Vladimir Radmanović pričao je o svojoj karijeri, NBA ligi, Crvenoj zvezdi, Novaku Đokoviću...
Vladimir Radmanović (43) hteo je da se vrati u Crvenu zvezdu pred kraj košarkaške karijere. Imao je dugu i uspešnu karijeru, ponikao je baš u redovima crveno-belih, proveo je tu četiri godine i imao je nadimak Vins Radmanović, pa je otišao u FMP zbog neisplaćenih zarada i zbog toga su mu zviždali. Odatle je otišao u NBA, nosio je dresove Sijetla, Klipersa, Lejkersa, Šarlota, Golden Stejta, Atlante, Čikaga...
Zbog svega toga bio je gost panela fondacije Novaka Đokovića i tom prilikom pričao je o svemu tome, o želji da se vrati u Zvezdu, o Kobiju Brajantu, NBA ligi, Noletu. "Bilo je izazova, lagao bih kada bih rekao da nije bilo tako. Sport kao nešto što donosi ogromno zadovoljstvo svima nama nije nešto što može tek tako da se pusti. Potreban je period da čovek shvati da je došao kraj, da dolazi neko novo vreme. Presudan faktor kod mene za prestanak bavljenja sportom bio je taj što nisam imao više tu satisfakciju koja je potrebna, a to su neki rezultati. Poslednja godina bila je u Čikagu. Trenirao sam devet meseci kao konj, nisam ušao u igru nijednom. Sa 33 godine postavljate sebi pitanje 'zašto ja ovo radim'. Nemam razlog da to radim, ni finansijski ni bilo kakve ambicije, da se kao nešto pitam. Postao sam zanemarljiva karika u toj mašineriji. Bilo je samo pitanje trenutka", počeo je Radmanović.
Razmatrao je da se vrati na Mali Kalemegdan. "Bilo je razmišljanja da se vratim u Evropu, da igram u Zvezdi gde sam potekao, ali sam onda doneo odluku da to ne radim i sa 33 godine sam odlučio da je to to. Dolaze neki novi klinci, ljubitelji sporta imaće šta da gledaju, žal za nama, veteranima, ne traje dugo i to je dobro. Trebalo bi da budemo svesni prolaznosti toga čime se bavimo. Kamere, svetla, nikada me to nije fasciniralo, volim povučen i miran porodični život i to sam i uradio."
Prelazak "preko okeana" za njega bio je neka vrsta šoka. "Živeo sam u zemlji koja je prošla golgotu devedesetih i meni je to bilo normalno, odnosi kluba, ljudi prema meni. Onda odeš u Ameriku i vidiš da tamo stvari ne funkcionišu tako, nema vike, dreke trenera, nešto na šta sam navikao kao igrač. Trener ti kaže jednom, drugi put da uradiš nešto i treći put te zameni i sedneš na klupu. To je tebi jasan znak šta se dešava u kolektivu, znači rekli su ti, jednom, dva puta, ušlo je na jedno, izašlo na drugo uvo. Sedneš, razmisliš i onda snosiš konsekvence svog ponašanja na terenu. Ja sam imao problem sa autoritetom, da li to dolazi iz porodice, odnosa trenera ili nečega, da bi neko bio autoritet kao trener, morao je da mi pokaže, ne da mi kaže. Da li je to pogrešno ili ne, moja karijera mogla je da bude bolja da nisam uradio neke stvari koje sam uradio."
Jedna od situacija koja je obeležila njegovu karijeru jeste iz Indijanapolisa, kada je Jugoslavija osvojila zlato sa Svetislavom Pešićem. U polufinalu protiv Novog Zelanda Kari ga je odstranio iz tima zbog toga što je jeo bananu. Tako je na panelu dobio pitanje šta bi promenio u svojoj karijeri. "Dosta toga bih promenio, ne znam da li bi te promene dovele do boljih rezultata ili bi nešto drugo napravile. Zadovoljan sam onim što sam učinio, mada je postojao prostor za napredak, ali tu sam gde sam."
Progovorio je zatim o svom odrastanju i o odlukama koje je morao da donosi u tom uzrastu. "Rođen sam u Trebinju, otac mi je bio vojno lice, zbog situacije u Jugoslaviji, sa 11 godina sam napustio Zadar i manje-više prošao celu Srbiju za četiri godine, Batajnica, Stara Pazova, Beograd, Ćuprija, Kruševac, tamo sam živeo. Teško je bilo menjati sredinu tako često, nije mi bilo lako da se vežem za ljude. Ako je neko tu sa mnom, družimo se, lepo nam je, nisam uspeo da izgradim dublji odnos. I u NBA ligi sam igrao, sada sam u kontaktu sa možda troje ljudi. U podsvesti uvek imam to da idem dalje, negde drugo. Što se obrazovanja tiče, interesovala me mehanika, elektrotehnika, kad sam počeo ozbiljnije da se bavim sportom, trebalo je doneti odluku i imao sam sreću, bio sam deo talentovane generacije, nažalost neki nisu uspeli."
Na kratko je zastao, pa nastavio. "Edukacija sportista se u Srbiji stavlja na stranu, dete od 13-14 godina bira da li će da se bavi sportom ili da se edukuje, tu može da bude ili sve super ili totalna katastrofa. Nažalost, drugo je češća opcija koja se dešava nego da se postane vrhunski sportista, jer su šanse izuzetno male. Ne veličam sebe niti pokušavam da stavim krunu sebi, samo da bi postao vrhunski postoji niz faktora da se sklopi da bi se došlo do takvog rezultata. Ako se ne dođe, a imate osnovnu školu, koje su opcije? Ogroman je to rizik..."
Zatim je spomenuo Đokovića. "Sportisti kao što su Novak su i blagoslov i kletva, divno je imati jednog takvog čoveka koga deca gledaju kao idola. To je ujedno i opasna stvar, jer ne postoji mnogo takvih. Imate 12-13 godina, hoćete da postanete Novak, čuli smo milion puta, ako želim, ako uložim trud, ali da to tako može, svi bi bili Đoković."
Napravio je i interesantno poređenje u vezi sa tim, pa se dotakao i Kobija Brajanta. "Igrao sam sa nekim vanserijskim igračima, kada gledate na terenu, izgleda da je lako, da mogu i ja to isto. Igrao sam sa Kobijem, on uradi nešto tokom meča, ne vidite tačno šta, pa vidite onda to na video-bimu. Vidim usporen snimak, korak, zaokret, šut, lagano, mogu i ja to. Odemo na trening, da probate da uradite taj potez - padnete, sapletete se. Drugi put probate, ispadnete iz balansa. Neki ljudi, to su vanserijski i tih je jako malo, kao Novak, jedan, najbolji. Svi možemo sve? Da je tako svi bi bili kao Novak. Odem ja sad kući, vizualizacija. Kada Nole o tome priča, on ne mašta, nego je toliko truda i sebe u to uložio, da je na tom nivou da može da vizualizuje to što će da uradi sutra, jer je uradio sve ostalo da bi sebe stavio u tu poziciju. Mi imamo neke kvazi šta god, svi pričaju o tome."
Imao je za kraj i poruku za sve roditelje i one koji žele da krenu da se bave sportom na profesionalnom nivou. "Ako su motivi ulaska u sport finansijski faktor, onda u 99 odsto slučajeva neće doći do vrhunskog rezultata. U isto vreme sport može da donese stabilnost, da pomogne da se pronađeš u društvu, da uradiš nešto više. Na nama koji smo uspeli, jeste da prenesemo iskustva, da ih privučemo da se bave sportom. Sport je zdrav u svakom smislu, do profesionalnog. Svi koji su profesionalci, to su sve invalidi, ja prvi, evo potpisujem. Problemi sa leđima, kolenima, vratom, to jeste divna stvar, ali ne smemo svojoj deci da postavljamo ciljeve da treba da budu vrhunski. Imam troje dece, nemam ambiciju da se bave sportom. Škola je prvo mesto gde decu treba podstaći da se bave sportom. Čas fizičkog dok sam se ja razvijao, nije bio fakultativan, nego se tamo išlo, nešto se radilo. Pitanje zašto se danas tretira kao nešto ako neko neće može da sedne sa strane. To je kao čas matematike, kao što bi trebalo naučiti množenje, deljenje, tako bi trebalo učiti i kako da se baviš sportom", zaključio je Radmanović.
(MONDO - N.S.)
BONUS VIDEO: