Već 24 sata ne mogu da izbijem jednu misao iz glave. Svaka čast i odbojkašima, fudbalerima i Novaku, ali ni u čemu još ne mogu da uživam do kraja, jer me muči što je za lakše razumevanje fenomena "Aleksa Avramović" potrebno konsultovati nauku, kojoj nikad nisam bio naročito vičan. Uživao sam dok mi je bilo dovoljno da znam ponešto o određenom sportu da bih možda razumeo fenomen nekog sportiste koji se tim sportom bavi. Nije strašno ni kada treba uključiti emocije, može da pomogne i stara dobra logika, ali šta dođavola da radim sa sledećom problematikom - Zašto svi, je*em ti, toliko volimo Aleksu Avramovića kao da nam je iz kuće!?
Na prvu loptu to možda deluje kao lak odgovor; bori se i gine na terenu, ima energije kao da je na baterije, spreman je da oguli kolena kako bi Srbija došla do medalje, loži se za sve pare... Međutim, Aleksa nije ni prvi, hvala Bogu mi poslednji koji nas je na taj način kupio. Moglo bi da se kaže da ispunjava sve uslove iz kategorije "srce na teren" da bi ga srpski narod obožavao, ali bilo je srećom desetine takvih sportista kojima smo našli mane i uspeli da "zakrvimo" oko toga da li ga volimo ili ne. Jedni bi se uhvatili za samo jedan loš potez koji ne može da se oprosti i odmah ga diskvalifikuje iz dalje priče, drugi za muziku koju sluša, treći što je igrao kod "večitog" rivala dok se zaklinje da ne postoji klubaštvo, četvrti bi rekli da "džabe borba kad fali kvalitet", peti za mesto rođenja...
Hajde, reci nam nauko, imamo ovde košarkaša koji zna da pogreši poput svih drugih ljudi od krvi i mesa, uživa u narodnjacima, ne igra u NBA ligi, već u Srbiji, za Partizan, a nije objektivno ni među najkvalitetnijim igračima Srbije - i na sve to je, dozvolite mi, iz Čačka. I kako smo mu "oprostili" sve bez pogovora i dopustili mu da nam prethodne dve nedelje postane član porodice? Ne, ne znam odgovor, verovatno ne zna ni nauka, a ni gospodin ChatGPT koji ne bi ponudio odgovor "Aleksa Avramović" na možda i najteže pitanje na svetu čiji sam odgovor spoznao u prethodna 24 sata: Koja je jedina stvar oko koje su Srbi složni?
Aleksologija, ako kojim slučajem zaživi u školskom kurikulumu u ovom veku, mučiće desetine kvazi teoretičara koji će bezuspešno pokušavati da objasne toplinu koju su u "zemlji košarke" svi osećali od početka do kraja Svetskog prvenstva kada bi Aleksa Avramović pogodio trojku, ukrao loptu ili jednostavno samo "složio facu" posle dosuđenog faula. Taj osmeh, preteraću i reći mističan i ezoteričan poput onog koji ima Mona Liza, nije bez razloga okupirao društvene mreže, kao što nije bez razloga zašto nam je Aleksa drag kao "rod najrođeniji".
Na skali dopadljivosti, Avramović bi mogao da pobedi čak i Morgana Frimana, Foresta Gampa ili čak i velikog Dejvida Atenboroua, pa bi se možda i slavni prirodnjak zainteresovao da čuje da u Srbiji ipak postoji primerak "jednoroga". Možda nije onakav kakvog su ga opisivali u bajkama, nego onakav kakvog bi u "zemlji košarke" zamislili kada bi zatvorili oči.
Baš onakav kakav bi voleli da su njegove komšije, članovi porodice i oni sami. Skroman, iskren, drag, prirodan i pošten, koliko je to moguće sa najvećim "džeparošem" na Svetskom prvenstvu.
U njemu postoji i nešto prosto "dečje" što nas podseća na naše detinjstvo, na našu davno zaboravljenu neiskvarenost, ma na nas same koji smo sanjali da obučemo dres Srbije i "budemo Alekse", ali nismo. Zato na njega ne možemo ni da se naljutimo kada pogreši, a greši, pa sve što možemo sebi da dozvolimo je da nam se u afektu otme jedno roditeljsko "Aleksaaaa", baš kao Željku Obradoviću, pre nego što nas opet razoruža.
Na kraju, odgovora nema - samo jedna laička teorija aleksologa - koga već muči sledeće pitanje; Ako je Aleksa Avramović "zagrljaj drage osobe u ljudskom obliku", i ako nam to svima prija, zašto nema više Aleksa?
BONUS VIDEO: