/Piše: Miloš Jovanović, kolumnista MONDA/
Početkom meseca lepo smo se zabavili sa tekstom koji predstavlja najbolje evropske petorke. Za divno čudo, niste imali puno zamerki – neki su (opravdano) hteli Janisa umesto Tonija, ali to su generalno finese. Neki su hteli Pita Maraviča, ali dobri Pero je ipak Amerikanac srpskog porekla, pa bi bilo glupo da zauzima mesto drugima.
Ali, NBA je, a i mi sa njom, sa ovim izborima smetnula da "internacionalno" ne znači nužno i "evropsko". U ovih sedamdeset i pet godina, dresove najboljih svetskih klubova nosili su i mnogi drugi igrači koji su rođeni i formirali se van kako Severne Amerike, tako i Evrope. Neki od njih došli su i do kuće slavnih, neki su imali savršene karijere, neki su samo „prošetali“ kroz ligu. Ali su svakako i oni neizostavni deo istorije i tradicije NBA košarke.
Evo, stoga, i po meni najbolje petorke "ostatka sveta". I da, kao i prošli put, i ovaj put sam usvojio pojedina pravila. Prvo i osnovno – ljudi koji su rođeni u američkim prekomorskim teritorijama ne idu na ovu listu, dakle, žao mi je Time Dankane. Drugo, ljudi koji su samo rođeni negde a žive u Americi od vrlo mladih dana, ni njih nećemo uvrstiti na ovu listu – prevashodno ovde mislim na Rolanda Blekmena.
Dok sam formirao listu, razmatrao sam i treće pravilo, a to je da poništim učešće ljudima koji su nastupali za reprezentaciju SAD uprkos svom stranom poreklu. Ali onda bih napravio jedan baš krupan previd, pa sam ipak rešio da se suzdržim i od toga.
Ali, hajde da vidimo ko bi to mogao da bude "najbolji od ostalih".
PG Stiv Neš (18 sezona, 14.3 poena, 8.5 asistencija, 2x MVP, 8x Ol-Star, 4x 50-40-90, član "NBA 75")
Ako je Toni Parker bio lak izbor za najbolju evropsku petorku, onda je Stiv Neš bio...pa...nešto još lakše. Prosto, svaka petorka „ostatka sveta“ mora početi sa veselim Kanađaninom, čije se partije pre svega vezuju za Finiks. Neš je u Arizoni počeo karijeru, zatim postao zvezda u Dalasu, a onda je 2004. na leto Mark Kjuban napravio potez za kojim verovatno i dalje žali – smatrajući da je njegovo vreme prošlo ili prolazi, ponudio je svom plejmejkeru svega devet miliona godišnje na četiri godine. Finiks se javio sa jačom ponudom, i ostalo je, što kažu, istorija.
U Sansima, Stiv je postao simbol popularne „SSOL“ (seven seconds or less) filozofije koju je forsirao Majk Dentoni. Iskusni Italo-Amerikanac je sa Nešom dobio ono što mu je trebalo da se njegova ekipa pretvori u teror zapadne konferencije – procvetali su Šon Marion, Džo Džonson i Amare Stodemajer, ekipa je igrala brzo i atraktivno, samo eto, prstenje je izostalo...ali nema veze. Svako ko je gledao košarku tih godina, zapamtio je ove Sanse jednako dobro kao one Barklijeve iz devedesetih.
SG Manu Đinobili (16 sezona, 13.3 poena, 3.8 asistencija, 3.5 skokova, 4x prvak)
Ah, NBA kasnih devedesetih, pre „međunarodne“ revolucije. Birate nešto na draftu, vidite nekog momka, zanimljivo deluje , malo italijanska liga, malo reprezentacija...šta fali, vredi baciti kocku. Uostalom, koje su šanse da bude gori od Tajrona Vošingtona, Džej Ar Koha, Gejlena Janga, Larija Ketnera, Vensona Hamiltona, Roberta Bergersena, Melvina Leveta, Krisa Klaka ili Tima Janga (ruke gore ako ste čuli za bilo koga od ovih)? Svi ovi momci su birani pre Manua u smiraj druge runde 1999., i to vam samo govori koliko je NBA draft nekada surov.
Ali, i Manu je bio surov. Nakon što je u Kinderu postao naslednik Saše Danilovića i podigao trofej Evrolige 2001., uputio se u Teksas da nauči „jenkije“ kako košarka nije ograničena samo na sever američkog kontinenta. Njegov ukršteni korak zaluđivao je čuvare deceniju i po, njegova inteligencija merila se sa najvećima u istoriji igre, a što ne reći – umeo je i da šutne. Ako je Dijego bio prva leva noga Argentine, Manu je prva leva ruka.
SF Rik Foks (13 sezona, 9.6 poena, 3.8 skokova, 3x prvak)
Okej, ovo je možda malo i kontroverzan izbor. Sigurno je da postoje neki konvencionalniji kandidati sa boljim brojkama – evo, recimo, Endru Vigins bi mogao da uleti na poziciji dodatnog Kanađanina. Ili možda Andres Noćioni kao bonus Argentinac. Ili čak i Ben Simons? Ne, šalim se za ovo poslednje. Ali saslušajte me.
Rik Foks je, elem, bio sasvim pismen igrač kada je situacija to zahtevala od njega. Kao startno krilo u Seltiksima, imao je sezona sa 14-15 poena i 5 skokova u proseku, uz solidne procente sa trojke. I to je korektno, ali – Foks je zasijao kada su ga obasjala svetla Holivuda. Kao startno nisko krilo u Lejkers dinastiji sa početka 21. veka, Rik je bio zadužen malo da pogodi kad zatreba, a malo više da vam se uvuče pod kožu i natera vas na gluposti. Narodski govoreći, Foks je bio (mučki) provokator, đubre, slina i sve ostalo što možete da smislite. Ali svaka jaka šampionska ekipa ima jednog takvog, a „lisac“ iz Toronta je bio taj čovek.
PS. Na forumima Sakramento Kingsa "Rik Foks" je bio automatski filter za reč "s**nje". Tj., kad bi neko napisao to, softver bi korigovao u "Rik Foks".
PPS. Da li sam propustio priliku da se lično zahvalim Dagu Kristiju za to što mu je pozdravio njušku aperkatom tokom pripremne utakmice od pre dvajes’ godina, i kasnije ga iznabadao u tunelu? Jok, vi ste.
PF Majkl Tompson (12 sezona, 13.7 poena, 7.4 skokova, 2x prvak)
Za mlađu ekipu, Majkl je isključivo poznat kao Klejov stari. Provuče se tu negde i podatak da su Tompsonovi jedna od četiri NBA porodice u kojoj su i otac i sin osvojli titule prvaka. I to je OK, i to jeste tačno. Međutim...Majkl Tompson je bio vrlo, vrlo, vrlo dobar igrač i pionir međunarodne košarke na svoj način.
Rođen na Bahamima, Tompson se preselio u USA sa porodicom kao tinejdžer – dakle, dovoljno kasno da ne doživi Blekmenovu sudbinu što se ovog teksta tiče, i pritom me spasi izbora Luisa Skole na koga sam još kivan zbog 2019. Majkl je, posle uspešne koledž karijere u Minesoti, izabran od strane Portlanda kao prvi pik na draftu 1978, postavši tako prvi čovek rođen van SAD koji je izabran sa te pozicije.
Tompson je u Blejzersima proveo sedam produktivnih sezona, ali je do najviših odličja stigao kao član „šoutajm“ Lejkersa. Nakon što su ga Sparsi trejdovali u El Ej (u zamenu su dobili Frenka Brikovskog i Petura Gudmundsona, kao i par nekih pikova), on je odigrao ključne minute kao šesti igrač i zamena za Karima Abdul-Džabara, osvojivši dva šampionska prstena za Rajlijeve momke. Do dana današnjeg, on sebe ističe kao ponosnog građanina Bahama – na rodnom ostrvu je dobio ulicu u glavnom gradu, a jedno vreme je i razmišljao o političkom angažmanu.
C Hakim Olajdžuvon (18 sezona, 21.8 poena, 11.1 skokova, 3.1 blokade, 12x Ol-Star, 6x prva NBA petorka, 1x MVP, 2x MVP finala, 2x Def. Igrač godine, 2x prvak, član "NBA 75".
Sećate se onoga sa početka teksta? E, ovo je taj izuzetak. Nije da je izbor centara tanak ovde – u konkurenciju su ušli i jedan Dikembe Mutombo i jedan Jao Ming, pa što ne i Luk Longli i Endru Bogut u nekoj krajnjoj liniji – ali jedan je Hakim, i izbaciti ga iz ove petorke samo zato što je odigrao nešto malo utakmica za američku reprezentaciju je glupost koji sebi ne bih smeo da dozvolim (a budimo iskreno, sebi baš svašta umem da dozvolim).
Visoki Nigerijac je ne samo jedan od najboljih internacionalnih igrača svih vremena, već jedan od najboljih centara svih vremena – tačka. Iako je relativno kasno počeo da igra košarku, brzo se "sprijateljio" sa njom. Skrenuo je pažnju na sebe kao član univerziteta Hjuston, gde je zajedno sa Klajdom Drekslerom bio član legendarne generacije koja je igrala nekoliko „Fajnal For“ turnira. A šta je sve postigao kao član Hjuston Roketsa, to i ne moram da vam crtam.
Koji su vaši kandidati? Dopišite petorku "zaboravljenih" u komentarima. Sigurno će se u njoj naći, recimo, Leandrinjo Barbosa, Anderson Varežao, Paskal Sijakam i još gomila Kanađana. I sve su to legitimni izbori, ali ovaj gore je moj...
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.