Point God je nadimak Krisa Pola. U novije vreme nema plejmejkera koji više opravdava taj nadimak. Zašto je tako? Pa, pročitajte ostatak teksta.
Talenat, rad i rezultati definišu vrhunske sportiste. Ne toliko titule, iako su one jedan od danas, visoko cenjenih faktora. Velika je razlika između zvezde i komete. Kometa dođe, izazove veliku pažnju i nestane. Zvezda je uvek tu. Svi na kraju završe tako što gledaju zvezde. Dozvolite da povučem paralelu između Moke Slavnića i Krisa Pola. Drčnost, prgavost, ali i veština me navode da napravim ovo malo poređenje dva velikana ove igre. Ovaj naš plejmejkerski doktor je osvajao svašta. Ovaj koji nije naš, nije. Ali je zvezda. I to velika. Evo, upravo sada nam pokazuje.
Čuvena novinarska krilatica da je forma prolazna, a klasa večna ili bolje rečeno dugotrajnija, upravo se pokazuje na primeru Krisa Pola. Iz te ekipe super zvezda, jedino Džejms u tim godinama beleži impresivne partije, ali i zahteva, uvek bar jednog superstara pored sebe. Češće više od jednog. Kada je Pol u pitanju to nije slučaj. Obično njega dovode da bi ekipa postala konkurentnija. Tako je Kris promenio pet timova, od čega čak tri u poslednje četiri sezone, ne svojom željom, ni krivicom. Drugi su mislili da je pametnije da ode, jer eto pozne godine, visok ugovor i sve ono što krasi “briljantni” um generalnih menadžera.
Leta gospodnjeg 2019. godine, trejdovan je u lutajuće Tandere, vrativši se u grad koji mu je bio domaćin na početku karijere, usled odluke uragana Katrina da izmesti sport iz Nju Orleansa. Bio je u jednom momentu u dilemi, kao i Kavaj Lenard, da ne obuče dres kluba, ali je Oklahoma predstavila plan koji je išao u smeru oživljavanja karijere i mentorisanja Šaja Gildžsa Aleksandera, visoko perspektivnog kombo beka. Kris je to oberučke prihvatio, a svi znamo kakvo je iznenađenje bila ekipa Oklahome prošle sezone i svi znamo čijom zaslugom.
Da se vratimo par godina unazad, u vreme kada je mali Kris virio iz automobilskog kanala, dok mu njegov deda, Papa Čili, daje naredbe kao Zoran Radmilović svojim šegrtima. Mastio se Kris, zavlačio glavu ispod haube, pa ispod automobila, čisteći i slažući alat na svoje mesto kada bi se radno vreme završilo. E tu je ispekao zanat koji glasi — moraš debelo da zasučeš rukave da bi bio najbolji. Ali prvo moraš da uspeš.
Između Severne Karoline i Vejk Foresta, porodično su bili naklonjeni ovom manje priznatijem koledžu, bar što se košarke tiče. Još kad je sa tri godine igrao na mini košu u podrumu, Kris je zamišljao sebe u dresu Vejk Foresta. Dolazak Tima Dankana i njegova koledž, a kasnije NBA dominacija, samo je pojačala set razloga zbog koga treba da skrene sa putanje svog idola, Majkla Džordana. Još od Dankana, Vejk Forest nije imao igrača koji je mogao da nosi svoj tim. Disciplina je bila temelj njegove igre, a nju je naučio tako što su kući vladala stroga pravila, a na zidu je visila drvena motka na čijem užem kraju je pisalo “Odbor za ispravke”, a na onom širem je pisalo “Žrtvin potpis ovde”.
U kući su igrice bile dozvoljene isključivo vikendom, kada se pokažu završeni domaći zadaci. Ako bi bilo ko prekršio pravilo, makar na pet minuta, čekala bi ga pomenuta palica. Pravilo nikada nije bilo prekršeno, a palica danas stoji kao ukras u roditeljskoj kući.
Godine su prolazile, a Vejk Forest je bio sve bliži. Regrutacija je bila žestoka, ali je obećanje Papa Čiliju i porodici moralo biti uspunjeno. Na glavi dede je osvanuo kačket Vejk Foresta koga nije skidao ni dok je držao glavu ispod automobile, menjajući ulje. I taman kada je sve bilo kao iz bajke, stigle su vesti da su neke barabe opljačkale i ubile Papa Čilija. Zarekao se mladi Kris da će prvom sledećem timu ubaciti 61 poen, taman koliko godina je imao Papa Čili kada je ubijen. Ubacio je 32 za poluvremene, na 59 poena je krenuo u prodor, postigao koš i zakucao se na 61. Dodatno slobodno bacanje je namerno promašio. Izašao je iz igre i pao u očev zagrljaj, emotivno prazan.
Impresivan je bio na koledžu, radeći praktično sve što je bilo nezamislivo za igrača takvog tipa. Često je na svoju visinu znao da naređa 10 skokova, ali je bio je jako dobar odbrambeni igrač, jedan od onih koji vam se zalepa kao višednevno nošena čarapa, pa vam je teško da je odlepite od tabana. Nije bilo teško zaključiti da je vreme za NBA već došlo. Jer ako je Džamir Nelson otišao među profesionalce, zašto ne bi i Kris Pol. I tako su ga preskočili Milvoki i Atlanta, Juta se odlučila za Derona Vilijamsa, pa je tako Kris Pol sišao južno od kuće, ka simpatičnim Hornetsima koji su tada bili smešteni u Nju Orleansu, ali ko će pohvatati sve promene u toj franšizi. Eto, tek pre par godina Hornetsi su vraćeni tamo gde su počeli, pa je sada sve na svom mestu, osim Soniksa u Sijetlu.
Tako je mali Kris počeo svoju šestogodišnju odiseju u putujućem cirkusu Hornetsa, koji su bili sve, samo ne cirkus. Snažni Dejvid Vest je dominirao sa poludistance, Dezmond Mejson je hvatao alejupove, a Kris Pol je radio ono što najbolje zna. Dirigovao je svojom ruki palicom orkestrom Bajrona Skota, kao da su iza njega godine iskustva. Nije bilo ni malo teško proglasiti ga rukijem godine posle impresivnih predstava kojima je praktično odveo Dejvida Vesta do All star kandidata, a prethodno mizeran učinak tima na 38 pobeda. Onda je dobio i veterana, majstora šuta za tri poena, Peđu Stojakovića i šou je mogao da počne.
Bila je to ekipa koju je bilo milina gledati. Prava košarkaška rapsodija. Svako je znao svoje mesto u koordinatnom sistemu Bajrona Skota, a najsjajnije je sijala zvezda Krisa Pola. Dabl-dabl učinak, kruna kralja asistencija, ali i čupavih završnica. Sa čak 56 pobeda koje ne pamte ni tvrdokorni navijači Hornetsa, doveo ih je do polufinala konferencije gde su u sedam odlični utakmica ispali, a Kris Pol pokazao da NBA liga dobija čistokrvnog plejmejkera koji se ne plaši nikoga, a što je najbolje, ne plaši se lopta kada se utakmica lomi.
I onda se desio jedan od najgorih poteza Dejvida Šterna kada je stopirao odlazak Krisa Pola u Lejkerse. Ovo je jedan od najvećih — šta da je desilo slučajeva Iz današnje perspektive. Dve godine nakon ove famozne zabrane, Dejvid Štern je dopuštao kreiranje super timova, ali nije dozvolio Polu prelazak u Lejkerse. Kralj plejmejkera odlazi kod komšija, večitih gubitnika. Naravno da je sa njim stigao pobednički mentalitet, ali i mogućnost da stvori nešto “svoje”. Tako je nastao novi Lob Siti, posle Kempa i Pejtona. Sa malim dodatkom, jer se pored Blejka Grifina, samovoljno dodao DeAndre Džordan. I tako su Klipersi postali malo više od Klipersi. Postali su opasan rival koji svakoga može da pobedi.
Igrali su oni i sve je to bilo super. Dok Rivers je terao svoje napadačke i defanzivne šeme, ali opet nisu mogli dalje od atrakcije. Polufinale bi im bio maksimum, što je Pol doživeo već u Hornetsima, pa je tako svaka sezona, manje ili više, bila nalik danu mrmota. Dođe plejof i ajmo sve isto. Trpite to jedno vreme i onda se zapitate da li je to pravo mesto za vas. Da li igrate za atrakcije ili za titule. Svakako da je odgovor ovo drugo. Svi igraju za titulu, a najviše Kris Pol, kome je takmičenje izuzetno jak afrodizijak. I tako dolazi do Hjustona, u kome Majk Dentoni, implementira Finiks šemu napada, koja se vrtela oko Stiva Neša.
Pol je izjavio dase ugledao na trojicu košarkaša. Želeo je da dribla kao Ajverson, da dodaje kao Kid i da vodi utakmicu kao Neš. Uvek se vraća na jedno. Da je pokušao, ali da ne zna da je uspeo, jer su, prema njegovim rečima, jako veliki igrači u pitanju. Vi procenti da li jeste ili nije?
Rokitsi postaju ekipa sa najviše šutnutih trojki po utakmici, gde predjači Harden, koji beleži ludačke cifre. Ali sve je to bilo lepo, dok ne stignemo do Pola. Svi koji su pratili Hjuston u te dve sezone, mogli su da primete koliko je veliki bio uticaj Krisa Pola na igru Hjustona, posebno kada je plejof u pitanju. Pol je igrao maestralnu rolu u seriji protiv Jute, igrajući u transu, svoju najbolju plejof seriju u karijeri. Stigli su Roketsi do finala zapada, a Pol prvi put tako daleko. Izgleda daleko, ali samo pre dve sezone sastali su se sa vladajućim šampionima, Golden Stejtom, među kojima se nalazio Kevin Durent, uz Splešovanu braću, Stefa Karija i Kleja Tompsona. Hjuston je poveo sa 3-2 u seriji i bio na meč loptu do finala lige. Onda se desila povreda Krisa Pola i tako je krenuo raspad igre Rokitsa. Tada se videlo koliko Kris Pol utiče na igru ekipe u kojoj se nalazi. Bez njega na terenu, vladao je haos. Voriorsi su rutinski stigli do finala. To je bilo najbliže što je neko stigao kada su takvi Voriorsi u pitanju. I sve to uz pomoć Krisa Pola.
Preskočiću sezonu za zaborav i sramne izjave Derila Morija, koji je poštovao standard izjava kako neće trejdovati igrača, da bi već sutradan ozvaničio trejd uz sleganje ramenima, u smislu ništa nisam kriv, ponuda je bila mnogo dobra. Pol je osvanuo među Tanderima, koji su poslagali ekipu kako su znali i umeli, da bi na kraju sve to ispalo jako dobro, jer su svi odigrali preko svojih mogućnosti. Ali bitan je bio dirigent orkestra. Iako su povrede postale svakodnevnica Krisa Pola, Sem Presi je verova da je klasa večna, a forma prolazna. Izgleda da mu je vera bila mnogo jaka.
"Mrzim da gubim, više nego što volim da pobeđujem" - Kris Pol
Tanderi su spremili čitavu prezentaciju "load managementa" za Pola. Pozvali su njegovu porodicu na prezentaciju, spremili plan njegovog uticaja na igru, broj utakmica koje će odigrati, ulogu u ekipi i šta su najbolji plejmejkeri uradili u njegovim godinama. Pol, a posebno mama Robin, bili su fascinirani trudom uprave Tandera. Ništa više nisu morali da kažu, Pol je bio njihov.
Tog momenta kada je obukao dres Tandera, kao da su svi zaboravili ko je zapravo Kris Pol. Predsednik asocijacije igrača i legitimni Hall of Fame kandidat, pre nego što je zaključio karijeru. Ali fokus koji ima Kris Pol je gotovo neviđen. Prešao je na vegetarijansku dijetu, počeo bolje da razume šta mu telo govori uz novog, ličnog trenera uz novu rutinu spavanja. Pragmatičan pristup vremenu u igru, uz sve to što je Kris radio van terena, dao je veliki rezultat. Takav da su bili na koš od toga da izbace upravo Hjuston u prvoj rundi plejofa. Da tim koji je trebao da juriša na titulu bude na korak od nokdauna od strane autsajdera. Ali — Kris Pol.
Tanderi su na kraju sezone nastavili skupljanje tone pikova, tamo do neke 2034. godine (ovo je fikcija). Pol je u velikoj zameni otišao u Finiks, koji je očajnički tražio čoveka koji može da pomogne Devinu Bukeru, a ukapirali su brzo da to nike Riki Rubio. Gde ćete boljeg od Krisa za taj posao. I ne samo to, našao je mesto drugo DeAndreu sa kojim se spojio u karijeru, opet na poziciju centra. Ajton, nekadašnji prvi pik, u koga su već mnogi izgubili veru, razbudio se potpuno u sistemu Krisa Pola. Finiks sada sedi na prvoj poziciji moćnog zapada, ispred oba los anđeleska tima. Istovremeno je najbolji tim lige. Finiks je prvi najuspešniji tim lige!
Sada Kris Pol sedi na petom mestu najboljih asistenata lige svih vremena, prešavši najvećeg među njima, Medžika Džonsona. Ostalo mu je dosta vremena da stigne Marka Džeksona, Stiva Neša i Džejsona Kida. Svi su oni jako blizu. Jedino je Džon Stokton praktično nedodirljiv. Praktično još jedna sezona ga deli od drugog mesta na večnoj listi najboljih asistenata lige. Sedi on sada na petom mestu lista najboljih kradljivaca lige, gde su Pejton, Džordan i Kid dostižni teoretski, ali je ponovo stari Džon nedodirljiv. I sve ovo što gledate od Pola je elitno izdanje, ali kada krene plejof, onda ćemo videti njegovo vanzemaljsko izdanje, pa se nemojte začuditi ako Finiks ode dalje nego što mu predviđaju. Ipak oni imaju Krisa Pola, plejmejkerskog tatu koga drugi nemaju.
A znate koja još stvar odgovara na pitanje zašto ima nadimak — Point God. Odnos asistencija i izgubljenih lopti. Tokom karijere je Kris Pol je na 2.4 izgubljene lopte. Džon Stokton je na 2.8. Medžik je na 3.9 kroz karijeru. Ajzea Tomas je na 3.8. Stiv Neš je na 2.9, a Džejson Kid na 3.0. Ono što mu nedostaje uz svu tu statistiku jeste titula. Čini se da je našao dobru, zdravu bazu. Čini se da Finiks može, ne možda ove sezone, ali već iduće ko zna. Pol je ponovo oživeo. Izašao je iz teksaške bušotine i probudio se u Oklahomi, a razbudio u Finiksu, gde su mnogi osvežili svoje karijere. Barkli nije uspeo da dođe do titule tamo, možda je Polu poći za rukom.
Sada je sa drugom porodicom. Trener i nekadašnji NBA igrač, Monti Vilijams, bio mu je gost na svadbi i trener u Hornetsima. Džejms Džons mu je bio saradnik u komitetu igrača, pre povlačenja. Generalni menadžer, Džef Brouer je bio na istoj funkciji dok je igrao za Hornetse, a i trener u delu sezone, pre nego što je Monti prihvatio posao kao najmlađi prvi trener NBA ekipe. Tu je i Vili Grin, koji je jednu sezonu igrao sa Polom u Hornetsima, dok ih je trenirao Monti Vilijams. Prava porodica, zar ne?
I ako se vratimo na taj prsten, koji je izgleda postao jedino merilo kvaliteta i veličine igrača, pogledate timove pre i nakon dolaska Krisa Pola. Ne postoji tim koji nije zabeležio napredak i to ne mali. Nastaviće Kris da igra, jer još uvek u njemu ima mnogo želje za košarkom. Možda će doći i taj prsten, ali će se teško pojaviti igrač poput njega, koji može sve na terenu. Nije to bio ni Kid, nije to bio Neš, nisu to bili Tomas, ni Stokton. Jeste Medžik, ali Medžik je bio šou. Kris Pol je mašina. Point God — božija referenca za merenje plejmejkera. To uvek počinje od Krisa.