Proslavljeni hrvatski košarkaš i bivši NBA igrač Roko Leni Ukić govorio za MONDO o povratku svojoj prvoj ljubavi – muzici, "džem sešnu" sa igračem Zvezde i Partizana i zašto je bolji muzičar od sugrađana Dina Rađe i Slavena Bilića.
Splitski rok bend "Stereotrip" ove godine izdao je debitantski album "Mimo svijeta", kojeg su ranije najavili singlom "Suze, krv i znoj". Priliku da čuju kako to zvuči proteklog vikenda imali su i Banjalučani, ali i da na muzičkom stejdžu, za bubnjem, vide proslavljenog hrvatskog košarkaša Roka Lenija Ukića.
Nakon što je prošao košarkaške parkete širom sveta, bivši NBA igrač, član nekoliko evroligaških ekipa odlučio je da se posveti muzici, koja je važan deo njegovog života od samog rođenja. Njegov otac Zoran Ukić dobro je poznati bubnjar „Daleke obale“, srednje ime dobio je po čuvenom bubnjaru Leniju Vajtu, pa i ne čudi mnogo što je izabrao ovaj instrument i što danas ima svoj autorski bend.
"Ja sam počeo da sviram pre nego što sam se počeo sportom baviti. Sa pet-šest godina sam naučio osnove. Sa četiri godine sam već svirao na koncertu Daleke obale. To je uvek bilo uz mene. Prestao sam da sviram kako sam se ozbiljno počeo baviti sportom sve dok nisam živeo u dovoljno velikoj kući da mogu imati bubnjeve u podrumu, tamo u Torontu. Tu sam ponovo počeo malo aktivnije svirati, a sad pred kraj karijere kako ne igram više za reprezentaciju imam slobodnija leta, manje aktivnosti u sportu i već drugu godinu aktivno sviram sa prijateljima u bendu. Kad god ne igram sviram i to je to", rekao je Roko Leni Ukić na početku "muzičkog" intervjua za MONDO.
Pandemija korona virusa uništila je mnogo stvari, ali neke i napravila, pa je splitski bend "Stereotrip" upravo tada krenuo sa ozbiljnijim radom. "Imaš gomilu slobodnog vremena i onda šta ćeš raditi, razmenjuješ ideje, instrumente možeš da sviraš u kući, zatvorenom prostoru i tako su se izrodile početne ideje za pesme, aranžmani. Sad smo snimili album, sviramo i videćemo kako će ići, ali plan je da uskoro snimamo i drugi album".
"Stereotrip" je ne samo zbog jednog slova daleko od stereotipa, jer danas rok i nije muzika koja je popularna i mejnstrim kao nekada.
"Svesni smo da muzika koju sviramo je dosta i retro, nema široku publiku, pogotovo kod mlađe populacije, ali to radimo jer volimo, a usput ako uberemo još koga ko voli tu muziku super. Mislim da ima ljudi koji to vole, samo treba doći na dobra mesta. Moraš znati kome puštaš, ako puštaš onima koji nisu iz tog miljea teško da će im se svideti, jer je to malo zahtevnija muzika, nisu to lake note, nije to da se napiješ i razbijaš čaše uz to. S druge strane ima dosta ljudi koji to vole, s tim da su to uglavnom stariji, ne izlaze baš mnogo van pa je i teže doći do te publike. Ima i toga da su oni ostali uz muziku svoje mladosti pa teško daju priliku novim izvođačima, ali i dalje uprkos svemu imamo ambiciju“, kaže Ukić.
Poznata košarkaška faca svakako je plus za bend, a Rokovi prijatelji iz "Stereotripa" u šali su nam se požalili da dobijaju samo muške fanove. "Ko se malo raspita, znaju da ja imam 17 godina braka iza sebe i dvoje velike dece, tako da to automatski privlači mušku publiku, a ne publiku kakvu bi oni hteli. Šalu na stranu, ali nas stvarno malo više sluša muška publika, tako se potrefilo, možda je malo više publike u rok žanru, ali ko zna šta budućnost nosi, možda smislimo i malo nežnije stvari pa privučemo i nežniji pol", našalio se i Roko.
Proslavljeni košarkaš nije jedini poznati sportista koji se "dohvatio" instrumenta. Bivši fudbaler i trener Slaven Bilić, košarkaš Dino Rađa i skijaš Ivica Kostelić samo su neki koji su se okušali na stejdžu, ali Roko Leni Ukić kaže da se on muzici posvetio daleko ozbiljnije.
"Uz dužno poštovanje svima, ja mislim da sam na višem nivou i muzički. Ja sam čuo te ljude i svirao s njima, tako da znam da kad neko uzme instrument teško je odrediti koliko je on dobar, mislim da najviše mogu. Jedno je nešto tuđe odsvirati, a drugo je svirati u bendu i raditi autorski, to su dve različite stvari. Bilo je raznoraznih pokušaja, uvek je to dobro i podsticajno, da čovek ima želju i ambiciju da nauči kao hobi svirati neki instrument, ali s obzirom da imam i muzički bekgraund to mi je bila prednost da mogu doći na jedan nivo da mogu da sviram autorske stvari", objašnjava.
Tokom svoje karijere znao je da zasvira i sa nekim od saigrača, a jedan od njih je i nekadašnji košarkaš Crvene zvezde i Partizana.
"Afroamerikanci imaju urođen smisao za ritam. Većina njih se rodi sa ugodnim glasom. Dosta njih pokušava da peva i to odmah zvuči na nešto. Sa Tarensom Kinzijem sam svirao dok smo igrali u Fenerbahčeu, on ne bi propuštao priliku da uzme mikrofon i da nešto 'zadžemamo'. Mirsad Turkdžan ima i sestru koja je ozbiljna muzičarka, ali on ima takođe neverovatan vokal za sevdah i kad krene da peva to zvuči neverovatno. Ima dosta njih koji imaju talenat, ali nisu ga brusili. Bilo je dosta i Amerikanaca koji su skloni repu. Svirao sam i sa Dinom Dvornikom, Ivicom Kostelićem. Ivica baš ozbiljno svira, on svira bluz odlično. Kad pogledamo uzorak kod sportista, ipak je to retko. Uglavnom ljudi idu na gitaru ili na neku improvizaciju sa glasom, nikad nisam video da neki sportista svira bas ili bubanj. Jedino znam da Petr Čeh svira bubanj, čak i vrlo ozbiljno".
Sa Kinzijem je svirao pre nego što je Amerikanac stigao u Beograd, gde je muzički ukus sportista uglavnom prilično drugačiji od onoga što sada svira Roko i njegov bend. "Sa Tarensom sam svirao soul stvari, američke", rekao je Ukić, a onda se osvrnuo sa muzičku scenu u srpskoj prestonici. "Dosta vara taj osjećaj. Koliko god poistovetimo Srbiju sa Beogradom, 'cajkama', oni imaju, imali su i imaće uvek rok scenu i ozbiljne izvođače. Ako malo zagrebeš po površini dođeš do vrhunskih srpskih rok izvođača".
Ne smeta mu što mladi danas slušaju nešto potpuno drugačije, ali...
"Vreme je takvo i uvek su se stariji žalili na mlađe otkad je istorije. Mlađi slušaju šta je njima dobro, neće se vreme vratiti unazad. Ja bih više lično voleo da oni slušaju nešto što ja ne razumem, što je skroz novo, nego da opet slušaju cajke iz 80-ih i 90-ih. To mi malo smeta da ljudi u svojim 20-im imaju muzički ukus kakav su imali ljudi koji danas imaju 80 godina onda kada su bili u svojim 20-im. To mi je malo glupo. Inače nemam ništa novo protiv nekog novog izražaja kojeg možda ne razumem ja sa 40 godina, a neko sa 20 sluša. Ja ću to poštovati. Tako je kako je, teško je odrediti šta je dobro ili loše, bitno je da li imaš publiku ili nemaš i jesi li u principu spreman svirati pred deset ljudi. Ako te ne veseli svirati pred deset ljudi onda ćeš možda promeniti žanr, možda će ti se povraćati dok sviraš, ali da imaš novce i ljude“.
Na kraju ističe da nije sve tako crno, pa ni u BiH i Banjaluci gde je prvi put svirao ovog vikenda.
"Bili smo ranije u Prijedoru i bilo nam je super, sad imamo Čitluk, bili smo prošle godine u Mostaru. Bosna je dobra, ima se gde se svirati i u Sarajevu, Zenici, Uskoplju, Tuzli... Čak bih rekao da ima više prostora za svirku nego u Hrvatskoj. Što se Bosne tiče još se uvek može naći ovakvih mesta gde će ljudi dati šansu nekom koga ne znaju jer im se sviđa taj zvuk", zaključio je proslavljeni košarkaš, sada bubnjar.
Intervju novinara MONDA Gorana Arbutine sa Rokom Lenijem Ukićem u kojem je govorio o košarkaškoj karijeri, reprezentacijama Srbije i Hrvatske, kako je pogodio finaliste Mundobasketa i drugim sportskim temama moći ćete da pročitate kasnije u toku dana.
BONUS VIDEO: