Dok godine odmiču, Zajon Vilijamson je sve manje senzacija zbog košarke, a sve više zbog svog izgleda i prekomerne kilaže. Naravno, on nije prva NBA zvezda koja je obukla dres sa nekoliko desetina kilograma viška. Tačnije - pokušava da ga obuče.
/Piše: Kolumnista MONDA Miloš Jovanović/
Kako vreme leti. Pre samo dve godine, sećam se kako smo se oblizivali čekajući NBA debi Zajona Vilijamsona. Krupni momak iz Severne Karoline naprečac je osvojio srca mnogih ljubitelja košarke tokom svog kratkog boravka na Djuk univerzitetu – njegova eksplozivna zakucavanja podsetila su starije na legendarnog Šona Kempa iz najboljih dana, a NBA skauti su se utrkivali u pisanju superlativa u svoje beležnice.
Međutim, Zajonov izbor nosio je i određeni rizik – rizik zvani zdravlje, ili ako želite to preciznije, kilaža. Visok svega 198cm, Zajonove noge nose pozamašnih 130 kilograma, što nije mala "crvena zastavica" kada gledate malo dalje u budućnost. Pa opet, Nju Orleans Pelikansi, gladni malo nacionalne pažnje, a malo više pobedničke košarke, rešili su da to ignorišu i ipak uzmu Vilijamsona sa prvog mesta na draftu – u krajnjoj liniji, bio je to i logičan izbor, jer mnogi su smatrali da će "leteći kiosk" uz predan rad sa NBA osobljem nivelisati svoje probleme i postati ono što mu predviđaju.
Dvadeset i četiri meseca kasnije, malo je reći da se košarkaški svet šokirao kada je Zajon spažen kako se "rastrčava" pred utakmicu Nju Orleansa. Da je Vilijamson povređen, to smo znali. Da se nagojio tokom leta, i to smo znali, pre svega zahvaljujući "medija dej" fotkama koje su Pelikansi uradili tokom predstavljanja. Ali da je situacija ovako dramatična, to baš i nismo mogli da pretpostavimo.
Naravno, Edin i Miloš posvetili su u najnovijoj epizodi MONDO podkasta malo pažnje ovom "slučaju", našalivši se pritom da je Zajon preko leta "trenirao kašiku". "Ja poštujem njegov apetit, ali sa 150 kilograma ne možeš biti ozbiljan košarkaš", dodao je Edin.
Pa opet, daleko od toga da je ovo prvi put da imamo NBA igrače koji imaju sklonosti ka slađoj strani života. Kada u kontekstu američke profesionalne košarke pominjemo ljude koji su imali probleme sa zavisnošću, mahom se pomisli na zavisnost od alkohola ili narkotika.
Red je stoga da vas malo podsetimo kako se i u NBA nekad dobro jelo – baš.
Većini ljudi je kad se spomene sintagma "košarkaš sa viškom kilograma" sinonim Oliver Miler. Popularni "Big O", koji taj nadimak nosi iz, pa, očiglednih razloga, je gotovo celu karijeru nosio "zvaničnih“"140 kila na svojih 206cm (kažem "zvaničnih", jer često NBA klubovi tu cifru "upristoje", o čemu ćemo malo kasnije). Miler je imao zapaženu koledž karijeru na Arkanzas univerzitetu, a kao 22. pika prve runde izabrali su ga 1992. Finiks Sansi.
Iako je, sasvim jasno, imao priličnih problema sa kilažom kroz karijeru, korpulentni Teksašanin je ipak stigao da upiše pristojne brojke za svog boravka u svetu profesionalne košarke. Već u ruki sezoni bio je pouzdan rotacijski igrač Barklijevih Sansa koji su igrali finale protiv Čikaga – pamti se njegova čuvena partija protiv Lejkersa, kada je sa klupe uskočio kao džoker i ubacio 17 poena uz 14 skokova - a igrački zenit dostigao je kao član Toronta. U prvoj ikada sezoni kanadskog kluba (1995-96), Miler je bio jedan od najboljih igrača, zajedno uz Dejmona Stodemajera i Trejsija Mareja – prosečno je beležio 12,9 poena i 7,4 skokova.
Nakon toga, Oliver je, da citiramo poznatu pesmu, "počeo da luta". Kada se 1997., nakon jedne sezone u Dalasu vratio u Toronto, vaga je pokazala neverovatnih 170kg i to je bio znak da je njegov status NBA igrača počeo da bledi. Prvu deceniju 21. veka proveo je igrajući u Poljskoj, Portoriku, Kini i nižim rangovima u Americi – na kratko je bio član Minesote u sezoni 2003-04, a neko vreme proveo je i putujući svetom kao član Harlem Globtrotersa. "Veliki O" danas živi u Finiksu i radi sa omladinom, a kako navode izvori, "stesao" se na neku pristojnu kilažu. Lepe vesti, pogotovo ako uzmemo u obzir da je pre deset godina morao na robiju zbog nekih izliva nasilja tokom roštiljanja u komšiluku (ubacite sami svoj vic ovde).
Slična je priča i o Stenliju Robertsu, perspektivnom centru rodom iz Južne Karoline, koji je kao srednjoškolac bio jedan od najcenjenijih talenata u celoj zemlji. Na Lujzijana Stejt univerzitetu proveo je svega jednu godinu, zatim je otišao u Real Madrid da "ubije vreme" do drafta, a sa 23. mesta u prvoj rundi 1991. izabrao ga je Orlando Medžik.
Za razliku od Milera, 213 centimetara visoki Roberts stigao je da se skrasi u Los Anđelesu kao član Klipersa, čiji dres je nosio pet sezona. Nažalost, teška povreda koju je doživeo 1993. omela mu je dalju karijeru, a do tada "skromni" problemi sa kilažom otišli su u neslućene visine (ili širine, kako god želite).
Na startu sezone 1994-95, Los Anđeles Tajms je izveštavajući sa trening kampa Klipersa pisao o tome da Roberts ima više od 300 funti, iliti 140 kilograma. Tačnu kilažu nikada nismo saznali, jer je na postavljeno pitanje generalni menadžer Eldžin Bejlor odgovorio sa "previše".
Pa opet, Stenli je izgurao još nekoliko sezona u El-Eju, a zatim imao epizode u Minesoti, Hjustonu i Filadelfiji, kao i Arisu i Efesu. Karijeru je završio u Portoriku, a NBA kam-bek završio se otkazom u Torontu 2003. Na kraju, njegove brojke od 8,5 poena, 5,2 skoka i 1,3 blokade suštinski i nisu loše, pogotovo kada uračunamo već spomenutu bliskost sa krofnama i burgerima.
Kad već spominjemo Lujzijanu Stejt, da prozborimo i reč-dve i o Šekilu O’Nilu.
Roberts je tokom koledž dana često sparingovao sa Šekom i, upućeni kažu, redovno ga dobijao u "1 na 1" okršajima. Međutim, njihove NBA karijere su uglavnom neuporedive – kažem uglavnom, jer su im problemi sa kilažom, kao i produženi boravak u najvećem gradu Kalifornije, dve jedine sličnosti.
O’Nil, doduše, je malo sačekao sa gastrološkim porocima. Nakon prvih par titula koje je osvojio kao član Lejkersa, Šek je rešio da je vreme da se malo opusti – iako se ne može reći da je ikad bio "laka kategorija", uzevši u obzir da je u najboljem izdanju bio omanja godzila sa 215cm i 135 kila, tog leta 2001. O’Nil se nacrtao u kampu Jezeraša sa navodnih – sad se podsetite šta sam napisao za Oliver Milera i "upristojavanju" cifara, e pa, Šeka su najviše "šminkali" – 155 kila. Dve godine kasnije, ta brojka je iznosila "milerovskih" 170+.
Makar zvanično, jer oni koji su imali pristup pripremama Lejkersa kažu da je ta brojka bila izbačena reda radi, da "ne pukne bruka" što se kaže.
Do kraja svoje izuzetne karijere, popularni "Dizel" se borio sa viškom kilograma. Njegova navika da leta "provodi svugde osim u teretani", kako je to jednom sumirao Fil Džekson, uveliko je kumovala i njegovom problemu sa stopalima i artritisom u nožnim prstima.
Od već spominjane 2001. pa do razlaza u Bostonu deset godina kasnije, Šek je samo dva puta odigrao više od 70 utakmica u regularnoj sezoni. Ali, kad je trebalo, uglavnom ste mogli da računate na njega. Sad zamislite samo šta bi bilo da je umeo da se suzdrži kad prođe pored izloga obližnjeg restorana brze hrane...
Nažalost, ima i slučajeva u kojima je preterana težina kumovala nesretnim ishodima. Takva je priča o Robertu Trejloru, krilnom centru univerziteta Mičigen kojeg istorija pamti zbog dve stvari – kilaže i jednog trejda koji je promenio istoriju NBA.
Trejlor, koji je rano zaradio nadimak "Traktor", bio je strah i treper univerzitetske košarke. Protivnički "studenti" su imali grdne probleme igrajući protiv Roberta, koji je bio građen kao omanje brdo – sa zvaničnih (opet taj pridev) 206 centimetara i 132 kilograma, bilo ga je teško i preskočiti, a i zaobići. Na draftu 1998. bio je visoko cenjen među NBA generalnim menadžerima – ali promućurni Don Nelson imao je druge ideje. Njegovi Maveriksi birali su "Traktora" sa šestog mesta, a zatim ga momentalno poslali u Milvoki za Peta Geritija i tada anonimnog Nemca Dirka Novickog.
Dalje i ne moram da vam pričam šta je bilo, osim što valja ovde malo i "dosoliti" Baksima i spomenuti da je Geriti na kraju magijom NBA trejdova pretvoren u Stiva Neša.
Šta se desilo sa Trejlorom? Odigrao je dve godine u Milvokiju, zatim je u dva navrata nosio dres Kavalirsa, a najduže se zadržao kao član Hornetsa – godinu dana u Šarlotu i dve u Nju Orleansu. Angažman u Nju Džersiju mu je propao zbog nemogućnosti da prođe sistematski, pa je i on, poput prethodnih junaka ove priče (mimo Šeka, jel'te), krenuo da zaradi svoj košarkaški hleb diljem sveta.
Nažalost, 2011. ga je tokom sezone u dresu portorikanskih Vakerosa izdalo srce – moćni "Traktor" je preminuo od infarkta sa tek napunjene 34 godine.
Naravno, spisak se ovde ne završava. Svoje flertove sa gojaznošću imali su i Šon Kemp, i Edi Kari, Glen Dejvis, pa i u krajnjoj liniji Čarls Barkli i Džejms Harden. Ali ovo je neki izbor za danas.
Sećate li se i vi nekoga ko je umeo malo da pretera? Pišite nam u komentarima...
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.