momenat. Ispali su od prežaljenih Nagetsa, gde je highlight bio momenat slavlja Mutomba koji je kroz suze radosnice moleći se bogovima Vakande. Otvoreno govoreći, ovo je bio neuspeh. Totalni fijasko. Ekipa sa najboljim skorom u ligi, celoj ligi, ispada od marginalnog Denvera u pet utakmica. Zapravo, ovo je bio dobar šamar otrežnjenja za Sonikse. Put koji je pokazao da Kemp i Pejton treba da budu suvereni vladari ekipe, dok će ostali “raditi” za njih.
Detlef Šrempf je došao baš te godine kada su postavili rekord franšize u broju pobeda. Nekadašnji igrač Indijane i Dalasa, popunio je promajno mesto na poziciji niskog krila, unoseći potpunu sigurnost u igru. Sa frizurom američkog marinca (iako je bio Nemac), delovao je iz drugog plana, kao univerzalna podrška za dinamični duo, pogađajući one šuteve koji izgledaju jednostavno, ali su zapravo veoma teški. Par sezona je trebalo da se “očisti” ekipa. Riki Pirs je otišao da zaradi penziju van Sijetla, ali je još jedna sezona trebala da reše problematičnog Kendala Gila. Nesumnjivo sjajnog strelca, ali igrača sa neispravno velikim egom.
Novi generalni menadžer Voli Voker je presekao. Otišao je Gil, a došao Hersi Houkins. Siguran šuter, jak u odbrani, ali jako važno — igrač koji nije tražio loptu, popunjavajući prazne minute udarnog trilinga asova. Sa ovom promenom, došla je i promena logoa, kao i promena dresova u mnogo moderniji dizajn u kome je ostala upamćena ova generacija Soniksa. Logo je dobio upečatljivu siluetu arhitektonske ikone Sijelta — čuveni Space Needle (Svemirska igla). Sa tim dresovima je krenula košarkaška rapsodija u kišnom gradu. Sa tim dresovima je krenula epidemija kupovine brojeva 20 i 40. Deca u Srbiji su počela da nose dresove Pejtona i Kempa, imitirajući njihov stil igre. Uključujući mene, kada mi je ćale na buvljaku u Pančevu kupio dres sa brojem 40.
Sezona 95/96 je bila nova rekordna sezona franšize za kojom mnogi žale. Oboren je rekord u broju pobeda i najmanjem broj poraza. Ako pre toga niste voleli ovaj tim ili ovaj tandem, to ste uradili u ovoj sezoni. KeyArena je gorela iz večeri u veče. Geri je bio najbolji kradljivac lige. Kemp je bio među pet najboljih skakača, istovremeno držeći drugo mesto po defanzinom. Obojica su bili među 20 najboljih strelaca lige. Obojica su birani u drugi tim lige, kao i All star, što je potpuno logično. Nisu samo brojke dovele ovaj tandem do tih visina, već način njihove igre. Takva agresivnost i tranzicija nije viđena još od dana Šoutajm Lejkersa. Aleyoop, from Payton to Kemp! — čulo se svake večeri.
Da je postojala nagrada za najatraktivnijeg igrača, sigurno je da bi pripala Šonu Kempu. Spektakl koji je on donosio bio je sačinjen od eksplozije snažnih zakucavanja i njegovih specifičnih ekspresija u kojima se nikada nije desilo da je ponizio protivnika, ali opisano je to mnogo detaljnije. Na drugoj strani, Pejton je radio baš to. Jedini imun na njegov trash talk bio je Džordan, koji mu je ostavio utakmicu za pamćenje. Ali Pejton nije prestao. Samo je nastavljao jače. Na kraju zlatne sezone, osvojio je nagradu za najboljeg defanzivca, postavši tako prvi plejmejker koji je osvojio ovu nagradu, kao i jedan od tri beka u istoriji koji su se okitili ovim prizanjem.
Spor početak sezone nije dao znake da bi mogli da obore rekord, ali kada su uhvatili zalet nakon All star pauze i zabeležili samo šest poraza, od toga dva sa košem razlike, svi su morali da shvate Sonikse kao pretendente na titulu šampiona. Prepreka na tom putu je bilo mnogo, ali je krajanja prepreka bila najteža — Džordanovi Bulsi. Nemilosrdno su obarali rivale, bacajući ih na kolena svojom up tempo igrom. Karl je znalački podesio tim koji je delovao kao nemački podmazana mašina. Kemp je raznosio odbrane, Pejton je kontrolisao čitav teren. Hokins je rešetao spolja, Detlef unutar reketa. Sem Perkins je uvodio pionirski poziciju, centra trojkaša, koja je danas gotovo normalna. Kapiten MekMilan je pružao podršku Pejtonu svojom elitnom odbranom, dok su Eskju, Vingejt, Džonson i Brikovski bili izmene koje su odlično sprovodili svoje male, ali zapažene role.
Kraj sezone je ove Sonikse rangirao kao osmu napadačku ekipu i drugu defanzivnu. S obzirom da je defanziva tih godina bila izraženija, intenzivnija, neki bi rekli mnogo bolja, Soniksi su legitimno bili posmatrani kao kandidati za titulu. Lako su savladali Ričmondove Kingse koji su se iznenađujuće našli u plejofu. Radila je metla u duelu sa nekadašnjim šampionima, Hjuston Roketsima, gde su čak trojica Soniksa beležila preko 20 poena u proseku. Onda su dobili Džezere u sedam utakmica, gde je Pejton doslovno ugušio Stoktona, tako da se ovaj nije video na terenu. Iskreno se ne sećam plejof serije koju je Stokton odigrao lošije od ove. Što se tiče svih statističkih parametara.
I onda je došlo to famozno finale. Eh koliko sam samo navijao za Sonikse. Rodmanu sada skidam kapu za sve što je uradio na mentalnom planu, dovodeći do ludila Kempa i Brikovskog. Činilo se da je sve izgubljeno kada su Bulsi poveli sa 3:0 u seriji. Džordan je dominirao, Pipen je zaključao Šrempfa, dok je Rodman već radio ono što je najbolje znao. Kada je Geri rešio da čuva Džordana situacije je počela da se menja. Zaboravio je svoju ruki sezonu, kada mu se Džordan odužio debele za trash talk neiskusnog početnika. Spustio ga je, na za njega skromnih dvadesetak poena, što je bila retkost za igru Majkla u plejofu. Ali to nije dugo potrajalo…
Džordan je u "svom" dokumentarcu "The Last Dance" kroz smešak gledao kadrove iz tog finala. Pitali su ga da li je imao problema sa odbranom Gerija Pejtona, na šta je Leteći odgovorio — "Ne, nisam imao posebnih problema sa Gerijem". Zapravo, snimci i brojke govore drugačije. To je jedno od šest osvojenih finala u kojima Džordan nije dominirao statistički, posebno kada su poslednje tri utakmice u pitanju, na kojima je njegov čuvar bio upravo Pejton. Kemp je u jednom od mnogobrojnih intervjua rekao da je Džordan najveći košarkaš svih vremena i da njegova reputacija ne dozvoljava da kaže da je imao problema sa bilo kojim igračem koji ga je čuvao.
Kemp se borio do poslednje kapi znoja, vodeći borbu sa Denisom Rodmanom i ostalim visokim igračima Bulsa. Gledajući iz perspektive Pejtona, može se reći da je njegova odbrana na Džordanu bila vanserijska u poslednje tri utakmice, ali Bulsi nisu bili samo Džordan. Kao što ni Soniksi nisu bili samo Pejton ili samo Kemp. Ispostaviće se da je neutralisanje, do tada sigurnog strelca, Hersija Hokinsa bila jedna od ključnih stvari, kao i limitiranje Kempa u šestoj utakmici serije. Svi su mislili da je ovo samo početak ovog dinamičnog tandema, jer je vreme bilo na njihovoj strani. Ispostaviće se da tandem broji sitno i da će se Kemp i Pejton uskoro rastati. Povod je bio dovođenje centra Vašingtoma, Džima Mekilvejna, kome je dat poprilično težak ugovor, bez realnog obrazloženja, jer eto centri su bili deficitarna roba — a bili su na ceni. Više nego skromni Džim ništa nije uradio u Sijetlu, ali je uradio Kemp. Zahtevao je poboljšan ugovor (što po tadašnjim pravilima nije bilo moguće) ili trejd.
Više nego mučnu sezonu, nakon one gde su u mislima videli titulu, prekinuo je trejd koji je doveo u Sijetl Vina Bejkera, dok je u trejdu tri ekipa, Šon Kemp preseljen u učmali Klivlend, dok su Tajron Hil i Terel Brendon spakovali kofere i otišli put snežnog Viskonsina. Pejton je rastavljen od svoje dinamične polovine dobivši dosta solidnog, ali ni iz bliza atraktivnog igrača u liku Bejkera. Kemp je pokušavao da pronađe motivaciju igrajući za franšizu koju s gotovo svi izbegavali, ali je vremenom potonuo u bespuća alkohola i narkotika. Udebljao se značajno, a to je priznaćete, pogubno za način igre koji je on igrao.
Pejton je ostao još dugo u Soniksima, pre nego što će ga izgradnja novog, mlađeg tima, otisnuti na istok, pa zapad, pa opet istok, gde je na kraju osvojio titulu u dresu Majamija. Kemp je nije osvojio. Ruku na srce, najviše je on sam kriv zbog takvog razvoja situacije. Originalni Lob City je prestao da postoji, a tu ima jedna zanimljiva anegdota. Naime, kada je reper Tajga pravio pesmu za Lob City iz Klipersa, zvao je Kempa i Pejtona, kako bi mu dali odobrenje da termin Lob City koristi za Krisa Pola i ekipu. Naravno da je dobio dozvolu, jer to su Kemp i Pejton.
Njih dvojica su i dan danas prijatelji. Zajedno prate svoje klince koji igraju košarku, ali je problem što Kemp sigurno ne zna koje mu je to dete po redu i koliko ih zaista ima. Zvanično ih ima sedmoro, sa šest žena, ali spisak nije zaključen, ni konačan. Možda je neko novo vremenom pojavi. Ušli su zajedno u biznis uzgajanja kanabisa. Od njih dvojice, Kemp voli da smota ponekad, dok Pejton koristi samo ulje kanabisa da bi ostao lep.
U eri sporije košarke, izolacija, post upa, oni su probili teren za ovo što gledamo godinama unazad. Oni su igrali freestyle košarku. Oni su bili inspiracija svakom klincu koji je maštao da baca ili hvata lopte i zakucava, dok publika upada u delirijum. Nisam subjektivan kada kažem da će se jako teško pojaviti ovakav tandem — bilo kada, bilo gde. Subjektivno ću reći da je ovo najuzbudljiviji tim koji nije osvojio titulu, a igrao je finale. I zbog toga mi je jako žao. Dres sa brojem 40 je živ i dalje. Dres sa brojem 20 takođe. Vanvremenski Soniksi, oslikani u Kempu i Pejtonu žive i dalje.