Tačno osam godina (znam za foru) je trebalo Niksima da se ponovo domognu plejofa. To je ujedno najduži niz slavne ekipe iz Medisona. Post koji nije prijao nijednom navijaču, ni stanovniku Njujorka. Niz koji je proizveo toliko mimova koliko nijedan tim nije imao čast da ponese. Svi se slažu da je Džulijus Rendl napravio razliku, ali postoji još jedno dobro poznato lice. Najmlađi MVP u istoriji lige, nastavio je svoj pohod na putu vaskrsnuća.
Prethodni članak o Karmelu je bio na neki način uvod za ovu priču. Melo je kao kapiten bio taj sa kojim su Niksi poslednji put igrali plejof, pre ove sezone. Već sada čuveni komentator, a više zabavljač, Stiven Smit, upao je u totalnu euforiju pred ulazak Niksa u plejof. Čak je išao toliko da kaže da bilo koji protivnik u prvoj rundi nije dovoljno dobar za ove Nikse. Rendl je temelj te tvrdnje, a Rouz je bljesak sa klupe koji blješti sve jače kako se bliži plejof. Ovo nije priča o Niksima, oni će svoju pričati za koji dan. Ovo je priča o ruži za koju su gotovo svi mislili da je uvela, osim njega. On je nastavio da cveta.
Na listi omiljenih igrača, Derik Rouz će uvek držati svoje mesto. Ne znam zaista većeg atletu od njega. Teško da će bilo eksplozivnijeg igrača pre i posle Rouza. Bio je neki članak na Atletiku gde se poredi eksplozija Vestbruka i Rouza, ali se nisam mogao složiti sa konstantacijom autora da je Rasel tu ispred Derika. Derik je mogao sve. Driblao je tako da je okretao ringišpil u glavama protivnika, zadržavao se u vazduhu kada bi ostali već bili na parketu, a promene pravca su bile sulude. Toliko sulude da su ga skoro koštale karijere, ali su ga sigurno koštale karijere koja mu je bila predviđana.
Dete Čikaga koji je najveći deo života i karijere proveo u tom gradu. Tamo je postao novi spasilac Bulsa, koga su navijači dugo čekali posle odlaska najvećeg. Odrastanje u najopasnijem delu grada donelo je čvrstinu pre nego deci koja su rasla u mirnim i bezbrižnim krajevima. Sve do koledža je retko imao interakciju sa belcima. Mislim na onu u školskoj klupi. Na istim tim ulicama upoznao je, i do danas ostao prijatelj, sa Erikom Gordonom, sadašnjim igračem Hjustona. Zajedno su činili tandem koji je rušio redom rivale na ulici i školi, na terenu. Niko nije mogao da im stane na crtu, iako su procene govorile da je stariji Derikov brat bio veći talenat.
Gordon se odlučio za univerzitet Ilinois, te tako ostao kući, dok je Rouzu malo falilo da krene putem svog prijatelja. Lista je bila dugačka, a na samom vrhu bila je Severna Karolina, mesto odakle je krenula zvezda koja najjače sija u Čikagu. Majka je dosta uticala na to da Derik odluku ne donese ishitreno, ponešen emocijama. Ilinois, Kalifornija, Konektikat, Karolina, DePol i na kraju Memfis.
“Nikoga nisam imao tamo. Čak ni nekoga iz dalje rodbine. Išao bih sam i to me nije privuklo. Privukao me je trener. Trener Kalipari je bio jedini koji je došao u naš dom. Kola su se zaustavila, a iz njih je izašao belac. To je bilo poput pojave komete, u našem kraju u kome su živeli samo afroamerikanci”, rekao je Rouz. Kalipari je fokus prebacio na majku, objašnjavajući gde vidi Derika i kakvu će pažnju imati na Memfisu. Poštovanje koje je iskazao prema porodici bila je prekretnica u odluci Rouza na koji će koledž otići. Posle prospavane noći, jer je glava tada hladnija, sišao je u kuhinju i saopštio majci odluku — Ide se na Memfis.
Rouz je broj 25 na dresu nosio u čast Bendžija Vilsona, ako ne i najvećeg košarkaškog talenta Čikaga u tom uzrastu, koji je upucan na ulici, a dva dana kasnije preminuo u bolnici od posledica pucnjave. Obojica su igrali za istu školu u Čikagu.
Gordon je bilo potišten, jer neće imati svog saigrača pored sebe, ali je brzo shvatio da Rouz zaslužuje “svoju” ekipu. Na Memfisu su ga čekali seniori, ali je Derik već prve sezone pokazao skautima i čitavoj NCAA svoj neosporni talenat. U svim notesima se nalazilo ime Derika Rouza koji je sa Memfisom stigao do finala NCAA u kome su izgubili od Kanzasa, ali je mnogo zanimljivije bilo polufinale gde mu je direktni rival bio gorepomenuti Rasel Vestbruk. Strašna ekipa UCLA sa Vestbrukom i Lavom, bila je lako potučena od strane Rouza.
Pored uspeha na terenu, akademski je postojala mrlja koja nije oprana. Optužen je za varanje na SAT testu, gde je ocena sa D, promenjena na C. To je, verovali ili ne, težak prekršaj u Americi. Kasnije je sve rešeno vansudski, jer je Memfis optužen da je sve vreme znao za ovaj slučaj, ali ga zbog talenta Derika Rouza, nije otkrivao. Vansudsko poravnanje je išlo na nekih 100.000 dolara. Trener Kalipari je bio, takođe, uključen u ceo slučaj. Ali da se vratimo na teren i tu jednu godinu koju je proveo na Memfisu.
Statistika nije bila ta koja bi vam bilo šta pokazala, osim ako niste pratili koledž košarku tih godina. Način igre Rouza nije bio nešto što viđate na terenima. Njegove promene pravca iz punog trka bile su neka vrsta fikcije koju je teško ko mogao da razume. Bio je antigravitaciono čudo od deteta. Broj 23 nije nosio zbog Džordana, već je broj 25 bio zauzet, povučen iz upotrebe, pa mu je 23 bio nekako simpatičan. Broj 1 će kasnije obući u Bulsima, ne zato što je bio prvi pik, već zato što je to bio njegov prvi broj igrajući sa Gordonom u tandemu, za svoj lokalni klub. Tada je bio agresivan na terenu, izgradivši svoj alter-ego u odnosu na ono što je bio van terena. Nošen tom simbolikom, izabrao je broj 1 kao prvi NBA broj na dresu.
Bulsi su i pre dolaska Rouza počeli da stabilizuju tim, radeći rebuilding na pravi način. Talenat je bio tu kroz igrače poput LuolaDenga, Andresa Noćionija, Kirka Hajnriha, Bena Gordona, Žoakima Noe, ali je nedostajao čistokrvni lider na terenu. Niko od pomenutih nije mogao da nosi teret celog tima na leđima. Onda su pokupili Derika sa prvog mesta i šou je mogao da počne. Sve je bilo spremno za spektakl i čitav grad je željno isčekivao dolazak “svog” deteta. Ugostili su ga Vajt Soksi kao pičera, pokazavši da kao najčuvenija čikaška franšiza imaju startno poštovanje za buduću zvezdu grada. Sve je bilo u znaku Derika Rouza, a broj 1 na dresu je bio simbol legende u nastajanju.
Ali da se vratimo na sam Čikago i košarku. Samo je Majkl Džordan uzeo MVP nagradu u dresu Bulsa. Posle njega, to je uradio samo Derik Rouz i to kao najmlađi MVP u istoriji lige. Čikago ima i imao je velike košarkaše, kao grad, ne kao frašiza, ali niko od njih nije bio MVP lige, pa ni Dvejn Vejd, ni Ajzea Tomas. Entoni Dejvis je i dalje aktivan igrač, rođen u Čikagu, koji ima priliku da donese svom gradu drugu MVP nagradu, ali i dalje neće biti mlađi od Rouza u tom trenutku. Dončić će imati šansu sledeće sezone da uđe u trku sa Rouzom, ali mi se čini da će već tada biti stariji par meseci. Videćemo kada i da li će biti igrača koji će oboriti ovaj rekord. Ali da sada ostavimo statistiku po strani.
Naravno, uzeo je titulu rukija godine i opravdao prvo mesto na draftu. I ne samo to, počeo je da hoda putem heroja vetrovitog grada. Vetrovi ga nisu mogli slomiti. Probuđen je bio alter-ego sa betonskih terena i Rouz je pravio mala čuda iz večeri u veče. I tu je ta razlika u priči oko eksplozivnosti. Rasel Vestrbuk je pravolinijski igrač. Eksplozivan do zla boga, dinamičan, snažan u svom pohodu ka košu, ali tu nema promene. Kako krene, tako će završiti. Kod Rouza smo mogli da vidimo drugačiju situaciju. Sve ovo što sam gore pomenuo, samo što su njegove promene pravca bile vanzemaljske. Uveo je u tomahavk zakucavanje kao svom trademark potez i time nam evocirao uspomene na neka starija vremena. Evo odvojio sam ovaj klip koji dobrim delom pokazuje ovo što je pomenuto.
Gledajući njegove letove, mogli ste čuti gurkanja u publici i govorkanja — evo nama naslednika Džordana! Mada, njih dvojica su bili totalno drugačiji tipovi igrača, osim po instinktu za napad na protivnika. Obojica su bili košarkaške “ubice”. I moguće da Rouz ne bi toliko eksplodirao da na klupu nije seo Tom Tibodo, njegov bivši, sadašnji i moguće, večni trener. Poznat kao trener koji zna da troši svoje zvezde, najveći fokus pao je na Rouza, kao najveću zvezdu tima, što je potpuno logično. Čikago je završio sezonu kao najbolji tim lige, držeći suvereno oreal najboljeg defanzivnog tima, i ništa manje dobrog ofanzivnog, gde je Rouz svojim kretnjama, promena pravca i jurišima na obruč, ostavljao šuterski nastrojen deo ekipe, često bez čuvara.
Junajted centar je ponovo počeo da gori i Bulsi su bili najgledaniji tim lige. Ne treba obrazlagati koji je bio glavni razlog. Od aktera iz te ekipe, njih trojica su bili gotovo nerazdvojni — trener Tibodo, Rouz i Taž Gibson. U tri različite ekipe su bili zajedno — Bulsi, Vulvsi i Niksi. Nije bilo previše dileme ko treba da postane MVP te sezone, gledajući glasove. Gledajući kandidate, Rouz je poleteo samo kako on zna. Našao se na tronu gotovo jednoglasno, a ispod njega su ostali Džejms, Brajant. Hauard, Durent, Vejd… I nije statistički Rouz bio ispred mega zvezda lige, ali je dojam o igri Rouza i uticaju na tim, bio neuporedivo jači od ostalih kandidata. Dotakao je zvezde i samo je nebo bilo granica.
“Ako neko, bilo ko, ne voli Derika Rouza, sa njim nešto ozbiljno nije u redu” - Dvejn Vejd
Rouz je plejof počeo silovito isporučivši Pejsersima 39 i 36 poena u prve dve utakmice. Hoksima je isporučio još “teži” paket, igrajući na ivici dabl-dabl učinka. Isporuka je glasila 29.8 poena i 9.8 asistencija, a među tim poenima je retko šta bila serija trojki, jer mu to tada nije išlo od ruke. Super trojka Majamija je bila preveliki zaloga za mladog Rouza u tom momentu, ali njegovo vreme je tek dolazilo. Bar se tako mislilo. Sezona 2010/11 je stavljena u fasciklu, a Bulsi su na krilima prethodne sezone poleteli još snažnije. Rouz je dobio višegodišnji ugovor na skoro 100 miliona dolara i Bulsi su krenuli da sanjaju o novoj eri dominacije posle one koju je doneo prvi Leteći.
Ali tada su se suočili sa prvim povredama Rouza koji je odigrao tek polovinu regularnog dela. U plejofu noge su poklekle. Pred sam kraj utakmice, malo više od minuta pre kraja prvog meča sa Siksersima, Rouz je uz bolnu grimasu iznešen sa terena. Kada vidite da se neki sportista uz takvu grimasu drži za koleno, prvo na šta pomislite su ukršteni ligamenti. Sledeća misao je u vidu molitve — samo da nisu ukršteni. Ali bili su. Propustio je čitavu sledeću sezonu. Predsezona je izgledala dosta dobro, s obzirom na dužinu pauze. Čak mu se odraz povećao, ali su se svi pitali da li “nova” kolena mogu da izdrže način njegove igre? Nisu izdržala, pa je posle samo 10 utakmica stradalo desno kolena, ovog puta. Meniskus.
Umesto onog prvog, levog, sada je desno koleno postalo veliki problem. Dve naredne sezone, Rouz je igrao na staklenim nogama, provodivši dobar deo vremena kod raznih hirurga. Spisak povreda postajao je sve duži, a navijači i uprava su se pitali da li će ikada videti starog Derika. Neki su mislili da je sa njegovom karijerom gotovo. Tibodo odlazi, a borbeni Džimi Batler polako uzima lidersku palicu, delujući iz senke prethodne četiri sezone. Bulsi prave drugačiji plan i odlučuju da smanje rizik trejdujući Rouza u Nikse. Ulje na vatru je dodao seksualni skandal, koji je doneo još više pritiska na nekad slavni tim. Heroj više nije heroj. Svetlost koja je svetlila nad figurom Derika Rouza se ugasila. Nije postao novi spasilac Bulsa, a bio je tako blizu.
U sezoni kada su Karmelo Entoni, i tada mladi ruki Kristaps Porzigins zajedno sa Rouzom, trebali da čine udarnu trojku Niksa, ništa nije bilo kako je zamišljeno. Rouz je donosio poene, ali više nije bilo one eksplozivnosti i udara po reketu rivala. Rouz je izgledao kao prosečan bek koji može da vam donese poene, ali ne može da napravi razliku. To je i sezona pokazala. Počelo je lamentiranje nad sudbinom Derika Rouza. Sve to je napravilo stravičan pritisak koji nikako nije mogao izaći na dobro. Išao je putem Grenta Hila i Penija Hardaveja, osim što nije nikada obukao dres Finiksa.
Za reprezentaciju SAD je igrao u Turskoj i Španiji. Oba puta su Amerikanci osvojili zlatnu medalju, pa pored ostalih priznanja u kratkom prajmu karijere, Rouz može biti legitiman kandidat za Kuću slavnih.
Sezona 2017/18 je bila sezona kada je bio na korak do povlačenja. Aktivno je o tome razmišljao, dok mu je psiha bila rasturena na sitne parčiće. Jednog dana je samo nestao i niko iz tima Niksa nije znao gde se nalazi. Na kraju se došlo do saznanja da se vratio u Čikago zbog porodičnih problema, ali ne i kojih. Napustio je Niksa, pa je tako proveo sezonu lutajući, preko Lebronovih Kavsa u drugom mandatu, kada je okupio igrače kojima bi oživeo karijeru, do novog spajanja sa Tomom Tibodoom u Minesoti. Ispostaviće se da je Minesota bila prekretnica u njegovoj novoj karijeri i vaskrsnuću. Tamo je Tibodo okupio staru ekipu — Batlera, Rouza, Gibsona i Denga. Ali nije to toliko važno, već jedna utakmica koja je pokazala da Rouz definitivno nije završio sa košarkom.
Rekord karijere je napravio sa 30 godina u tesnoj pobedi protiv favorizovane Jute. Ubacio je Derik čak 50 poena, što je malo ko, a iskreno gotovo niko, pomišljao da može da uradi posle krugova pakla kroz koje je prošao. Odigrao je Rouz simultanku. Otplesao je jak tango. Na leđima je stajao dres sa brojem 25, isti dres koji je nosio u srednjoj školi, kada nije bilo njegovog alter-ega i kada je agresivnost u igri bila zamenjena drugačijim odlukama, pre svega kontroli ritma i više šuta spolja. Rouz je ponovo bio Rouz. Suze su tekle sa njegovog lica, jer je znao da je uspeo. Ne samo da je pokazao košarkaškom svetu da je tu i da nema nameru da ode, pokazao je sebi da je nepokolebljiv. Pokazao je duh čikaških ulica koji je do tada bio na nivou tinjanja.
Tibs je otišao iz Minesota, pa je ubrzo isto to uradio i Rouz. Preselio je u komšiluk, Detroit Pistonse. Vetar je zamenio motorima i upravo to je odgovaralo Deriku. On je bio motor. Bio je lokomotiva čiji su tempo drugi sledili. Dok ovo pišem, Derik ima 32 godine. Pazite, nije još blizu kraja karijere. U lutajućem cirkusu Pistonsa, Rouz je sa klupe bio najbolji strelac, u doduše tužnoj sezoni. Dvejn Kejsi se uz blagoslov uprave krenuo u rebilding, isto kao Minesota, pa je Derik kao veteran platio ceh. Preselio se ponovo u Nikse. Drugi mandat, ali je glava Derika Rouza sada i onda, druga glava. Kao što znate, Niksi su ponovo u plejofu, posle najdužeg posta u istoriji. Sve kockice su se poklopile, a jedna od ključnih bila je Derik Rouz. Ponovo uz Tibsa.
“Mi smo prilično čudan par. Ne mogu da objasnim sinergiju koju imamo, ali na neki način isto razumemo igru. Borimo se svakog dana da budemo bolji. Promenili smo dosta sredina, ali uvek smo išli na pobede. Tako će biti i ovde. Trener Tibs je razlog zbog koga sam tražio trejd i razlog zbog koga su Niksi bili jedni na listi”, rekao je Rouz.
Nema sumnje da budućnost Niksa stoji na Rendlu, Beretu i Kvikliju, ali je Rouz sa 32 godine i dalje relevantan faktor u ligi. Na poslednjih deset utakmica je bio najbolji igrač uz Rendal i to Rouz najbolje radi. Obožava miris plejofa. Trenutno šutira najbolje u karijeri, čak i za tri poena, što je ranije bila jedna od njegovih slabih tačaka. Beleži najveći plus/minus odnos u karijeri. Čak viši od MVP sezone. Pored Rendla, lopta je najviše u rukama Rouza kada je na parketu. Kada je u pitanju ulazak u reket i dalje mu nema ravnog kada su Niksi u pitanju. Ima najmanji odnos izgubljenih lopti i asistencija, s obzirom na dužinu poseda lopte i da je 100% vremena proveo igrajući plejmejkera, bez napravljenog ofanzivnog faula. Jedino što je u celoj priči loše je to što navijači jako veruju da su Niksi ponovo relevantni. Mada, posle toliko godina, treba ih razumeti.
Ali ako je to potrebno da Rouz ponovo stupi na dužnost, neka bude. U njemu ima delića onog starog Derika, tu su floteri koje znamo još iz dresa Bulsa, ali eksplozije nema. I ne može da je bude, jer kolena nisu ona koja je doneo kada je ulazio u ligu. Sada igra mnogo pametnije, zrelije, pravo plejmejkerski. Kada pomislim kroz šta je sve prošao, u glavi krene Džejeva pesma “Gde ću sad moja ružo”, koja se može fino adaptirati na karijeru Derika Rouza, samo izgleda da ima srećan kraj u odnosu na pesmu.
Možda će Rouz biti prvi MVP koji neće stići do Kuće slavnih. Možda će Niksi ispasti odmah ili u polufinalu. Možda neće biti povratnik godine, a najbolji šesti igrač izvesno da neće biti. Bilo bi lepo videti Rouza ponovo uspešnog. Nekako je to ispravno. To je fer. Da vam je neko rekao da će Rouz igrati na ovom nivou, nakon svih tih povreda, kada je gotovo prestalo da postoji mesto koje nije povredio, sigurno je da bi pre par godina sve to izgledalo ludo. Danas nije. Rouz i dalje stoji uspravno. Dobro za njega, dobro i za nas.
