Pre 30 godina jedan čovek je na terenu Čikago Bulsa uz prisustvo igrača jedne od najboljih NBA ekipa svih vremena uspeo da postigne pogodak od milion dolara. I da nije bilo najboljeg igrača planete u to vreme, od pomenute nagrade ne bi video ni jedan jedini dolar. Ovo je priča o Donu Kalhunu.
Pre nego što je postigao pogodak od milion dolara, onaj koji će pokrenuti eru sličih sportskih takmičenja i zauvek promeniti njegov život, Don Kalhun je dugo gledao svoje patike. Tog dana 4. aprila 1993. stajao je na parketu dvorane u Čikagu, na četiri metra od Majkla Džordana i ostalih igrača “Bulsa". "Te patike neće izgrebati teren", rekla je radnica Junajted centra dok je upisivala njegovo ime na spisak takmičara u šutu preko tri četvrtine terena, koji su Čikago Bulsi organizovali na svakoj utakmici kod kuće.
Dok je zurio u svoja stopala, čekajući da mu se kaže da je njegov red da šutira, upozoren je: "Šta god da radiš, ne prelazi liniju slobodnih bacanja". Kalhun, 23-godišnji prodavac kancelarijskog materijala iz Čikaga, preleteo je pogledom od svojih patika do linije za slobodna bacanja koja je bila udaljena oko 24 metra od koša koji je trebalo da pogodi.
Nije mogao da šutira sa obe ruke; morao bi da baci loptu jednom, poput kvoterbeka. Bulsi su te godine imali već 19 takmičara pre njega. Dvoje je pogodilo tablu. Jedan je pogodio obruč. Ostalih 16 nisu ni dobacili. Realno, niko nije bio ni blizu. Koliko je u procentima imao šanse neko kao što je Kalhun da ubaci loptu kroz koš? Manje od jedan odsto. Ali onda ga je obuzelo smirenje. Razmišljao je o svom bratu Klarensu, koji mu je pet godina ranije, neposredno pre smrti, rekao da će Majkl Džordan uskoro biti najbolji igrač NBA i da će Bulsi biti šampionska dinastija. Razmišljao je o svojim gorko-slatkim osećanjima prema košarci - voleo je igru i bio je dobar u njoj, ali nikada nije ušao u svoj srednjoškolski tim.
Možda zvuči smešno, ali dok je Kalhun stajao tamo i čuo kako se njegovo ime objavljuje, postao je siguran - 100 odsto siguran - da će lopta proći kroz orbuč. Poslednje čega se seća je zvuk 18.600 ljudi koji su ustali da navijaju za njega. Dok su se Bulsi skupili u blizini, Kalhun je držao loptu u jednoj ruci. Upozorenje o liniji slobodnih bacanja poskakivalo mu je u glavi, i na trenutak je osetio da mu je tok misli poremećen. Izveo je jedan brzi dribling, pomislio u sebi: "Ovo je za Klarensa", a zatim je bacio loptu sa visokim lukom. Dok je lopta išla ka obruču, Kalhunove oči su se ponovo okrenule ka njegovim stopalima i video je da je veoma blizu linije slobodnih bacanja - ali nekoliko santimetara iza. Osetio je olakšanje. Kada je ponovo podigao pogled, imao je trenutak panike. Učinilo mu se da je loptu bacio prejako. "Izgledalo je kao da će lopta pogoditi sat", kaže on.
Ali onda je lopta počela da tone. Padala je, padala, padala… i prošla pravo kroz mrežu. Kalhun je počeo da slavi. Publika je bila oduševljena. Tada je nastao pravi haos. Sa njim su zajedno slavili i igrači Bulsa. Fil Džekson je stajao u neverici. Izgleda kao da je upravo osvojio milion dolara. Odjednom, Kalhun se našao tamo gde su stajali Skoti Pipen i Majkl Džordan. Kalhun je u tom trenutku bio 13. igrač tima. Džordan mu je prišao, zagrlio ga i šapnuo mu: "Odličan pogodak, klinac".
Kalhun kaže da još uvek čuje način na koji je Džordan vikao “Vu!“ iza njega sve vreme. Posle utakmice, Majkl Vilbon, tada novinar u Vašington postu, napisao je: "Džordan, osmehujući se na dečji način koji nikada nisam video na terenu, bacio mu je obe ruke oko vrata i zagrlio ga. Dok je proslava eksplodirala oko njega, Kalhun se osećao kao da će mu se život promeniti. Snimak je postao viralan po standardima iz 1993. godine, sa vestima i novinama koji su toliko prikazivali snimak da se Kalhunov snimak sada pominje kao početak buma takmičenja na sportskim događajima. I najbolje od svega, on je trebalo da postane milioner. Ili je bar tako mislio".
Do trenutka dok Don Kalhun nije postigao svoj koš, takmičenja u ovoj igrici su počela da se pojavljuju tu i tamo širom zemlje. Ali ono što je on uradio je izazvalo je erupciju popularnosti. Kris Haman, potpredsednik kompanije "SCA Promotions", lider u industriji, smatra da je "Kalhunov pogodak", kako je postalo poznato u poslu, možda udvostručio ili čak utrostručio broj takmičenja. Trebalo bi naglasiti da su osiguravajuće kompanije nemilosrdne prema timovima koji ne objašnjavaju pravilno pravila, i nije neobično da franšize na kraju same isplaćuju takmičenje ako postoje problemi. Tužbe i nesuglasice se dešavaju, i to se zamalo dogodilo Kalhunu. Jedna ključna odredba u većini polisa osiguranja je da takmičar nije mogao da igra “organizovanu“ verziju dotičnog sporta u određenom vremenskom periodu pre takmičenja – obično pet godina.
Kalhun je odrastao u Čikagu igrajući košarku na igralištu sa bratom Klarensom. Obojica su imali problema da uđu u juniorske i univerzitetske timove uprkos svojim veštinama, koje su se u tom periodu činile veoma pristojne. Bili su to čvrsti bekovi, koji su voleli da hvataju protivničke igrače u odbrani. Ali oni su takođe igrali uličnu igru koja se nije uvek dobro prevodila pod srednjoškolske obruče. Ipak, oni su svakako imali talenta. Klarens je diplomirao i igrao na koledžu prve godine, a zatim je prešao u "Depol" da bi ušao u košarkaški tim kao student druge godine. Don, tada maturant u srednjoj školi, crpeo je inspiraciju iz Klarensove nespremnosti da napusti košarku uprkos srednjoškolskoj karijeri koja nije uspela - i on je planirao da ide u malu školu da igra košarku pre nego što pređe u veću školu.
Ali jednog vikenda, Klarens je bio na putu kući iz škole kako bi se nekoliko dana družio sa svojom porodicom. I tog dana se i dogodila tragedija. Umorio se od vožnje i rešio je da stane da se odmori. Drugi auto ga je udario i ubio. Imao je 20 godina. Don je bio očajan. Tog proleća nije diplomirao na vreme jer je tugovao. Ali na jesen se vratio u školu i dobio diplomu. Polako je sleteo u prostor gde je želeo da iskoristi bratovo sećanje kao gorivo. Skakao je okolo na dva koledža i nastavio sa oba košarkaška tima. Ali Don je na kraju otišao iz škole i bilo koje formalne košarke. Saznao je da je njegova dugogodišnja devojka trudna, pa je dobio posao kao prodavac kancelarijskog materijala. Fascikle, sveske, dnevni planeri, svejedno. Zarađivao je pristojno za život i na kraju je dobio sina. Ime malog dečaka? Klarens Kalhun II.
Kada je Klarens II imao 3 godine, Don ga je zagrlio i rekao mu da gleda utakmicu Bulsa te noći jer je tata možda na TV-u. Klarens se seća da mu je mama dozvolila da ostane budan, iako nije siguran da je video pravi snimak. Seća se samo da je vikao i pokazivao na ekran dok je gledao svog tatu kako skače gore-dole sa Majklom Džordanom i Čikago Bulsima. Zatim je otišao u krevet. Kalhun kaže da je na formularima označio da je tri godine ranije igrao koledž košarku i da su ljudi na takmičenju slegli ramenima zbog toga. Osiguravajuća kompanija se nije složila, a vikend nakon što je pobedio, lokalni mediji su počeli da izveštavaju da Kalhun možda neće dobiti novac. To je navelo Bulse da održe konferenciju za novinare, na kojoj je Kalhun sedeo pored vlasnika Džerija Rajnsdorfa i nekoliko sponzora takmičenja.
“U ovom trenutku nije jasno da li će kompanija koja je osigurala događaj platiti polisu“, navodi se u zajedničkom saopštenju. "Međutim, bez obzira na svoju odluku, [grupa restorana] Lettuce Entertain Iou, Coca-Cola (Fondacija) i Čikago Buls će obezbediti nagradu od milion dolara i osigurati da ovaj događaj ima srećan kraj.“
Kalhun je otišao tog dana znajući da je na kraju ipak uspeo da pobedi. Odmah će dobiti svoju prvu od 20 godišnjih isplata od po 50.000 dolara. U narednim nedeljama, pojavio se u "The Tonight Show with Jay Leno". Nikada nije saznao detalje o tome kako su sponzori i osiguravajuća kompanija to rešili. Tek nekoliko nedelja kasnije saznao je da mu je možda bila potrebna ključna pomoć od tajnog saradnika - Majkla Džordana. Nakon što je Kalhun pogodio, zamolili su ga da ostane na podu i napravi beskonačan niz kadrova za TV i gomilu intervjua za novine. Dok je skakao od kamere do kamere u blizini svlačionice Bulsa, igrači Bulsa su nastavili da prilaze i da mu čestitaju. Skoro svaki igrač je došao, čestitao i potpisao mu košarkašku loptu. "Trebalo mi je tri godine da zaradim milion dolara, a njemu pet sekundi", našalio se Horas Grant nakon toga.
Kalhun je dobio potpise od Granta, Skotija Pipena, Džona Paksona i B.J. Armstronga, plus dva igrača Hita Ronija Sajklija i Stiva Smita. A onda, dok se spremao da napravi još jedan kadar za TV , Kalhun je video Džordana i osoblje Bulsa kako izlaze i stoje u blizini. Kalhun je uspostavio kontakt očima sa Džordanom, koji mu se osmehnuo i očigledno je čekao da ga pozdravi. Kalhun je želeo da pregazi i odbaci bilo koji TV intervju koji je nameravao da uradi, ali su mu producenti stalno govorili da će svakog trenutka krenuti uživo. Kada su se svetla upalila, Kalhun je dao najbolji intervju koji je mogao dok je uplašeno posmatrao šta se dešava sa druge strane kamere. Džordan je nešto rekao radniku Bulsa i otišao. Na kraju krajeva, Kalhun se nije sreo sa Em-Džeom i to ga je slomilo. Radnik Bulsa je rekao da može da ostavi loptu a da će pokušati da nagovore Džordana da je potpiše. Ali Kalhun je imao druge planove. Nije hteo da izađe iz zgrade bez te lopte, pa ju je uzeo. Mislio je da postoji šansa da naleti na Džordana negde niz put, pa da dobije autogram.
Tokom narednih nekoliko dana, širom zemlje su se pojavile vesti da Kalhun izgleda neće dobiti novac. Kalhun se držao te lopte i to mu je pružilo nadu. Kako su se slične glasine širile, gnev navijača je bio opipljiv u Čikagu, što je izazvalo dovoljno vrućine u franšizi da se smisli neki način da se prodavcu lokalnog kancelarijskog materijala isplati njegov novac. To je dovelo do konferencije za novinare i uručenja prvog čeka od 50.000 dolara. Ali šta da se radi sa njegovom voljenom košarkaškom loptom? Sledeće školske godine od prijatelja je čuo da Džordan uvek prisustvuje jednoj od utakmica svog deteta u jednoj školi u kraju. Tako da se pojavio te noći -- sa svojom loptom. Pokušao je da ode do Džordana. Zvezda Bulsa je imala svoj deo dalje od publike, zajedno sa obezbeđenjem koje je sprečavalo ljude da rade upravo ono što je Kalhun pokušavao da uradi. Kalhuna je zaustavio momak iz Džordanovog obezbeđenja, koji je rekao da Džordan ima čvrstu politiku da nema autograma na događajima gde nastupaju njegova deca. Kalhun je objasnio ko je on i da se činilo da je Džordan zaista želeo da ga upozna još u aprilu. Momak iz obezbeđenja nije hteo da se pomeri. "Nema autograma kada su mu tu deca", ponovio je momak.
Ali Kalhun je imao osećaj da ne bi trebalo da odustane. Zamolio je obezbeđenje da kaže Džordanu da je momak koji je napravio "Kalhunov šut"” došao na utakmicu nadajući se njegovom potpisu. Momak iz obezbeđenja je odmahnuo glavom. Kalhun je čak bio voljan da samo preda momku loptu kako bi je odneo Džordanu ali nije imao sreće. "Majkl ne radi ništa kada je na utakmici svog deteta“, rečeno je Kalhunu.
Ipak, malo verovatna stvar se dogodila pred kraj utakmice. Čuvar je došao do Kalhuna na tribinama i rekao mu da može da prošeta sa Džordanom do njegovog automobila posle utakmice. Tako je Kalhun spremio svoju loptu a zatim se sastao Džordanom. Prva stvar koju je Džordan izgovorio bila je: "Jesi li dobio svoj novac?". Kalhun je rekao "Da, a Džordan mu je rekao nešto što ga je zateklo. "Naterali smo ih da ti ga daju", rekao je Džordan.
"Bili smo uznemireni što su pokušavali da ti ne plate." Kalhun je bio zapanjen. Čuo je glasine da su igrači Bulsa bili uznemireni pri pomisli da mu neće dati novac. Ali ovo je bila potvrda da je sam Majkl Džordan pomogao da postane milioner. Dok su stigli do niza vrata, Kalhun je znao da ga Džordanov auto čeka na drugoj strani. Pitao je da li će Džordan potpisati njegovu loptu, a Em-Džej je rekao "Ne" i da mora da se drži svog principa da nema autograma na mestima gde se pojavljuju njegova deca. “Odnesite loptu u moj restoran, ostavite je tamo i potpisaću se“, rekao je Džordan.
Kalhun je te noći mahnuo rukom i još jednom zahvalio Džordanu što se zalagao u njegovo ime. Ali dok je kasnije odlazio, osetio je nalet emocija dok je razmišljao da će ostaviti loptu u Džordanovom restoranu. Lopta mu je toliko značila. Nisu to bili potpisi ili to što je mislio da bi lopta mogla da vredi oko 20.000 dolara. Njena stvarna vrednost bila je iznad onoga što je neko mogao da plati. To je predstavljalo kraj gorkog, neispunjenog ukusa koji mu je "organizovana" košarka ostavila u ustima. To je predstavljalo zatvaranje tog poglavlja njegovog života kada je morao da se bori da plati svaki račun za svoju porodicu. Upravo je ušao u period od 20 godina u kojima je znao da svake godine ima finansijsku podršku.
Da li je zaista hteo da preda loptu nekom slučajnom pomoćniku menadžera restorana i da prekrsti prste, nadajući se da će je ponovo videti? Odgovor je bio... da, nameravao je da uradi upravo to. Osećao se kao da je Džordanov potpis previše važan. Tako se jednog dana dovezao tamo i molio osobu kojoj ju je predao za pomoć, rekavši da mu je ova lopta toliko značila, da je Em-Džejov potpis poslednja komponenta koja nedostaje na artefaktu iz najvažnijeg trenutka njegovog života. Mora da je uspelo. Nekoliko nedelja kasnije, dobio je poziv da pokupi loptu. "Majkl je potpisao i želi vam svako dobro".
Lopta je postala porodično nasleđe tokom naredne tri decenije. Ali ne na način na koji biste očekivali. On je nikada nije zaključao u trezor ili čak stavio u zaštitnu kutiju u kući. Ostavio ju je u podrumu svoje kuće, a Klarens ali i ostala njegova deca su se driblala i dobacivala sa njom. Želeo je da njegova deca mogu da dodirnu i osete nešto što je promenilo putanju njihove porodice. "Uvek ću to čuvati za tebe", rekao je Don Klarensu.
U narednih 20 godina, Kalhun je dobijao ček na 50.000 dolara svake godine. Od tog novca, morao bi da izdvoji oko 12.000 dolara za porez. Zadržao je svoj posao prodaje u kancelariji još nekoliko godina, a ostalih 38.000 dolara (oko 79.000 dolara u dolarima iz 2023.) je bio lep dodatak da obezbedi pristojan život.
BONUS VIDEO:
(MONDO)