Bio je veliki talenat srpske košarke, a taman kada je hteo da napravi iskorak u inostranoj karijeri našao se usred rata!
Srpska košarkaška javnost ga je upoznala 2012. godine kada je osvojio prvu medalju za Srbiju, a onda je nakon evropske bronze redom uzimao svetsko srebro i dva evropska zlata sa svojom generacijom.
Potom je došao na veliku scenu i iz juniorske košarke otišao pravo u trofejni tim Partizana i skupljajući minute ispod koša pored Milutinova, Muslija, Gagića, Lovernja i Novice Veličkovića osvojio trofej u Superligi Srbije i dobijao dragoceno iskustvo.
Sada je sa 26 godina očekivao na napravi korak više u svojoj inostranoj karijeri, ali kada je iz Poljske stigao u ekipu Čerkasija 2. januara nije ni sanjao da će samo mesec i po dana kasnije bežati pred bombama i tenkovima.
Đoko Šalić je u razgovoru za MONDO otkrio kako je provodio dane u Ukrajini u osvit sukoba, kako je cela 24 sata odlazio iz zemlje koja je gorela u plamenu rata, te kako je za samo nekoliko sati promašio prve bombe u Čerkasiju!
"Jesam, došao sam pre tri dana. Stigao sam kući, a pošto je sve to bilo jako naporno i psihički i fizički malo sam se razboleo juče, ali sada sam dobro", počeo je Šalić svoku priču za MONDO.
Posle početka sezone u Poljskoj otvorila se bolja ponuda i on je odlučio da dođe u Čerkasi, grad na obali Dnjepra, između KIjeva i Dnjepropetrovska.
"Ja sam stigao bukvalno posle Nove godine, došao sam drugog januara u Čerkasi i zadržao sam se svega mesec i po dana u Ukrajini. Nažalost razlog prekida saradnje je ovaj nesrećni rat koji je zadesio tu zemlju", kaže nam bivši centar Partizana.
IZAŠAO SAM DA PROŠETAM, A ONDA SU POČELI DA BOMBARDUJU!
Čim je stigao u klub video je da se u Ukrajini odavno priča o mogućem ratu. Ipak, niko nije verovao da će se to zaista desiti.
"Kako sam stigao tamo krenula je medijska priča o medijskom ratu i ruskoj invaziji i onda sam ja stalno bio u kontaktu sa mojim klubom i saigračima. Oni bukvalno do samog početka nisu verovali da će to da se desi, sve do prvog napada", rekao je za MONDO Šalić.
Ipak, kada je ruska invazija krenula, odmah je znao da mora da ide.
"Kada je sve krenulo ja i moj prijatelj iz Amerike smo dobili informaciju da moramo što pre da napustimo zemlju. Rekli su nam da se brzo spakujemo i da čekamo da neko dođe po nas."
Čerkasi je na početku rata bio daleko od poprišta bitke, a visoki centar i nekadašnji omladinski reprezentativac Srbije je čak i prošetao gradom da bi video kakov je stanje na ulicama.
"Prvi dan u Čerkasiju je stvarno bilo mirno, nije se osetila nikakva panika ni tenzija. Čak sam i prošetao kroz grad da vidim kakva je atmosfera i bilo je sasvim normalno. Bile su neke male gužve ispred apoteka i prodavnica, a to je zato što je te noći bilo proglašeno vandredno stanje", ispričala nam je nova "petica" Slobode iz Tuzle.
Na kraju je imao mnogo sreće, izbegao je prva ratna dejstva u gradu za samo nekoliko sati.
"Sledećeg dana klub je organizovao prenos za granicu sa Rumunijom i mi smo krenuli oko četiri sata, a oko osam je krenula neka obavest da će da se bombarduje ta regija Čerkasija. Svi ti igrači Ukrajinci iz kluba su morali da ostanu i da budu u skloništima. Mi smo za nekih tri-četiri sata izbegli da ostanemo tamo i budemo u skloništima", priča nam Šalić.
KORDONI POLICIJE I 24 SATA DO RUMUNIJE
Autobus sa Šalićem je krenuo ka Rumuniji, ali je često morao da se zaustavlja pa se put odušio na punih 16 sati.
"Klub je stvarno izabrao najbrži i najbezbedniji mogući put i zahvalan sam im na tome. Išli smo direktno za Rumuniju i taj put je prošao dobro osim što je iz sigurnosnih razloga dosta vojske bilo u svakom gradu kroz koji smo prolazili. Bili su tu kordoni policije i vojske koji su proveravali dokumenta jer su oni imali mobilizaciju od 18. do 60. godine i niko ne sme da napusti zemlju da ne bi dezertirao. Zbog toga je put koji inače traje osam sati potrajao 16. Jedino ta gužva, zaustavljanja vojske i policije, to je jedino bilo malo napornije, ali na svu sreću tuda gde smo mi išli nije bilo nikakvih napada", ispričao nam je doskorašnji centar Čerkasija.
Kada su stigli na granicu i tu ih je čekala velika gužva, a uglavnom su da pređu granicu čekale majke sa decom.
"Bila je gužva na granici što je i logično, dosta žena sa malom decom je čekalo na tim prelazima, Mi smo morali peške da pređemo jer nas je vozač ostavio na prelazu, nije mogao da ide dalje jer je Ukrajinac i morao je da se vrati kući. Tu smo osam sati čekali u redu koji je možda bio dug 500 metara, ali posle na rumunskoj granici sve je išlo dosta brže. Moj drugar nas je čekao sa kolima i polako smo krenuli za Srbiju", objasnio je Šalić.
NIKO NIJE HTEO DA UZME PUŠKU!
Šalić je rođen na Sokocu 1995. godine, u godini potpisivanja Dejtonskog sporazuma i rat u Bosni i Hercegovini ne pamti. Posle ovog iskustva ističe da ne želi više nikada da doživi ništa slično.
"Ja sam '95 godište, tad je potpisan taj Dejtonski sporazum, tako da ja rat ne pamtim, bio sam mali da bih ga osetio. Naravno uvek imate te priče kako je i šta je bilo, mada ja svoje roditelje nikada nisam pitao da mi to pričaju do detalja. Nekako sam vaspitavan da poštujem ljude kakvi god da su i koje god da su vere. Živeo sam u miru, prvi put je da mi se ovako nešto dešava i nadam se i poslednji, jer to stvarno nema smisla", dodao je on.
I sada kada je na sigurnom teško mu je jer ljudi sa kojima je delio svlačionicu sada prolaze kroz rat.
"Imam dosta prijatelje, igrao sam dosta u Bosni i Hercegovini, sada ću da idem u Tuzlu i nikada u životu nisam imao problem jer sam druge vere, niti ja imam problem sa ljudima koji su druge vere, boje kože... Stvarno mi je teško palo, bio sam mesec i po dana u Ukrajini i toliko sam se vezao za te moje drugare jer je i mentalitet sličan kao naš. Mnogo mi je teško što prolaze kroz sve to."
Kako kaže niko od ljudi koje je poznavao u Ukrajini nije želeo da dođe do rata.
"A niko od ljudi nije imao nagon da uzme pušku, apsolutno niko od normalnih ljudi nije bio za rat. Svi su rekli da je to medijska priča i da će proći i da ne žele da ratuju zbog političkih grešaka. Zbog toga mi je još više krivo i molim Boga da se što pre zaustavi sve to", ističe on.
I sada se svakodnevno čuje sa dojučerašnjim saigračima, a za sada su svi dobro.
"Mi imamo zajedničku grupu na društvenim mrežama i čujemo se svaki dan. Dobro su svi, hvala Bogu, ali nisu najsrećniji što se to sve dešava i nadaju se da će se što pre zaustaviti to."
Uspeo je ekspresno da nađe novi klub, a za MONDO otkriva da je znao gde će nastaviti karijeru dok je peške prelazio granicu sa Rumunijom.
"Imao sam dosta sreće, pogotovo što sam izgubio klub zbog jedne ovakve stvari na koju ne mogu da utičem. Teško je naći tako brzo neku ekipu. Ja se zahvaljujem svom agentu Mihailu Uvalinu koji je bukvalno dok sam prelazio granicu pešice nazvao me i rekao mi da ima ta opcija", ističe novi igrač Slobode.
Sada jedva čeka da se vrati na teren, a zadovoljan je i izborom kluba.
"Ja sam je oberučke prihvatio jer nisam u situaciji da biram, a i Sloboda iz Tuzle stvarno ove sezone pokazala veliki kvalitet. A i veliki je klub na ovim našim prostorima. Sa zadovoljstvom sam prihvatio i jedva čekam da krenem u nove izazove sa njima."
Posle odlaska i bežanja od vihora rata neće biti lako da se vrati na teren, ali ističe da je lakše tako nego da bude bez akcije.
"Sigurno da je lakše trenirati i igrati nego da sam kući i da svaki dan razmišljam o ovome što se dešava. Ali sigurno ćže mi biti i teško, jeste da nisam napravio veliku pauzu, ali je naporno i stresno kada znate da ste zbog rata otišli iz neke zemlje. Nije baš svejedno u glavi", završava svoju priču iz Ukrajine Đoko Šalić.
I dok rat u Ukrajini nastavlja da bukti, a sportske organizacije redom suspenduju ruske sportiste i timove, nekadašnji centar Partizana će nastaviti svoju karijeru na "Mejdanu" sa nadom da će ljudi sa kojima je do juče igrao košarku izaći bezbedno iz svega.
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.