Filip Čović je prelomio - gotovo je!
Bivši plejmejker Crvene zvezde i dugogodišnji košarkaš FMP-a završio je karijeru i tu odluku saopštio javno.
"Plan mi je da posle ove Superlige završim karijeru. Želim da ostanem u košarci na neki način, ne bih otkrivao još šta i kako. Želim da završim, mislim da je vreme za to, fizički se dobro osećam, mogao bih na ovom nivou, ali mislim da je vreme i za neke druge poslove i druge stvari", rekao je on za Meridijan sport.
Čović je ove sezone ponovo bio najbolji asistent ABA lige, a inače je drugi najbolji asistent ABA svih vremena, iza Nemanje Gordića.
Iako nije imao probleme sa povredama i iako je u tek završenoj sezoni prosečno postizao 11,6 poena uz 6,7 asistencija i nekoliko zaista dobrih partija, on je prelomio da je kraj i to je odlučio još prošle godine.
"Od svoje osme godine sam u košarci, a u junu punim 32. Nije bila teška odluka. Rešio sam na kraju prošle sezone da će ova koju sada završavamo biti poslednja i tako će i ostati", dodao je Čović.
Čović je završio karijeru u dresu u kojem je i ponikao i u kojem je 2006. ušao u prvi tim. Nastupao je i za Crvenu zvezdu u dva mandata (2011/12 i 2018/19), a u poslednjem boravku na Malom Kalemegdanu ostvario je najveći uspeh u karijeri, osvojivši titulu ABA lige kao jedan od najvažnijih igrača tima Milana Tomića.
Takođe je igrao i za Vojvodinu i grčku Dramu, a sa juniorskom reprezentacije Srbije bio je šampion Evrope.
Saopštavajući odluku o kraju karijere, Filip je rekao da je ponosan na sve što je uradio, na svoje prezime, kao i na sve što je ostvario njegov otac, predsednik Crvene zvezde Nebojša Čović.
"Moja situacija u sportu je specifična, jer je moj otac to što jeste i ponosan sam na sve to što je on napravio kao sportski radnik i šta sam ja napravio kao igrač do sada. Jako je specifično i ne znam da li se neko sreo sa tim stvarima i imao takvu situaciju. Praktično, od svoje 14. godine kao jako mlad igrač navikao sam na te stvari. Nikad ne možete skroz da naviknete, ali prosto godinama ogrubite, pa mnoge stvari oko vas niti čujete, niti mogu da vas dotaknu. Kao i za svakog sportistu, sa ili bez pritiska, najvažniji je veliki rad, odricanja i naravno vera u saigrače i čitav sistem".