- Biserka Petrović je na utakmici Cibone govorila o sinu Draženu, ističući da joj je najveći ponos to kakav je bio čovek, a ne samo sportista.
- Podsetila se poslednjeg razgovora sa njim pre pogibije 1993. i trenutka kada je saznala za tragediju, koja ju je duboko potresla.
- Kaže da je bol vremenom pretvorila u borbu i rad za Draženovo sećanje, koje i posle više od 30 godina živi među ljudima.
Majka Dražena Petrovića, Biserka, doživela je najtežu sudbinu kada je njen sin poginuo u saobraćajnoj nesreći u junu 1993. godine, dok se vraćao sa utakmice kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Ona je ceo život posvetila očuvanju sećanju na njega, a kako kaže, najveća medalja joj je to kakav je Dražen bio čovek, a ne sportista.
Biserka se pojavila na utakmici Cibone na otvaranju evopske sezone u Ligi šampiona, a u rukama je nosila dresove jednog od najtalentovanijih igrača koji su rođeni našim prostorima. Košarka je postala njen život kada su obojica sinova, Dražen i Aco počeli da treniraju kao dečaci, ali nije ni slutila da će podneti najveći teret koji jedna majka može da ponese.
Posebno je emotivna njena ispovest sa groba Draženu Petroviću u Zagrebu, gde i posle više od 30 godina dolaze ljudi da mu odaju počast. Biserka je najponosnija na to kakav je Dražen bio čovek, a nakon toga i sportista. Na spomeniku je uklesana njegova poslednja fotografija u dresu Hrvatske, a dres sa brojem četiri ima posebnu simboliku.
"To je zadnja Draženova fotografija, zbog toga smo se odlučili da je stavimo na njegov grob, iz Barselone iz 1992, kada je najveći rezultat bio srebrna olimpijska medalja sa drim timom iz iz Amerike. Tad smo se razdvojili i ona za mene ima poseban značaj, zbog toga je tu", rekla je Biserka pre nekoliko godina na produkciju "Minut sport".
"Broj četiri je, jer je Dražen uvek razmišljao da bude četiri godine u svakom kloubu - četiri u Šibenci, četiri u Ciboni, uvek mu je bio taj broj četiri... Zato smo stavili četiri strane sveta, on je bio kapiten, ima dosta simbolike, lopta je bila njegov život", kaže majka Dražena Petrovića i nastavlja:
"Draženov lik, Draženovo delo, sve je jače, ništa se ne smanjuje, kao da je je prisutan, to je jako facinantno za celu porodicu, a posebno za mene kao majku. Nikada nisam mogla da zamislim da je Dražen toliko u ljudima, ne samo kao sportista, jedna druga dimenzija je bila u Draženu. Verovatno njegov odnos prema čoveku, da usreći čoveka i da uvek pomogne čoveku kada treba. To je bio Draženov život, ne samo sport. Ja sam kao majka ponosnija na tu medalju kakav je bio kao čovek, a ne sportista".
"Sada shvatam, tada nisam"
Podsetila se reči jednog španskog psihologa, iz vremena kada je Dražen nosio dres Real Madrida. Odigrao jednu sezonu za "kraljevski klub", pre nego što je otišao u NBA ligu.
"Sećam se kada je jedan psiholog rekao da je Dražen zaludeo celu Španiju za godinu dana. 'Gospođo Petrović, vi niste svesni koga ste rodili, ako jednog dana Dražen ode, o njemu će se tad pričati priče'. Tada to nisam mogla da shvatim, a sada to shvatam."
Trofej Dražena Petrovića bila je nagrada za najkorisnijeg igrača na Mekdonalds kupu koji već godinama ne postoji. To je jedno od najvećih priznanja koje je mogla da dobije porodica hrvatskog asa.
"Najjača stvar što je Bora Stanković rekao, bio je Mekdonaldsov turnir. Majkl Džordan, Dreksler, Barkli, svi su oni dobili Draženovu statuu kao najbolji, to je bilo nešto najjače što je moglo biti. Bora je tada reko: 'Nema jačeg od toga'. Ali, to sada više ne postoji. To je postojalo 15 godina, trebalo bi na ovim prostorima i Balkanu ponovo održi nešto slično."
"Dražen i Korać nisu za poređenje"
Uvek kada se povede polemika ko je najbolji igrač sa naših prostora, Biserka svog sina i Radivoja Koraća stavlja na poseban pijedestal. Njihove karijere su prekinute na samom vrhuncu karijere i samo Bog zna gde im je bila granica.
"Ta poređenja, ko je najbolji košarkaš, nek drugi sude. Ali jednu stvar, koju ne dam da se dira, to je za mene poređenje - Korać i Dražen. Oni su u najvećem usponu prekinuli svoju karijeru, oni je nisu završili. Oni su doživeli tragediju kada su bili u usponu i to za mene nije za poređenje. Dok ja hodam ovom zemljom, ja ću tako pričati i deci ću govoriti i mislim da radim kako treba. Dražen nije samo Hrvat, Dražen je sa ovim prostora i možemo svi da budemo ponosni na njega", rekla je Biserka Petrović pre nekoliko godina.
Poslednji razgovor i tragična noć
Biserka se seća poslednjeg razgovora sinom, a potom i pomračenja koje doživela kada su joj javili da je Dražen poginuo u Nemačkoj.
"Kad su se vraćali iz Vroclava, bile su kvalifikacije, Hrvatska se već plasirala, ali on nije hteo da izostavi reprezentaciju. Nazvao me možda, deset sati pre. Rekao je: 'Poslao sam ti prljavu robu, ja dolazim za dva dana. Znam da ćeš ti to spremiti.' I to je bio naš zadnji razgovor. Tad sam ga zadnji put čula", prisetila se Biserka tokom gostovanja na "Sportal.rs".
Užasne vesti je čula oko 23 časa, a od šoka je htela da skoči sa balkona."Oko 11 sati zvoni telefon. A Dražen bi se uvek javljao kad bi stigao na mesto događaja. Međutim, gospođa koja je tad rekla, rekli su mi kasnije da je bila sudski tumač iz Makedonije, ona je nazvala: 'Je li to stan Petrović?' Jeste, ja sam se javila. Kaže: 'Je li to stan Dražena Petrovića?' Odgovaram da jeste. 'Vaš sin je poginuo'", ispričala je u potresnoj ispovesti i nastavila:
"Moj suprug je već bio legao, i ja sam u tom času poletela prema balkonu, i on se od krika digao i spasio me. Evo, bez lažne skromnosti, spasio me je."
Prema njenim rečima, cela Hrvatska se cigla na noge da proveri verodostojnost informacija, međutim, dobre vesti nikada nisu stigle.
"Ja kao da sam izbrisala to iz svoje glave, kao da je to nešto došlo da nije istinito. Evo, i dan-danas tako se ponašam. Bilo je teško stanje na ovim prostorima, bilo bi još i više ljudi da to nije bilo ratno stanje, ali su ljudi iz svih krajeva, iz Grčke, iz NBA-a, svi su došli. Ali to je meni tog časa nije ništa predstavljalo, jer ja nisam mogla da prihvatim", rekla je Biserka i otkrila kako je uspela da se izbori sa teškom tugom:
"Počela sam da se borim na jedan drugi način. Zapravo, jedan deo vam se otvori u mozgu, vi morate da se borite protiv tog bola. I to se kod mene dogodilo, što zahvaljujem, ne znam, ili genetici ili samoj sebi. Kod mene se to otvorilo, da sam ja malo, malo, kako bih rekla, tugovala. I počela sam odmah rad za Dražena. Posle šest meseci, ja sam već krenula u borbu da sebe ostavim na životu."
BONUS VIDEO: