Sa reprezentacijom ima zlato koje nije ostalo upamćeno, a zbog jednih priprema sa Srbijom godinama je trpeo bolove. Mile Ilić je za MONDO pričao o svojoj karijeri u dresu sa nacionalnim grbom.
Sada "rešeta" košarkaše pitanjima u svom "Jao Mile" podkastu, a nekada je "rešetao" i ispod koša! Mile Ilić je početkom dvehiljaditih bio jedna od najvećih nada srpske košarke, a pomalo je i zaboravljeno da je upravo on bio deo tima koji je odmah nakon Indijanapolisa doneo Srbiji zlatnu medalju.
Te 2003. godine dok je Jugoslavija postajala Srbija i Crna Gora još uvek se slavio veličanstveni trijumf nacionalnog tima na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, a svi su verovali da je budućnost košarke zlatna. U to ih je ubedila i univerzitetska reprezentacija koja je otišla u daleki Daegu. Mile Ilić je bio deo tog tima i na samom početku svoje seniorske karijere okitio se sada već zaboravljenim zlatom. A sve se desilo iznenada.
"Marinović i Bralević su bili priključeni iz Čačka, a ostatak tima je bio iz FMP-a. Kako se to desilo, šta je tačno bilo ne znam, uglavnom mi smo bili na pripremama i samo su nam rekli da za dve nedelje krećemo za Južnu Koreju na Univerzijadu. Krenule su pripreme za to, spakovali smo se i otišli tamo", počinje priču o svojim reprezentativnim avanturama za MONDO Mile Ilić.
Poziv nacionalnog tima došao je iznenada, pripreme su odrađene brzo, a onda je usledio put u Daegu. Odmah na početku se videlo da to neće biti sasvim obično takmičenje.
"Putešestvije do tamo je isto zanimljiva priča, To je neka ludačka ruta bila, mi smo išli Beograd - London, London-Hong Kong, pa smo iz Hong Konga sleteli u neki Tajpei za koji sam ja tad prvi put čuo i odatle smo nastavili za Koreju, za Seul. Na kraju smo od Seula išli još tri-četiri sata autobusom dok nismo došli do Daegua. Put je trajao sigurno dan i po, a samih anegdota u putu ima koliko hoćeš..,", priča nam centar tog tima.
Selektor ovog tima bio je tadašnji trener FMP-a Vlade Đurović, koji je našao način da prekrati ovaj naporan put...
"Njemu je naprasno pozlilo u toku leta. Onda su svi skočili u avionu, stjuardese, naši doktori... Oslobodili su četiri sedišta, on je čovek popio konjak, zaspao i probudio se u Hong Kongu kad smo sleteli. Svi ostali su morali tih deset sati koliko je trajao let da cupkaju. Namazan je Vlade, znao je šta radi", priča nam naš sagovornik uz osmeh.
Prvi meč je bio tesan, a onda su redom padali Meksiko sa 30 razlike, Švedska sa 14, Turska sa 49 i Ukrajina sa 13 poena prednosti. U polufinalu je rutinirana Kanada (71:55), a u finalu je Rusija predvođena Sergejom Bikovom morala da položi oružje.
"Sećam se samo prve utakmice da je bio Tajpej, gde su nam izašli ljudi svi 1.80 m, svi u jednoj ravni. Jedva smo ih dobili na kraju. MI smo ujutru oko četiri-pet sleteli, a utakmica je bila u dva popodne. Ne znam na kraju kako smo pobedili, sećam se te utakmice i finala sa Rusima posle koje smo uzeli zlato",
PET MINUTA PROTIV GASOLA I ZIDOVI KOJI SE POMERAJU
Nakon zlata na Univerzijadi, nekoliko sezona u kojima je dobijao sve veću ulogu u ekipi FMP-a i dve osvojene titule u ABA ligi, Mile Ilić je zaigrao i za seniorski tim. Te 2006. godine igralo se Svetsko prvenstvo, a selektor Dragan Šakota je bio prinuđen da drastično menja sastav "A" selekcije.
"Tu je bilo nekih otkaza, na kraju se ispostavilo da je dosta nas iz FMP-a bilo tu. Aškrabić, Popović, Nikolić, Jorović, ja... Pet igrača iz FMP-a, to je bio FMP u malom. Bili su tu Raičević, Kosta Perović, Malina... Usled nekih otkaza mi smo dobili priliku da budemo deo reprezentacije i otišli smo na to Svetsko prvenstvo gde nismo baš najbolje prošli. Ne veže me ni neko lepo sećanje na taj Japan", iskren je Mile Ilić, a slab rezultat i skor 2-4 nisu bili jedini razlozi za to.
"Ulazimo u halu, sve isti tipovi, pola hale nosi zastave Argentine, pola hale zastave Srbije i onda oni kao navijaju. Kao da si došao u neko dečije pozorište. Nije tu mogla da se oseti neka draž Svetskog prvenstva, možda je to kasnije bilo od polufinala ili finala. Ta hala u kojoj smo igrali, tu su se neki zidovi pomerali... Prima 100.000, a onda su oni nešto pomerali za nas da igramo pred manjim kapacitetom..."
Šakotin tim je "presekao" poraz od Nigerije na startu prvenstva, a kasnije su solidne igre protiv Argentine i Francuske bile dovoljne samo za dostojanstvene poraze. Naš sagovornik se "skidao" na dva grupna meča, sa Venecuelom i Libanom, zapravo u jedine dve pobede ovog tima na prvenstvu.
"Verovatno je tada postojao neki pritisak, mada iskreno ne verujem da smo mi to imali. Da smo pobedili Argentinu ili Francusku, drugačije bi ta završnica izgledala, ali bože moj...", priča nekadašnji centar i priseća se poslednjeg meča na turniru: "Sećam se te utakmice sa Španijom i Gasola, malo sam i igrao taj meč, a oni su kasnije postali prvaci sveta, to je bio početak uspeha te generacije sa Gasolom, Navarom..."
Tada, te 2006. godine, poraz od Španaca sa 12 poena razlike u osmini finala Mundobasketa doživljen je kao debakl. Kasnije će se ispostaviti da svako ko od braće Gasol, Garbahose, Navara, Rejesa i ekipe izgubi sa tom razlikom, može da bude zadovoljan.
UVEK SAM BIO 13. PRASE, LUDOST JE ŠTO SAM TAD DOŠAO!
Nakon Svetskog prvenstva 2006. godine bilo je vreme za ogroman korak u karijeri. Draftovan je godinu dana ranije od strane Nju Džersi Netsa, sada mu je istekao ugovor sa FMP-om i bilo je vreme da se pojavi u Americi. Ipak, nakon samo pet mečeva u NBA i stečenog nadimka "Jao Mile", prebačen je u Kolorado 14erse u razvojnoj ligi. Tamo je, ispostaviće se, jedan nesrećan naskok u aprilu 2007. promenio karijeru našeg sagovornika.
"Naskočio sam loše. Neka polukontra, neko je promašio, ja sam naskočio da je zakucam i naskočio sam čoveku na nogu. Samo se čulo 'pap' i ćao... Ukratko", priseća se Mile Ilić za MONDO.
Iako je bio povređen i prognozirao mu se dug oporavak – pojavio se u leto 2007. na pripremama reprezentacije kod selektora Zorana Moke Slavnića!
"Uf, to je malo... Ja sam prvo na njegovo kukanje i njegovu molbu pristao da dođem na te pripreme. Na tim pripremama nije trebalo da se pojavim, ali on me je toliko puta zvao i molio da budem deo toga iako se nisam zalečio. Kroz pripreme reprezentacije radio sam neku rehabilitaciju za oporavak, tako da je to, ajde da kažemo jedna ludost što sam ja pristao da se pojavim tamo. To je sve na njegovu molbu i na njegov nagovor da će sve to da bude ok, da on mene tu vidi kao nekog bitnog. Sada sa ove distance uopšte nije trebalo da budem deo toga, trebalo je da se posvetim oporavku, ali zbog patriotizma i na Mokin nagovor sam pristao. Završilo se tako kako se završilo", priča nam Ilić, koji na kraju nije ni ušao među 12 izabranih.
Na kraju su Darko Miličić i Dragan Labović bili Slavnićevi aduti na centru, a Ilić se ne slaže sa konstatacijom da ga je to pojavljivanje na pripremama koštalo možda i bolje karijere.
"Nisam ja zbog reprezentacije imao lošiju karijeru, Jorović jeste. On se povredio u reprezentaciji, imao je taj peh da se tamo povredi u toku priprema. Ja sam se povredio u Americi, došao sam povređen na pripreme. Reprezentacija nema nikakve veze sa tim, to je samo do mene što ja nije trebalo da se pojavim takav tamo", priča bivši centar nacionalnog tima.
Ipak, rizikovao je mnogo zbog nacionalnog tima, pogoršao stanje povrede i na kraju nekoliko godina osećao bolove u nozi zbog toga, čak mu je nekoliko dogovorenih ugovora propalo jer nije mogao da prođe lekarske preglede. Da li su tadašnji selektor Moka Slavnić ili Košarkaški savez ipak na neki način probali da mu se obrate, da mu ponude pomoć?
"Moka je posle Evropskog smenjen i pre nekoliko meseci sam ga prvi put video.. Da li me je neko zvao da me pita da li mi nešto treba? Nije naravno i to je to."
Kada se pogledaju zvanični spiskovi sa velikih takmičenja i učinak na njima, Mile Ilić ima zlato iz Daegua i nastup na Mundobasketu 2006. godine, on je nekoliko puta posle toga bio na širim spiskovima reprezentacije, ali nije dospevao i na uži spisak.
"Posle te 2006. godine uvek sam bio 13. prase. Negde i gde sam u jednom momentu zaslužio da budem na nekom užem spisku, kao kod Dude na primer, nisam otišao zbog njegove procene da ima u tom momentu boljih i da im treba pružiti priliku... To se na kraju verovatno ispostavilo kao dobro. Pojavljivao sam se ja na nekim pripremama, ali to je da popunim broj", priča nam on.
Ipak, dok to govori, ne može da se ne primeti promena. U glasu, raspoloženju, dikciji. Da li je ljut, razočaran, tužan?
"Normalno da mi je krivo, ali nisam ljut. U tom momentu sam možda i bio, sad nisam. Nemam sad šta da budem ljut, to je prošlost, mnogo godina je to iza nas. Znam šta je bilo u tom momentu i znam kako mi se Duda obratio...", priča nam Mile Ilić, ali na kraju staje na stranu proslavljenog selektora: "U tom momentu je trebalo da idem dalje, ali Bože moj, to je bila njegova odluka. Na kraju pravili su dobre rezultate, nemaš ti šta da prigovoriš kad neko napravi dobar rezultat", završava svoju reprezentativnu priču za MONDO MIle Ilić.
U nastavku intervjua sa Miletom Ilićem u narednim danima čitajte o njegovoj klupskoj karijeri, osvajanju trofeja sa FMP-om, NBA ligi, Crvenoj zvezdi, treninzima sa Milošem Teodosićem i Svetislavom Pešićem...