Velika tragedija pogodila je srpsku i svetsku košarku. Dušan Duda Ivković, jedan od najvećih trenera u istoriji te igre, preminuo je u četvrtak u Beogradu.
Njegove zasluge za srpski sport u celini bile su toliko velike da je njegovo ime uvek bilo sinonim za uspeh, pobede, a van terena za gospodstvo, manire, eleganciju...
Otišao je zaista veliki čovek, koji je niz generacija u našoj zemlji zaljubio u svoj sport, onako kako je to najbolje znao - istorijskim pobedama i uspesima.
Dudu Ivkovića najduže ćemo pamtiti po zlatnim mandatima na klupi reprezentacije. Prvi put je samostalno postao selektor univerzitetske selekcije 1983. godine, kada je tim na čelu sa Draženom Petrovićem nastupio u finalu protiv Kanade i vratio se u Beograd sa srebrom.
Četiri godine kasnije je takođe sa Petrovićem predvodio ekipu na Univerzijadi u Zagrebu i tada je osvojeno zlato najavilo njegov prelazak na klupu "A" selekcije, sa kojom je dominantno osvojio dva Evropska prvenstva (1989. i 1991), a u međuvremenu i Svetsko prvenstvo 1990.
Usledilo je izbacivanje našeg tima sa Olimpijskih igara u Barseloni, pa ratne godine tokom kojih se dovijao da sačuva reprezentaciju vodeći je na turnire u Grčkoj, pa na kvalifikacije za Eurobasket u Atini 1995, za koji se naš tim jedva kvalifikovao.
A onda je u Grčkoj napravio najznačajniji uspeh naše košarke u novijoj istoriji, osvojivši zlato sa generacijom Đorđevića, Danilovića, Paspalja, Divca. Taj uspeh je podigao čitav sport u našoj zemlji i zaljubio generacije u tu igru i u taj tim.
"Da se te ’95. nismo vratili na košarkašku mapu, verovatno to ne bismo do dan-danas. Ne bi nas bilo ni ’96. u Atlanti, ni posle toga, bio bi kolaps. To su bile vanredne kvalifikacije, bio sam već četiri godine selektor tima koji ne igra ili igra neke utakmice kao Ol star selekcija. Bora (Stanković) je tad sigurno prekršio neka takmičarska pravila, nije bilo ranije predviđenog modela da se bilo ko odjednom pojavi na kvalifikacijama. Ali je postupio emotivno, jednostavno nije hteo da dozvoli da se ta sjajna generacija košarkaša ugasi, a da se nigde ne pojavi. Bez obzira što su mu to posle mnogi zamerali, on je to uradio za svoju zemlju i siguran sam da to niko drugi na njegovom mestu ne bi smeo da uradi. A posle toga smo bili srebrni u Atlanti ’96, zlatni na EP ’97. u Barseloni i na Mundobasketu u Atini ’98", rekao je Ivković u jednom intervjuu.
Klupu reprezentacije potom je ustupio Željku Obradoviću, svom kumu koji je nastavio da niže zlatne uspehe, a onda se na nju vratio više od decenije kasnije, kada je naš tim prolazio kroz najteži period još od ratnih devedesetih!
Ivković je od 2008. do 2013. seo na klupu samostalne Srbije i postavio je i njoj temelje. Uzdrmanu ekipu je sastavio, oblikovao i na Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009. senzacionalno osvojio drugo mesto.
Potom je 2010. sudijskom krađom Srbija pod Dudom Ivkovićem ostala bez finala, a na putu ka tom kontroverznom polufinalu protiv Turske eliminisala je i najdominatniju evropsku selekciju - Španiju, nezaboravnom trojkom Miloša Teodosića u poslednjem napadu.
U međuvremenu se vratio na klupu Olimpijakosa, kojem je 2012. doneo još jednu titulu prvaka Evrolige, a godinu kasnije je poslednji put vodio reprezentaciju - na Evropskom prvenstvu u Sloveniji, na kojem nije osvojena medalja, ali je izborena "viza" za Svetsko prvenstvo 2014, na kojem će "orlovi" početi novi uspon, pod vođstvom Saše Đorđevića.
Ime Dude Ivkovića tako je utkano u praktično sve uspehe reprezentacije decenijama unazad. Ako nije lično vodio ekipu, onda je oformio ili uveo u nacionalni tim grupu igrača koja je te uspehe ostvarivala.
Svi ljubitelji košarke ostaće mu zahvalni za sve što je uradio.
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.