Legendarni kapiten Jugoslavije Ivo Daneu (87), predvodnik tima koji je 1970. postao prvak sveta u Ljubljani, kao dete je doživeo Drugi svetski rat i to sećanje ga je oblikovalo i kao odraslog čoveka. Do te mere da već kao afirmisani košarkaš nije hteo ni da igra u Nemačkoj, iako su ga tamošnji klubovi zvali.
"Bio sam lokalpatriota. Imao sam ponuda, na primer iz Nemačke. Nudili su 800 nemačkih maraka i uz to bih bio plaćen za četiri sata rada u fabrici madraca Meblo. I još 400 nemačkih maraka za igranje, a nudili su besplatno stan i hranu. To je u ono vreme bio veliki novac. Mogli ste za 2.300 nemačkih maraka kupiti novi automobil. Ali kako je cela moja porodica 1941. godine zbog Nemaca morala otići iz Slovenije u Beograd i tamo životariti, mrzeo sam tu zemlju. U školi, na primer, nisam želio da učim nemački jezik", slikovito je on opisao u intervjuu za "Večernji list".
Zvali su ga u Španiju, ali mu nije bilo dozvoljeno da ode. Zvali su ga i u Partizan, ali je ostao veran samo jednom klubu - Olimpiji, za koju je igrao od 1956. do 1970. godine. Danas u Cedevita Olimpiji igra njegov unuk, Žiga Daneu.
"Zvali su me u Španiju, ali Košarkaški savez Jugoslavije nije dozvolio taj transfer jer sa Španijom tada nismo imali diplomatske odnose. Zvao me i Partizan, daleke 1956. godine, kada sam maturirao u mariborskoj gimnaziji. Partizan mi je nudio ugalj i zimnicu. To je puno značilo, ali već sam tada znao da ću u Ljubljanu. Roditelji su mi bili Primorci koji su živeli u Štajerskoj i ja sam bio Štajerac, od 1956. na privremenom radu u Ljubljani. Čak je jedan oficir dolazio do mene kući, kao doneo je novac, koji niko nije video. Starija sestra je navijala da se preselimo u Beograd. Rekao sam gospodinu s navodnim novcem u kuverti da sam odlučio igrati za Olimpiju. Rekao sam: 'Džabe ste došli.' Ali sam na kraju zaigrao za Partizan, kao gost na jednoj turneji. U sezoni 1962/63. služio sam vojni rok u Beogradu i nisam mogao pomoći svojoj Olimpiji u istorijskoj utakmici protiv jednog francuskog kluba. U poslednji trenutak dobio sam dozvolu vojnih vlasti, pojurio prema Ljubljani, gdje su na sve načine odugovlačili s početkom utakmice. Dva sata kasnije javili su iz Šida da je auto s Daneuom ostao u snegu, a mladi, iako bez mene, postigli su cilj i pobedili Francuze".
U ranijem intervjuu za "Sport klub", Daneu je objasnio u kom kraju Beograda je proveo Drugi svetski rat i u koje su selo kod Čačka porodično izbegli.
"Moj otac je bio predstavnik "Putnika" u Mariboru. Imao je mnogo prijatelja u Srbiji, pa smo prebegli u Šumadiju, u selo Natalinci u blizini Čačaka. U jesen 1941. preselili smo se u Beograd, živeli smo u ulici Kraljice Natalije, koja se posle zvala Narodnog Fronta, a sad joj je vraćen stari naziv. Kao deca, sve smo to prihvatali kao igru. Igrali smo se na Košutnjaku, dok su bombe padale po gradu. Svakog 20. oktobra, na dan kad je oslobođen Beograd, društvo u Ljubljani častim pićem. Slovenija slavi 9. maj kao Dan pobede, a ja 20. oktobar. I ove godine neću da propustim da obeležim taj dan. To je moj praznik, to znaju svi moji prijatelji. Imao sam teško odrastanje, ali nemam loših uspomena iz detinjstva, jer je naša majka bila zlatna žena. Napustila je posao i brinula o četvoro dece. Uzgajali smo voće i povrće i nekako preživljavali. Provodio sam puno vremena na igralištu, voleo sam tenis, ali nisam imao para za reket i loptice. Išao sam u "Ljudski vrt" na fudbal. Jednom me je fudbaler Maribora Janžeković pogodio loptom u glavu vežbajući penale. Pao sam unazad sa ograde iza gola i ostao da ležim bez svesti. Posle toga sam odlazio na bezbednije mesto, sakupljao sam lopte košarkašima i pomalo šutirao. A da sam znao koliko će kasnije fudbaleri više da zarađuju od košarkaša ne bih imao dilemu. Šalim se, naravno, košarka je bila pravi izbor", rekao je za "Sport klub" Ivo Daneu.
Nezaboravno je sećanje na čuveno Svetsko prvenstvo 1970. godine u Ljubljani, na kojem je Daneu bio kapiten.
"Već sam pre toga znao da će mi to Svetsko prvenstvo biti zadnji nastup za reprezentaciju. No dogodila mi se povreda zadnje lože zbog koje nisam mogao sto posto dati na utakmicama. Da se finalni turnir nije igrao u Ljubljani, sigurno ne bih igrao. Ovako sam bio deo reprezentacije jer da nisam, gledaoci ne bi u tako velikom broju došli na utakmice. Selektor Ranko Žeravica je to dobro znao. Ah, da, ta utakmica protiv Amerikanaca nešto je što ću pamtiti cep život. Sistem takmičenja nam je pogodovao jer nismo morali igrati Grupe, već smo se kao domaćini direktno plasirali u finalni krug, gde je bilo sedam reprezentacija i igrao je svako sa svakim. Protiv Amerikanaca u dvorani je osvanula i ona čuvena parola – 'Luna vaša, zlato naše'. Tivoli je tih majskih dana 1970. doslovce nosio jugoslavensku reprezentaciju. Trener Žeravica je tačno znao ko mu za šta treba. Prva utakmica, s Italijom, nervozna i napeta, morala se pobediti. Bilo je teško, ali uspešno. Odlučivala je peta, protiv SAD-a. Jedanaest hiljada ljudi pripremalo je atmosferu kakvu do tada nismo doživeli. U drugim gradovima bivše Jugoslavije ulice su bile prazne, svi su gledali TV prenos iz Ljubljane. U završnici te utakmice dvaput sam pogodio koš, dodao sjajnu loptu Kapičiću, uposlio Plećaša, Jugoslavija je pobedila 70:63. Poslednja utakmica, s Rusima, više nije bila važna. Lepši kraj karijere nisam mogao poželeti. U svom Tivoliju stajao sam na najvišoj stepenici pobedničkog postolja. Svetski prvak! Posle hrpe srebra napokon zlato! Doživeo sam ono o čemu pre dvadesetak godina u Mariboru nisam mogao ni sanjati. Malo je ljudi na svetu koji su doživeli tako nešto, da snovi postanu stvarnost. Čoveku obično dugo treba da to potpuno shvati. Kad shvatiš, jasno je da stvarno ne bih ništa menjao", rekao je on za "Večernji list"
Gledao je i i film "Bićemo prvaci sveta", delo Darka Bajića.
"Da, gledao sam taj film u kojem Jure Henigman glumi mene. Činjenica je da je Darko Bajić, redItelj filma, sa mnom razgovarao sat i po, ali je malo toga iskoristio u filmu. U filmu ima puno izmišljenih stvari. Primera radi, uopšte s nama nije bio nikakav major Udbe Šutalo. Nije istina da su se i dva autobusa s američkom i našom reprezentacijom srela na istome mestu. Izmišljena je i priča da je Tito sam gledao tu utakmicu..."
Kao veliki jugoslovenski as bilo je neizbežno i da sretne Josipa Broza Tita - i to nekoliko puta.
"Prvi put sam njim popričao kada sam radio za Prehranu, na sajmu u Ljubljani. Direktor sajma bio je predsednik mog kluba i on je doveo Tita i Jovanku do nas. Na štandu sam bio s kolegicom Bredom, koja se posebno uredila za taj susret, kao i ja. Obukao sam svoje najbolje odelo, stavio kravatu. Inače, sa mnom je na štandu trebalo da bude kolega iz Škofje Loke, no kako je nosio bradu, otpao je. Jer, brada u to vreme nije bila baš popularna kod Tita. Kad je Tito došao do nas, Jovanka mu se obratila: 'Stari, znaš li ko je ovo?' Naravno, nije imao pojma pa ga je Jovanka podučila: 'To je Daneu, poznati košarkaš.' Drugi put smo se sreli prilikom proslave Dana Mladosti, a treći put kad nas je primio nakon osvajanja zlata u Ljubljani 1970. godine. Tita sam doživeo kao čoveka iz naroda. Uvek se voleo lepo odevati, obožavao je cigare, voleo je piti fina vina, skupe konjake. Lep gest je napravio Tito kada je poslao avion po nas nakon svetskog zlata. Svi smo dobili satove, zlatni Šafhauzen, s posvetom ruski Poljot. Dobio sam Zlatnu zvezdu za zasluge za narod, najviše civilno priznanje, ali sam je negde izgubio, a sada bih je s ponosom nosio", rekao je Daneu.