- Žarko Paspalj se prisetio raspada jugoslovenske košarkaške generacije i osećaja nepravde jer je tim prekinut baš kada je trebalo da dosegne vrhunac.
- Ključni trenutak bio je poziv Juri Zdovcu pred polufinale EP 1991. u Rimu, kada je napustio reprezentaciju i označio kraj zajedničkog tima.
Svako malo se u medijima, što u domaćim, što u stranim medijima, govori o tome kako bi iz gledao tim Jugoslavije u nekom sportu ovih dana. Najviše se priča o košarci i uvek je pitanje isto - da li bismo bili jači od Amerikanaca?
A u timu Jugoslavije koji je bio jači od Amerikaanca igrao je Žarko Paspalj. Sada sportski direktor Partizana, a nekada legendarni košarkaš brojnih klubova, a pre svega reprezentativac dve Jugoslavije bio je prvak sveta 1990. godine u Argentini. Tada nije ni sanjao da mu je finale sa Sovjetskim savezom poslednji meč sa Draženom Petrovićem, Velimirom Perasovićem, MVP-em Tonijem Kukočem, Arijanom Komazecom i Jurijem Zdovcom. Kada se sada seti tih godina ne seti se zlata...
"Ne baš, vraća mi se nepravda. Zato jer to ne može da se uči iz konteksta košarkaških dešavanja kada pričamo o toj generaciji. Ta generacija je ušla u neki seniorski sastav, došli smo kao mladi igrači neke '87, '88 je to počelo. Tri prvenstva zajedno sa Evropskim prvenstvom u Rimu ti si praktično završio ta finala sa velikom prednošću. Ta finala nisu bila finala ili makar nisu ličila na finala", rekao je Žarko Paspalj.
"Kao da ti je neko stavio ruku u džep"
Tim u kome su se već ustalili Vlade Divac, Zoran Savić i Žarko Paspalj je odjednom prestao da postoji. Baš u momentu kada je stigao do svoje igračke zrelosti i do godina kada je trebalo da udari na "Drim tim".
"Najstariji igrač 1991. godine sam možda bio ja sa 25 godina. Mi smo praktično samo zagrebali. Te devedesete, počev sa tim Zagrebom 1989. Evropskim prvenstvom, pa Svetskim u Argentini 1990. i Rimom 1991. to su tri finala koja su bila neka šala. Znalo se u startu da ćemo mi to da osvojimo. Ta generacija je bila jako, jako dobra. Da li je to najbolja generacija? Mi smo samo jedan vagon u voziću koji se zvao jugoslovenska košarka, pa smo se samim tim pojavili mi. I bili smo dobri, jako dobri.
Ono što ti stvara neki loš osećaj je što je ta generacija rasturena zbog nekih drugih stvari, gde je najstariji čovek imao 25 godina. Tek ono što je trebalo da damo. Javlja mi se taj osećaj nepravde jer je suštinski to je kao da si otišao negde, a neko ti je zavukao ruku u džep i izvukao ti tri-četiri medalje. Satisfakciju koju si dobio to se desilo posle 3-4 godine, to je već neka druga priča", istakao je Paspali.
"Politika nije bila u našim životima"
On je dočekao i da zaigra kada su konačno sklonjene sankcije SR Jugoslaviji, pa je osvoio Eurobasket 1995. godine u Grčkoj, kao i srebro u Atlanti 1996. na Olimpijskim igrama. Da mu je neko 1991. u Rimu rekao da neće više igrati za tu Jugoslaviju, ne bi verovao.
"Ni blizu niko od nas. Nisam siguran da je ta politika bila toliko involvirana u naše živote. Mi smo samo igrali košarku, jako se lepo družili i provodili jako puno vremena zajedno jer je to bilo neko drugo vreme gde nisu baš postojali prostori za neke velike odmore. Suštinski igrao si za tim dok je zima, kada se to završi igraš za reprezentaciju i to ide tako kao perpetum mobile. Sa tim momcima si provodio dosta vremena i niko apsolutno nešto se nije bavio politikom."
Ipak, iako se spremao krvavi raspad države, Duda Ivaković je bio dovoljno vešt i iskusan da svoju ekipu skloni od toga.
"Svakako da se nešto šuškalo. Mislim da je Duda Ivković kao tadašnji selektor obavio jako dobar posao da te nekako drži po strani, da ti je fokus samo na košarci, a politika kao politika nama postaje da biva poznata onog momenta kada su nam rekli da više nećemo igrati zajedno. Hoću da kažem da politika i sport nisu baš išli zajedno kao danas. Žao mi je što je moja generacija osetila to na svojim leđima", rekao je on.
Kada je Zdovc otišao
Pred polufinale Evropskog prvenstva 1991. godine u Rimu, Jure Zdovc je rekao ne. Povukao se iz nacionalnog tima i ostavio je svoje drugove u šoku.
"To se desilo pre polufinala. Ne zatečeni, nego ti i dalje ne shvataš šta se tu dešava. Kako neko nekome može da izda bilo kakvu naredbu da bi bilo možda bolje da ne igra polufinale i finale. A proveo si mesec i po dana sa tim ljudima i bio si sa njima brat, kako to funkcioniše. Opet taj fokus je bio na košarci. Odigrali smo polufinale, finale, završili i taj osećaj posle toga sve je to ukazivalo da se nešto menja", prisetio se tog nemilog događaja Žarko Paspalj.
Jugoslovenski ili američki?
Stalno se priča i o tom potencijalnom susretu jugoslovenskog i američkog drim tima 1992. godine. Da li bi mogli sa Džordanom i drugovima?
"Nisam baš siguran, ali rekao bih da u kontinuitetu sledećih godina bi to bila jedina neosvojena zlatna medalja, na Olimpijskim igrama 1992. godine. Ali sam potpuno siguran da četiri godine posle toga gde bi svi bili u svom naponu, na sledećim Olimpijskim igrama, da bi to bila druga priča. Neko ti je ukrao neku srebrnu medalju na Olimpiskim igrama i jedno tri, četiri zlata koja bi trebalo da se dese", dodao je legendarni Paspalj.
Što se tiče samog filma Jure Pavlovića "Izgubljeni drim tim" Paspalj je autoru dao veliko priznanje.
"Interesantan i mislim da treba da se vidi. Kod starijih ljudi, moje generacije će da izazove ozbiljnu emociju. Taj čovek je to dobro uradio. Znam koliko se napatio, koliko je to dugo trajalo, ali našao je pravu meru da umeša politiku onoliko koliko je bilo dovoljno da pokaže događaje iz tog vremena. Ali suština je bila na košarci", rekao je i na kraju se podsetio još jednom kako je bilo igrati za tu reprezentaciju.
"To je za nas bilo samo još jedno takmičenje u nizu. Igranje za reprezentaciju je bilo vrlo jednostavno. Kad imaš neku širinu ili osećaj. Svi smo bili jako dobri igrači, ali za reprezentaciju je jedini cilj bio da završimo posao kako treba. A jedini posao je bio da se uzme medalja".
(MONDO, N.L.)
BONUS VIDEO: