Sve do 2005. godine, samo su pravi poznavaoci fudbala redovno stavljali Shauna u fantasy team. Od te godine svi su znali za njega. Seahawksi su došli na korak do titule. On je postao MVP regularnog dela sezone. Posle toga bajka se pretvorila u košmar.
Ovo je njegova priča…
Kada su svi već znali za Alexandera, ostalo je pitanje za sve obarače. Kako radi to što radi i zašto ne mogu da ga spreče. Pre njega je samo Priest Holmes sabrao 27 touchdowna trčanjem. Sledeći je bio Alexander, a Tomlinson taj koji je podigao lestvicu za stepenicu više.
Svim obaračima je jedna stvar izuzetno smetala. Koliko god su ga jako udarili, toliko je njegov osmeh bio širi posle udarca koji dobije. Zabavljao se, bar se tako činilo svima okolo. Zapravo, igrao je sa više od 100%. Igrao je do kraja, a to mu je donelo kraj kome se nije tako rano nadao.
I sada, 15 godina posle, pozicija trkača je daleko manje u upotrebi, nego što je bila u eri Alexandera. Sa izuzetkom par trkača, retko koji dođe do cifre od 1200 pretrčanih jardi, a skoro niko do 20 touchdownova u sezoni. Nadam se da će Derrick Henry vratiti veru u trčanje.
Sa jako dobrim pedigreom koji je nosio sa Alabame, biran je kao 19. pik na draftu 00 od strane Seattle Seahawksa. Isprva nije bio prva trkačka opcija, već prvi sledeći posle Ricky Waltersa. Njegov talenat je bio toliko očigledan za sve zaposlene u franšizi Seattla da je samo bila pitanje vremena kada će osvanuti kao startni trkač.
Takmičarski duh je dobio još kao klinac, kada je stariji brat Durran bio taj u koga su sve oči bile uprte. Sve što je radio godinu stari brat bilo je bolje. Bio je bolji u školi. Bio je bolji u sportu. Kada bi Shaun “izbacio” šalu smejali bi se, ali kada bi Durran to rekao ljudi bi tražili još.
Prihvatio je ulogu druge violine, ali ne i želju za nadigravanjem. Imamo je sjajan odnos sa bratom, ali da sada idete od čoveka do čoveka i pitate za Shauna, svi će vam reći da je to jedan sjajan, večito nasmejan momak. Obožava crkvu i veru. Pored toga, uvek je bio fantastičan đak. Uvek je tražio još da uči.
Sa bratom je igrao u odbrani. Međutim, od momenta kada je vratio dva početna udarca za touchdown, rešio je da okrene list. Stao je naspram brata, bar na treninzima. Prešao je na poziciju koja će ga kasnije upisati među trkačke legende — running back.
Bio je veliki fan Bengalsa. Redovno je dobijao karte, pa je sa ocem i bratom posećivao utakmice, te bio svedok nestvarnog niza Benglasa koji ih je doveo do Super Bowla, gde im nije nedostajalo mnogo da čak savladaju 49erse.
Shaun nije bio krupan, bar ne previše. Veštinu je učio najviše od Marcusa Allena, do koga je pokupio kako da izađeš iz udarca što manje potresen. Onda je od Barry Sandersa naučio kako da se naglo zaustavlja i menja pravac. Od Emmita Smitha je saznao kako da se mudro kriješ iza ogromnih blokera i pokupiš desetine jardi.
U srednjoj školi je imao sezone sa više od 50 touchdowna. Bio je mali bog škole. Sezonu posle odlaska brata na Notr Dame, Shaun je otišao na Alabamu, gde je trener Stallings verovao 100% u njegove mogućnosti. Ostali treneri nisu imali vere u njegove fizikalije i telo.
U početku su bili u pravu. Trpeo je ozbiljne batine od treninga do treninga. Onda se praktično preselio u teretanu. Nedugo zatim, 80 kilograma koje je mogao da podigne iz benča nadogradio je do 140 kilograma koje je mogao da podigne. To je bio pokazatelj velikog povećanja snage mladog trkača.
Kruna koledž karijere je bila Orange Bowl utakmica koji su uzgred izgubili posle produžetka. Shaun je protiv Michigana trčao nestvarnih 168 jardi uz 3 postignuta touchdowna. Uzdigao je fudbalski program Alabama koji je od sjajnih godina i ponosa Juga, dospeo na stub srama. Shaun je bio taj koji je Alabamu vratio na mapu.
Bio je spreman za NFL. Ali je itekako dobro znao da će neki trkači ići pre njega, Jamal Lewis i Thomas Jones. Međutim, nije se nadao da će Giantsi uzeti Dayne, a ne njega. Tada se pojavila informacija da Bengalsi žele da trejduju Corey Dillona za pika. To je bio potez snova za Shauna. Dres Bengalsa. Ali kao što znamo Seattle je birao pre i uzeo poklon na tacni.
Seattle je postao njegov drugi dom. Svi su ga cenili i poštovali. Tamo je upoznao svoju buduću suprugu. Gradili su tim koji je trebao da juriša na titulu. Imao je veliki benefit u tome što je pored sebe imao Waltersa, jednog od top trkača lige i iron mana.
Mike Holmgren ka je koristio kao trkača za mali, ali siguran broj jardi. Treći down za jard ili često četvrti bili su njegova teritorija. Tu je bila potrebna kombinacija talenta i sirove emocije — volja da ne budeš zaustavljen čak i kada primiš najjači udarac. To je bio Alexander. Ali ova uloga nije ono što bi ga zadovoljilo, iako je Holmgrenu takva kombinacija bila sve što je tražio.
Iz statusa zvezde Alabame, gde se branio od silnih autograma, prešao je u čoveka zadatka. Zamerali su mu što nema ubilački instinkt, koji je posedovao Walters. Stariji kolega bi posle osvojenih jardi pokazivao zube, mišiće, ulazio bi u trash talk. Shaun bi se samo smejao. Uvek i svuda.
Čak ni utakmica sa 266 jardi, čime i danas drži sedmo mesto na večnoj listi nije pomogla da postane prepoznatljliva faca u sumornom kišnom gradu. Tek kad je angažovan za talk show, ljudi su počeli da opažaju Alexandera. Onda se našao u ulozi konobara u lancu palačinkarnica, gde su ga više prepoznavali, ali to i dalje nije bilo to.
U prvoj sezoni kao starter ‘02, Shaun već jednom nogom ulazi u legende. Postigao je pet tačdauna protiv Vikingsa. I sve to je uradio u prvom poluvremenu u kome su Seahawksi postigli čak 48 poena. U drugom je odmarao, iako je mogao da postigne apsolutni rekord lige. Njemu je bilo važno da se uz pobedu dobro zabavi. Ništa više. Ništa rekordi. Ništa priznanja.
Ni danas nećete naći Alexanderove partije među onima koji se pamte. Uvek se nekako dešava da ga preskaču. Oduvek je bio među potcenjenih zvezdama, koji da li zbog franšize ili nedostatka ega, budu skrajnuti kada se priča o najboljima. Kada se o tome priča, treba napomenuti da je jedini igrač koji je u pet uzastopnih sezona imao bar 15 touchdowna.
U Seahawksima je imao jedno lice sa kojim će napraviti neraskidivu vezu i koji je NFL napustio u isto vreme kada i Shaun. Radi se o Walteru Jonesu, jednog od najboljih tackleova ove igre. Jones je bio jedan od glavnih zaštitnika trčanja Alexandera, koji je uvek pre kretnje analizirao postavku protivnika, istovremeno prateći blokove, a najviše blokove Jonesa.
Ofanzivna linija Seahawksa bila je njihova velika snaga. Mladi Hasselback i par odličnih hvatača bio je dopunska mašinerija, koja je uz glavnu polugu, Alexandera, dovela Seahawksa do toliko željenog finala. Uz sjajnu ofanzivnu liniju koji je predvodio Jones, uz Hutchinsona i Tobecka, Seatlle je bio odlična ekipa.
Walter Jones ga je obožavao. Prvo zato što su obojica sa Alabame. Drugo, Alabama u njegovo vreme je forsirala igru trčanjem, Shaun je sve to podigao na viši nivo i doveo Alabamu tamo gde je trebalo. Sve to skupa, dovelo je do toga da je Jones jedva čekao dolazak Alexandera.
Pre početka sezone ‘05, Shaun je pokazao i dokazao da je jedan od najboljih trkača, ali i napadača u ligi. Seahawksi su dali nove ugovore Hasselbacku i Jonesu, ali su stavili franšizni tag na Alexanderovo ime. Shaun je bio u najmanju ruku iznenađen.
To je značilo — nećemo ti sada dati novi ugovor, ali nam ti pokaži šta bi sve mogao u novoj sezoni, pa ćemo videti šta ćemo raditi. Shaun im je pokazao. Odigrao je jednu od najboljih trkačkih sezona uopšte. 1880 jardi trčanjem i 28 touchdowna, od čega 27 trčanjem. Kasnije se tek došao rekord LaDainian Tomlisona.
U toj sezoni Seahawksi su imali samo tri poraza. Redom su u plejofu padali, prvo Redskinsi, zatim Panthersi. Sve do samog finala. U finalu konferencije je rasturio Panterse koji su imali jako čvrste i jake linebackere, ali i defanzivnu liniju. Shauna to nije preterano zanimalo, pa je iz 132 jarde trčanjem došlo do dva touchdowna.
U finalu su izgubili od Steelersa, ali je MVP priznanje pre plejofa ublažilo je izgubljeno finale, koliko god je to moglo biti moguće. Konačno su svi shvatili koliko je dobar igrač Shaun Alexander. U MVP sezoni Alexander je dobrim delom odmarao u poslednjim četvrtinama. Sve utakmice koje su manje-više bile rešene, ne bi uopšte trčao. Tu leži i razlog zašto nije dobacio do magičnih 2000 jardi.
“Mi jurimo ka Superbowlu”, rekao je Holmgren. “Da ne jurimo tamo, pustio bih te da ih rastrgneš, ali mi trebaš za plejof”. Ovo je mnogo značilo Shaunu. Više od priznanja. Više od prepoznavanja na ulici. Činjenica da je on taj koji je potreban treneru ga je vratilo u dane na Alabami.
Nakon te sezone, kada je pristao na franchise tag, Alexander je dobio masivan ugovor. Radilo se o 62 miliona dolara za osmogodišnju vernost Seahawksima, što je praktično značilo kraj karijere u kišnom gradu. Alexander je bio spreman za to. Oborio je rekorde. Postao je zvezda tima. Sve je bilo kao u snu.
“Ljudi igraju fudbal iz mnogo razloga. Igraju da bi zaradili milione. Neki igraju da bi učinili porodicu ponosnom. Neki igraju zbog zvuka sa tribina. Neki igraju jer vole grubu igru, vole udarce. Ja igram da bih postigao touchdown. Obožavam to. Eto, jednostavno je” — Shaun Alexander.
Nakon MVP sezone i višemilionskog ugovora, sve je krenulo naopako za ovog dobrog čoveka. Doživeo je povredu protiv Detroita. Lom stopala ga je odvojio nekoliko nedelja od terena. Odvojio ga je od postizanja poena. Kada se vratio, istrčao je 201 jardi protiv Packersa.
Protiv Chargersa je dodao 140 jardi na Božić i to je bio njegov poslednji veliki dar navijačima Seahawksa. Otpušten je od strane uprave. Nije bilo razumevanja za Alexandera. Nisu želeli da čekaju da se potpuno oporavi. Na sve to on bi samo slegao ramenima i rekao: “Sve je do Boga. Ako bude želeo igraću i dalje. Ako ne bude želeo, neću. Uživao sam i to je najbitnije”.
Njegove zamene kombinovane nisu dostigle čak ni lošije Alexanderove sezone u Seahawksima. Seattle je čekao sve do 2012 da uđe u pozitivan odnos pobeda i poraza posle odlaska Shauna. Sve do ere Russella Wilsona i Legion of Boom.
U Redskinsima nije ni dobio pravu šansu, najviše zbog tada velike zvezde, Clintona Portisa i mladog Bettsa. Posle samo četiri utakmice, Alexander je završio epizodu u Washingtonu. Nakon toga se nije pojavio klub koji bi verovao da može da pokaže nešto od stare slave i usledio je povlačenje.
Igrač koji je među četiri trkača koji su dva puta u karijeri imali 20 ili više ulazaka u end zonu. Sama elita koju čine Priest Holmes, LaDainian Tomlinson i veliki Emmitt Smith. Takav igrač ne može biti stavljen po strani. On je i dalje osmi na listi po broju touchdowna, iako je u prvih deset igrač sa najmanje odigranih utakmica.
Bobby Engram: “Njegova mogućnost da se ušunja u end zone, to je bilo nešto što će mi zauvek ostati u sećanju. Kad god bi došli do crvene zone, samo bi njemu dali loptu”.
Mack Strong: “On je bio mašina za postizanje poena”.
Walter Jones: “Kada bi došli do crvene zone, on je uvek znao kako da stigne do kraja. Trener je znao koje akcije voli i kuda želi da trči. Pozivao je te akcije, davajući mu loptu koji je on iznova i iznova unosio u end zonu”.
Shaun je razumeo igru. Analiza odbrane, anticipiranje blokova, osećaj gde odbrana postavlja zamke. Znao je da ublaži udarce, da ih izbegne, posebno posle potresa mozga 2005. Bio je zaista magičan na terenu, na svom terenu. Unutar crvene zone.
Ako je Marshawn Lynch — Beast Mode, onda je Shaun Alexander — Gods Mode.
