Legendarni košarkaški trener Duško Vujošević godinama se borio sa podmuklom bolešću šećerom, od čega su mu stradali bubrezi, morao je na dijalizu i na kraju na transplantaciju. Nažalost, iako su isprva prognoze bile pozitivne, najvažniju bitku izgubio je u 68. godini.
Ljubav prema košarci je bila velika, poslu je pristupao sa velikom strašću i to je ostavilo posledice po njegovo zdravstveno stanje. Trener Partizana je postao sa samo 27 godina, a rano je otkrio da ima dijabetes.
"Znam gde. U ovaj posao sam ušao i mlad i nezreo i goreo kao kad se sveća zapali sa dva kraja. Radio sam sa jednom ogromnom energijom i strašću, intenzivno i bez kalkulacija. Ja inače volim ljude koji su potpuno posvećeni svom poslu, bilo šta da rade. Ne volim kad je neko polovičan u bilo čemu. Toga sam se držao i s te strane mi nije ni žao, ali cena je bila velika. Veoma rano sam dobio šećer i potcenio tu bolest. On ne boli i podmuklo me je rastakao. Stradali su kapilari, vene i na kraju bubrezi. Kasno sam počeo s insulinom, a on je jedina stvar koja sprečava takve posledice", ispričao je Vujošević u intervjuu za "Blic" 2018. godine.
Morao je da stopira ono što najviše voli zbog bolesti, a u slobodno vreme je voleo da čita, sakuplja knjige i posvetio se slikarstvu.
"Uvek sam imao ta neka bočna interesovanja. Voleo sam da čitam i skupljao sam knjige, bio bibliofil i još uvek sam. Onda je počelo da me interesuje slikarstvo. Bio sam u punoj životnoj i radnoj formi kad me je jedan prijatelj odveo na izložbu Voje Stanića u Galeriju Srpske akademije nauka. Tako me je to "udarilo", tako intenzivno sam doživeo taj Mediteran sa njegovih slika, da sam strašno poželeo da jednog dana imam para da kupim samo jednu njegovu sliku. Posle, kad čovek postane kolekcionar, psiholozi kažu da ti ljudi tim kolekcionarstvom kompenzuju nešto. Moguće, verovatno ima onih koji to rade ali ne može da se gleda samo sa te strane. Neko ima kraću nogu, pa ispada da je sve što uradi i kako postupa uslovljeno tom činjenicom. Nije. Prosto, to su vredne i lepe stvari i ako ih cenite i konzumirate kroz taj vaš doživljaj i osećanja koja proizvode, a ne kupovinom, onda one čine život lepšim, lakšim i mnoge muke podnošljivijim."
Postoji li strategija protiv bolesti i u najvažnijoj žitotnoj borbi? "Nema tu strategije. Voja Stanić je bio veoma vezan za svoju ženu koja je bila dosta mlađa od njega i svi su se pitali šta će on kad ona umre, a on mi je jednom, u nekom intimnom druženju i van svakog konteksta rekao: "Rešio sam da živim do kraja svog života!" Tako da sam i ja usvojio to njegovo geslo. Još imam obaveza prema familiji, prema sinu, prema dragim ljudima i još uvek volim život, da bih se predao. Volim i neke konkretne stvari, ne samo ove apstraktne, koje me za život vezuju i one mi daju snage da se borim i budem tu", ispričao je Vujošević pre osam godina.
"Overdozirao sam se košarkom"
Koliko je bio posvećen i jedinstven u onome što radi govore i ove njegove reči. "Kad su u pitanju moje bolesti, košarka je i otrov i protivotrov. Mislim, pre svega, na način na koji sam je konzimirao i na kraju, praktično, overdozirao. S ovom pameću bih verovatno vodio više računa, ali teško da bih kalkulisao s emocijama. To ne bih ni hteo ni umeo. Sve što se radi bez emocija i bez pune posvećenosti ostaje neslano. Bljutavo."
Njegovo geslo je bilo "gospodski je boriti se, čak i u bitkama koje deluju izgubljeno"? "Da, gospodski je boriti se za unapred izgubljenom stvari. Kad je u pitanju ova moja bolest i bitka, nadam se da nije unapred izgubljena", rekao je i dodao:
"Mora čovek da bude pozitivan i da veruje da to što radi može da se uradi. Ta autosugestija je značajna. Uvek se setim jedne knjige, nisam je pročitao, ali naslov joj je fantastičan i glasi "Naučeni optimizam". Kad već pomenuste Matiju, moram reći da veoma volim i Arsena (Dedića) koji kaže "Tko mnogo daje, malo prima". Sve mu je tačno, pesnik je veliki.".
Vujoševiću postavili pogrešnu dijagnozu
Godinama se legendarni trener borio sa zdravstvenim problemima, a 2017. godine dok je bio selektor BIH, u Slovačkoj mu je bila postavljena pogrešna dijagnoza. Srećom, reakcijom lekara sa VMA, noga mu nije amputirana.
"Igrali smo loše, a utakmica u Švedskoj je bila veoma važna. Nije slutilo na dobro. Iz sve snage sam šutnuo maserski sto, što inače imam manir. Obično imam dobre cipele, ali sam tada, zbog stalnih putovanja, nosio patike. Nisam osetio bol jer su nervni završeci otupljeni, ali kada je došlo do oticanja i promene boje, doktori u Slovačkoj su pogrešno zaključili da je zbog šećera. Promene jesu ‘legle’ na šećer, ali su izazvane udarcem. Ekipa sa VMA me je spasla od sečenja noge", rekao je tada Vujošević.
BONUS VIDEO: