Predrag Stojaković je kao dečak morao da beži od užasa rata, ali na kraju je u Beogradu obukao dres tima koji voli i uspeo da ostvari svoje košarkaške snove.
"Rođen sam 9. juna 1977. godine u Slavonskoj Požegi u bivšoj Jugoslaviji. Bio sam veoma mirno i stidljivo dete, privrženo porodici. Slavonska Požega je u to vreme bio lep i prostran gradić za život moje porodice", govorio je na početku jednog davnog intervjua za Huper Predrag Stojaković, jedan od najboljih srpskih i evropskih košarkaša svih vremena.
Rođen u Hrvatskoj krajem sedamdesetih za neke stvari se opredeljivao, a za neke baš i nije. Kako je otkrio, vrlo dobro se znalo za koga navijaju Srbi u Hrvatskoj. A uostalom, to je među Stojakovićima bila i porodična tradicija. "Oduvek sam navijao za Zvezdu. Među Srbima u Hrvatskoj postojalo je pravilo da se navija za Zvezdu. Znalo se: ako navijaš za Zvezdu, onda si Srbin. Ipak navijanje smatram i naslednim. Tata je navijao za Zvezdu pa sam to video od njega", otkrio je Stojaković 2003. godine, kada je uveliko bio jedan od najboljih igrača NBA lige.
Kada je građanski rat u Jugoslaviji počeo, neke porodice su odmah pobegle, a neke su ostale na svojim vekovnim ognjištima i na kraju morale da beže 1995. godine kada je izvršeno etničko čišćenje i proterivanje više od 200.000 Srba iz Hrvatske. U Slavonskoj Požegi, koja je ranije imala između 15 i 20 odsto srpskog stanovništva, Srba skoro da nije ostalo, a Stojakovići su novi život započeli u Beogradu.
"Imao sam 14 godina kada smo se zbog građanskog rata u Hrvatskoj preselili u Beograd. U glavnom gradu smo ostali dve godine. Bile su to dve prolazne godine za mene. Živeli smo u Zemunu, gde sam obišao sve školske dvorane igrajući košarku. U školi su otkrili moj talenat i tako je sve počelo", počeo je Stojaković, pa se prisetio prvih dana u dresu kluba za koji je navijao odmalena: "Ubrzo sam počeo da igram u juniorima Zvezde. Svaki dan mi je bio isti: škola, autobus, trening. Uvek sam se lako snalazio po gradu, jer sam znao kuda ide koji autobus. Ni danas ne znam nijednu ulicu u Beogradu. Kada dođem vozim auto-trasom kuda idu autobusi koje znam!"
Dolazak u Beograd devedesetih doneo je mnoge nepoznanice mladom Predragu, a kao neko ko drugačije govori i dolazi sa strane, bilo je mnogo toga čak i ružnog što je doživeo u prestonici. "Prvi dan u školi mi nije bio toliko zanimljiv jer su svi moji drugari iz komšiluka krenuka krenuli zajedno. Zapravo, iz vrtića cela garnitura je krenula u prvi razred. Interesantnije mi je bilo kada sam došao u Beograd. Sve mi je bilo nepoznato, bio sam nov, dete iz provincije, drugačije sam govorio. Doživljavao sam i prijatne i neprijatne situacije. Upisao sam se u srednju trgovačku školu misleći da ću nastaviti porodičnu tradiciju. I mama i tata su trgovci, a kasnije je i brat upisao tu školu", otkrio je nekada najbolji šuter NBA lige.
Škola je ipak morala da trpi, ali to nije ispočetka shvatao momak koji se tada nije ni nadao da će dve decenije kasnije biti možda i najveća legnda jednog NBA tima.
"Prvu godinu sam završio redovno, a onda se desila prekretnica u mom životu. Iz juniora sam prebačen u prvi tim Zvezde kao talentovan momak koji obećava. Jednog jutra se nisam pojavio na treningu. Kada su me popodne pitali gde sam bio, najnormalnije sam odgovorio - u školi! Uz osmeh, trener me je pitao: 'Pa ti još ideš u školu?!' Objasnili su mi da ako želim da nastavim s treninzima u prvom timu ne mogu u isto vreme redovno ići u školu. Od tada se ceo moj život sveo na klub, treninge i posle treninga druženje sa ljudima iz kluba".
U Crvenoj zvezdi je imao jedan sudbonosni susret. Susreo se sa nedavno preminulim legedarnim trenerom Predragom Badnjarevićem od koga je imao mnogo toga da nauči. O košarci, ali i o životu.
"Kada sam 1993. došao u Zvezdu tadašnji trener Predrag Badnjarević nam je utulio u glavu da bez rada nema rezultata. Tokom cele karijere bio sam opsednut radom i tim treninzima. Uvek sam mislio da će mi dobar trening dati rezultate. U Zvezdi sam trenirao po četiri-pet sati dnevno. U NBA sam to smanjio, jer smo tamo naučili na bolji život, pa smo više uživali", rekao je Stojaković gostujući na TV "Prva" nakon završetka karijere.
A te 2003. godine kada je govorio za "Huper" istakao je da ostvaruje svoje snove. Nije još došla NBA titula koju je 2011. godine uzeo sa Dalasom. Ipak šansa da igra i postane prijatelj sa jednim od svojih idola već je bila dovoljna za njega-.
"Teško je govoriti o sebi. Ali, evo šta mogu da kažem: nesuđeni trgovac, skroman tip, druželjubiv i naravno - emotivan. Nesebično poklanjam svoje emocije ljudima koji umeju da ih prihvate i uzvrate. Kroz život sam naučio da su pojedinci mnogo bitniji od okoline u kojoj živiš, jer je ona često samo privremena. Kako godine prolaze, neminovno je da sazrevaš i donosiš sve ispravnije odluke. Isto tako, vremenom, uz stprljenje snovi postaju stvarnost. Sećam se kako sam kao klinac gledao Divca na televiziji i divio mu se. Posle nekoliko godina desilos e da iste godine uđemo u isti tim Sakramento", otkrio je tada Predrag Stojaković.
Stojaković je odigrao je sezonu 1992/93 u crveno-belom, bio član tima koji je postao prvak SR Jugoslavije, a onda je otišao u Grčku. Zatim je usledilo pet godina u PAOK-u sa kojim je uspeo da osvoji kup Grčke i da bude MVP grčke lige, kao i da postane najbolji strelac Evrolige u svojoj poslednjoj sezoni u Evropi. Iako je draftovan 1996. godine kao 14. pik prve runde tek dve godine kasnije otišao je u Sakramento u kome je ostao sedam i po godina. Nakon toga se kratko zadržao u Indijani, a u četiri sezone u Nju Orleans Hornetsima je igrao i možda najbolju košarku karijere. Zatim su ga stigle povrede, kratko je bio u Torontu, a sa Dalasom je kao veteran uspeo da osvoji šampionsku titulu u NBA. Tri puta je bio NBA Ol Star, a dva puta je osvojio takmičenje u zakucavanjima u NBA, dok mu je broj 16 povučen u Sakramento Kingsima. Na kraju sezone 2003/04 bio je četrvti u izboru za MVP-a NBA lige.
BONUS VIDEO: