- Na Mundijalu prijateljstva u Ulcinju Vladimir Koprivica oprostio se od Duška Vujoševića, uz emotivna sećanja.
- Koprivica je kroz 18 crtica opisao zajedničke godine u Partizanu i reprezentaciji Crne Gore, od treninga i utakmica do rasprava, poverenja i velikih pobeda.
Na 5. Mundijalu prijateljstva u Ulcinju okupile su se sve najveće legende regionalnog sporta, a na ovom izdanju oprostili su se velikani od nekih koji su nas napustili. Duško Vujošević je preminuo 8. aprila i nije Ulcinj stigao da ga ugosti na Mundijalu, a sada su se od njega oprostili njegovi prijatelji Sinan Gudžević i Vladimir Koprivica.
Nakon što je pesnik, pisac i novinar Sinan Gudžević emotivno pričao o legendarnom treneru Partizana i svom velikom prijatelju u prisustvu Duškove supruge Ane, na scenu je stupio profesor Vladimir Koprivica.
"Lepo veče svima, domaćinima, sportskim legendama, novinarima. Hvala organizatorima i porodici Vujošević što su mi omogućili da večeras govorim o Duletu. Sarađivali smo mnogo godina, i mislim da sam na terenu bio njegov najduži saradnik. I umesto da govorim, mislim da će biti kraće, iako će ovo malo potrajati: više crtica za portret našeg Duleta". počeo je Vladimir Koprivica.
Crtice Vladimira Koprivice za oproštaj od Duška Vujoševića
- Prva: Godine 1978. upisuje se prva generacija više trenerske škole na DIF-u. U njoj su mnoge sportske i trenerske legende iz raznih sportova: fudbala, košarke, rukometa, odbojke, borilačkih i drugih sportova. Košarku vodi profesor Aca Nikolić, a među studentima su i Bora Cenić, Duda Ivković, Neca Đurić, Ciga Vasojević. Upisuje se i 19-godišnji naočiti mladić koji shvata da neće biti dovoljno dobar košarkaš, ali se nada da će biti uspešan trener Dule Vujošević. Stariji sam od njega 7 godina, asistent sam i predavač na toj školi, ali i njen sekretar. Pratim studente i njihove aktivnosti: Dule predano uči i polaže kod profesora Nikolića, što mnogi izbegavaju, i među prvima diplomira.
- Dva: Godinama posle toga, susrećemo se i pozdravljamo na košarkaškim događajima, ali saradnju počinjemo kada na poziv Partizana radim sa juniorima. Sticajem okolnosti, bolest kondicionog trenera Pera Zimonjića dovodi me do prvog tima. Već na početku, Dule i ja imamo žestoku raspravu šta treba raditi na sutrašnjem treningu: hoću da napustim salu, ali nas ljudi iz Partizana brzo mire. Nastavljamo saradnju koja će godinama trajati.
- Tri: Počinjemo novu sezonu i opet smo u sukobu kada tražim da se jedan trening prekine, jer postaje opasno da se neko povredi. I Dule, uz mnogo negodovanja i ponekom psovkom, prekida trening. Svi su iznenađeni, ali nas dvojica započinjemo dugu saradnju sa mnogo međusobnog razumevanja i poverenja.
- Četiri: Prva prijateljska utakmica u pripremnom periodu. Svi smo opušteni osim njega. Obliva ga znoj od uzbuđenja, od radosti, odnosno krize novog početka, kako je voleo da kaže.
- Pet: Na svakom treningu, Duletov specifičan glas obojen je njegovom nestvarnom motivacijom i željom da sve bude maksimalno, posebno kada odlučno vikne: "Ajde!" Kod svih igrača podiže adrenalin, često je intenzitet treninga veći nego na utakmici. Jednom ga je boleo zub, pa nije mogao da viče; taj trening je bio vidljivo slabiji od drugih.
- Šest: Dolazi u pansion strani student, i ne vidi to strašno mesto na kome ginu najbolji evropski klubovi, i gde je navijačka atmosfera za mnoge, posebno strance, neverovatna. Dule, igrači i ostali iz tima ne obraćaju pažnju na turiste. Dva puta dovodim na trening više od 100 studenata, među kojima je oko 30-ak studentkinja. U apsolutnoj tišini gledaju trening: jednom se Partizan pripremao za utakmicu sa Panathinaikosom, drugi put sa Metalcem iz Valjeva. U pristupu nema razlike. Studenti su oduševljeni radom i organizacijom, ali ne mogu da veruju da 16 igrača i svi članovi stručnog štaba nijedan jedini put tokom više od 2 sata treninga nisu pogledali ka publici.
- Sedam: Plejmejkeru Kamingsu uoči treninga stiže vest da mu je izgorela kuća u Njujorku. Dule mu predlaže da preskoči trening, ali Kamings to odlučno odbija. Igrači prilaze, grle ga i teše. Dule pati, saoseća, ali pokušava da to sakrije.
- Osam: Uoči početka derbija, navijači Zvezde sa suprotne strane naše klupe gađaju nas omanjim, ali opasnim metalnim delovima koje skidaju sa stolice. Plašimo se od ozbiljnih povreda, a Dule izlazi na sredinu terena i prkosno stoji bočno okrenut publici, ne obraća pažnju na očiglednu opasnost. I dešava se čudo: navijači prestaju da nas gađaju. Nekoliko godina kasnije, izlazim na ulicu iz džipa koji Dule vozi. Na trotoaru mi prilaze dva mladića i kažu: "Navijamo za Zvezdu, ne volimo ovog čoveka, čak ga mrzimo, ali on je stvarno faca i moramo da ga poštujemo."
- Devet: Dule je u Moskvi, ali prati šta se dešava sa Partizanom. Njegov pomoćnik Vlada Jovanović uspeva da nastavi niz pobeda i osvaja titulu 12. Partizana u nizu. Stručni štab, rukovodstvo Dule i nekoliko prijatelja kluba slavi u kafani. Kada veselje poodmakne, prekidam ga, držim kratak govor i u ime svih nas poklanjam mu svoju zlatnu medalju. Vidljivo je dirnut, istovremeno mu je drago i nelagodno, pa ne izgovara nijednu jedinu reč.
- Deset: Zajedno smo u reprezentaciji Crne Gore. Stranac u timu kasno dolazi u hotel i narušava pravila ponašanja. Ponoć je, a Dule i ja šetamo parkom na Cetinju. Pokušavam da ga ubedim da stranca ne izbace iz reprezentacije, jer ga je Crna Gora dovela, dala mu državljanstvo i platila. Nije to isto kao u klubu: šetnja dugo traje i na kraju je iscrpljen. Uspevam da ga ubedim, ali Dule više nije potpuno isti u odnosu sa tim igračem: izdaju poverenja, i nedisciplinu nikada ne prašta.
- Jedanaest: Reprezentacija Crne Gore, pod Duletovim vođstvom, plasirala se iz C u B diviziju i putuje na turnir u Bugarsku. Bugarsku reprezentaciju vodi Pini Geršon i priprema je za predstojeće prvenstvo Evrope. U finalu turnira, Crna Gora vodi 60 razlike. Dule zagleda klupu sa rezervnim igračima i na teren šalje nelogične petorke kako bi smanjio vođstvo. Na kraju je samo 30 razlike. Isto veče, dva trenera, Dejan Radonjić i ja, sedimo u centru Sofije. Dule priča, a Geršon ga gleda s neskrivenim divljenjem i strahopoštovanjem. Nešto kasnije, opet su na suprotnim stranama, na dve utakmice Makabi i Partizan, koje odlučuju ko će na Fajnal for u Parizu. Igrači Makabija ulaze u utakmicu s neverovatnom energijom, premotivisani. Makabi vodi više od 20 razlike, ali prednost počinje da se topi. Na 10 razlike, Geršon u neverici, poput lika na Munkovoj slici, krik, šeta pored klupe. Publika se ućutala, igrači se prestravili gledajući svog vođu koji na klupi zaboravlja svog najboljeg igrača. Genijalni Suvorov, rekao: "Uplašen je već pobeđen." Partizan pobeđuje, zatim ubedljiv je u revanšu u Beogradu i putuje u Pariz.
- Dvanaest: U svakom gradu, Dule i ja obilazimo knjižare i prodavnice muzike. Kupuje knjige za igrače, ali različite, i za sebe. Kupuje muziku karakterističnu za zemlju u kojoj smo. Odbija kopirane knjige i narezane diskove muzike, jer ruše autorska prava. Ne voli knjige sa posvetom, jer pisanje po knjizi je svetogrđe. Poklanja mi knjige i ubrzo pita da li sam pročitao Kavafija, Marka Aurelija ili antologiju poljske poezije. I pita uvek: "Šta sada čitam?" i da li je izašla neka nova, vredna, stručna knjiga.
- Trinaest: Na Duletov poziv, obilazimo izložbu slika u muzeju na Cetinju. Ispod svake slike čitamo nazive slika. Ispod jedne poznatog slikara stoji da je to njegova, ako se dobro sećam, "zelena faza stvaralaštva". Buni se da to nije tačno i da je to slikareva "plava faza". Ponovo čitam, a on nervozno protestuje. Ja se nerviram jer čitam kako piše. Zovemo kustosa, a ovaj, zatečen i u neverici šta piše, kaže nam da je to greška i da treba da stoji da je slika iz "plave faze".
- Četrnaest: Posle svakog ozbiljnog razgovora u hotelu ili drugom mestu o sportu, košarci ili životu, puštam ga da prvi ustane i gledam da li je, duboko zamišljen, zbog razgovora nešto zaboravio. Često iza njega ostaje telefon, novčanik, novac.
- Petnaest: U svakoj šetnji ulicom prepoznaje rase pasa. Ako može, pomiluje ih, uputi nekoliko komplimenata i porazgovara s vlasnikom. Kaže: "Više volim pse nego ljude. Psi vole bez granica, a ja im bezrezervno verujem." Voli on i Božije ljude sa periferije društva, poput Miše Tumbasa. Samo oni, nagovoreni od drugih, mogu da ga vređaju. Ne ljuti se, smeje se, vodi računa o njima i uvek im daje novac.
- Šesnaest: Spremamo se za put, ali Dule ima problem sa pakovanjem stvari. U Beogradu nema problema, jer o tome brine njegova odana, posvećena, divna supruga Ana, ovde prisutna. Ja mu pomažem da se spakuje i da ništa ne zaboravi. Među stvarima je i velika kesa s lekovima. Razgovaram s njim da je krajnje vreme da se posveti svom zdravlju i donekle odrekne košarke. Šta je on o tome mislio, znaju svi koji su ga poznavali.
- Sedamnaest: Sedimo u kafiću neposredno posle njegovog aktiviranja u politici. O tome ne progovaram ni jednu reč. Ali on zna da sam protiv, jer znam kako je igrati nepoznatu igru, kako to utiče na zdravlje. Zna on to bolje od mene, ali poraz ne priznaje, ne želi da se preda bez borbe.
- Osamnaest: I na kraju, deo onoga što sam napisao na Instagramu o Duletu kad je on umro, a što je videlo 300.000 ljudi. Dule je veliki trener koji je spojio nespojivo. Razvijao je mlade igrače, davao im šansu i pravio rezultate. Nije školovao samo igrače, već i članove stručnog štaba, stvarao je dobre igrače i trenere. I po tome je bio jedinstven, nenadmašan.
I ono lično: voleli smo se i poštovali, sjajno sarađivali, ali nikada lako. Sve je prolazilo ozbiljnu proveru, analizu do detalja. Tražio je od nas, posebno od sebe, bezrezervnu posvećenost do ivice samouništenja. Pamtim žestoke tajm-aute, poluvreme u svlačionici, pakao za vreme utakmice, koji se najčešće pretvarao u raj u pobedu.
Pamtim i potpunu iscrpljenost na kraju utakmice, kada nismo imali snage da se radujemo. Ali Dule se ljutio samo kada su mu vređali boginju košarku onakvu kakvom je on video. Kao da mu vređate majku, sina, oca... Tada je bio spreman da ubije i pogine za tu ljubav, za odbranu časti.
Pamtim i kraj sezone sa tri titule, pripremljen dugački govor igračima i stručnom štabu, koji se sveo na samo jednu njegovu rečenicu: "Ne bih voleo da iko od vas pomisli da ga ne volim." A zatim nagli odlazak sa sastanka, u suzama: "Volimo i mi tebe, veliki naš Dule." Vreme je da bude ono što nikada sebi nisi dozvolio, da se odmoriš, plakati zemlja i veliko ti hvala. Tvoj profesor."
5. Mundijal Prijateljstva Foto: MN Press
(MONDO, N.L.)
BONUS VIDEO: