Kolumnista MONDA i autor podkasta "Šesta lična" Miloš Jovanović osvrće se ka važnu promenu pravila koja je dokazano smanjila broj pogodaka, a neke igrače potpuno izbacila iz ritma na koji su navikli.
Svi sportovi evoluiraju s godinama, pa tako i košarka. Nekad su te evolucije prirodne, a nekada su posledica promene pravila, nekada su postepene, nekada nagle, ali kako god okrenemo – košarka se menja, iz dana u dan i u krajnjoj liniji iz sezone u sezonu.
NBA je oduvek bila zainteresovana da malo "zavrti" stvari, i to pogotovo kada oseti da bi neka promena mogla da dovede do atraktivnije igre, više poena, ili nečega što će generalno privući publiku. Taj inovatorski nagon je prilično logičan, jer ova liga se u svojoj zemlji ionako već decenijama "trka" sa ultra-popularnim NFL-om, pa smo tako kroz istoriju lige američkih profesionalaca mogli videti razne novotarije.
Tako je, recimo, NBA bila jedna od prvih liga koja je uvela šut za tri poena. Nakon što je danas popularna "trojka" bila testirana kroz nekoliko koledž utakmica, te odavno pokojna ABL i ABA takmičenja, najveća liga na svetu opredelila se da ovom vidu poentiranja pruži jednogodišnji test period u sezoni 1979-80. Eksperiment je uspeo i trojka je zaživela – već sledeće sezone su NCAA divizije počeli da je uvode, a FIBA je „poklekla“ na jesen 1984, nakon olimpijskih igara u Los Anđelesu. Da notiramo i da je prvu NBA trojku ikada 12. oktobra 1979. ubacio igrač Bostona Kris Ford.
Sredinom devedesetih, u zenitu "tuča" ere košarke, kada su dominirale tvrde, defanzivno kompaktne ekipe, NBA je izvela novi eksperiment i skratila trojku za pola metra – sa standardnih 7,24 metra na 6.71 , koliko je ranije bila u "kornerima". Ovaj potez podigao je broj trojki po utakmici sa 9,9 u sezoni 93-94 na 15,3 u sezoni 94-95, a "viši" brojevi trajali su tačno koliko i sama odluka lige – to- jest tri godine. 1997. sa početkom nove sezone trojka se vratila na 7,24 i "razumnih" 12,7 pokušaja po meču. Dalje već i sami znate – dolaskom Stefa Karija u ligu bezmalo svi kreću da šutiraju po blesavi, pa je sada prosek uzetih trojki po meču 35,9 sa tendencijom jasnog rasta.
Ali, NBA nije samo distancama osvežavala svoju ponudu. Jako dugo je u Americi važilo pravilo da se ekipe grade oko dominantnih centara, i uglavnom su takvi igrači vodili svoje timove do titula. Bil Rasel, Vilt Čemberlen, Mozes Meloun, Hakim Olajdžuvon, Patrik Juing, Dejvid Robinson, Šekil O’Nil...bez nekog od takvih, uspeh nije bio zagarantovan. Međutim, šest titula Čikago Bulsa, u kojima su prve violine bili jedan šuter i jedno nisko krilo, naterali su čelnike na razmišljanje – ispostavilo se da se ljudi daleko više identifikuju sa uzbudljivim spoljnim igračima, a komercijalni rast je to i potvrdio.
Sa ciljem da dodatno ubrza igru i prebace fokus sa reketa na igru spolja, NBA je od sezone 2004-05 „kriminalizovala“ popularni „hend-ček“, iliti odbranu u kojoj je kontakt rukom dozvoljen. Pogledajte bilo koji snimak iz zlatne ere devedesetih – recimo, bilo koji klip Denisa Rodmana kako igra odbranu nad nekime, ili snimke odbrane Detroita ili Njujorka nad Majklom Džordanom, i biće vam jasno o čemu pričamo. Takva odbrana je od oktobra 2004. prešla u prošlost, i otvorio se prostor da bekovi i krila sada i potpuno dominiraju.
Sedamnaest godina kasnije, liga je osetila da je ponovo došlo vreme za promene i da se nekima malo "potkrešu" krila. Već nekoliko godina unazad, i navijači i javnost žale se da pojedinci šutiraju previše bacanja "pecanjem" faulova namernim kontaktom, koji ostvaruju bez namere da uopšte i pogode koš. Stariji ljubitelji košarke sećaju se kako je Saša Obradović redovno dizao protivnike na finte šuta, a zatim bi isforsirao kontakt i lagano poentirao sa penala.
Taj Obradovićev "trik" su do savršenstva doveli igrači poput Džejmsa Hardena, Luke Dončića i Treja Janga, i vika na ovo je dostigla takve nivoe da se čak i gradonačelnik Njujorka Bil de Blazio tokom prošlosezonskog plej-ofa oglasio sa javnom porukom Jangu da "prestane da peca faulove". Njegov apel je urodio plodom i liga je rešila – od ove sezone, ovakvi faulovi se više ne sviraju.
Naravno, i ovo je bila jedna od tema poslednje epizode "Šeste Lične" koja se bavi NBA takmičenjem. "Od kada su se promenila pravila, nema više slobodnih bacanja", kaže Edin, misleći pre svega na Džejmsa Hardena i Džoela Embida. "Trej Jang takođe ne dobija bacanja, ali svakako nema više jeftinih penala. Treba zaraditi slobodna bacanja, a ne malo ono – izbacim nogu, zamlataram rukom, i eto tri penala", dodaje Avdić. Miloš je još tokom sezonskih prognoza pola u šali, pola u zbilji rekao da ne veruje da će Trej Jang biti ovako ubojit sa novim pravilima, ali i ovo se za sada pokazuje kao tačan podatak.
Brojevi, za sada, podržavaju ova razmišljanja. Hardenu su, nakon gotovo cele dekade u kojoj mu je prosek bio deset bacanja po meču, brojke pale na svega tri – sve do pobede nad Indijanom u petak gde je šutirao devetnaest puta sa penala (nakon utakmice, Harden je izjavio da je za ovu razliku zaslužna njegova pojačana agresivnost). Trej Jang šutira 4,3 penala manje nego lani, Bredli Bil 3,9, a Luka Dončić 3,7. Sa druge strane, Stef Kari i Kevin Durent, na primer, idu na "crtu" u svom redovnom ritmu.
Uprkos činjenici da je broj poena po utakmici pao za čak šest na 100 poseda, čime će se verovatno prekinuti trogodišnji rast u ovoj statistici, navodno su svi oko lige izuzetno srećni ovakvim razvojem događaja. Nadležni smatraju da će se na ovaj način "razdvojiti žito od kukolja", te da će se dobri igrači – ako su zaista dobri – adaptirati na nove uslove. Kao što smo već rekli, Durentu i Kariju ne smeta, a i Harden se polako navikava na činjenicu da će svaki poen morati da se zaradi.
Šta vi mislite, da li je ova promena dobra ili loša za košarku?
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.