"Leteo sam 86 metara, go*na su me spasila"! Doktori shvatili na operacionom stolu: Pa ovo je Danilo Ikodinović

Danilo Ikodinović (47) bio je jedan od najboljih srpskih vaterpolista i sportista u celini u trenutku u kojem je u junu 2008. doživeo tešku saobraćajnu nesreću na motoru. Cela nacija je ostala u šoku na početku olimpijskog leta kada je čula da je osvajač dve olimpijske medalje, prvak sveta i trostruki prvak Evrope pretrpeo povrede zbog kojih mu je bio ugrožen život.

"Bilo je tu više faktora. I motor i moje zezanje sa alkoholom u kafani i ono moje 'Ne može meni ništa da se nikad desi' i nezadovoljstva neka koja sam vukao... Obožavao sam motor, bio mi je kao bicikl, ali ne ide da piješ i voziš. Izvadili su 1,50 ili 1,70 promila iz krvi. To je bilo kao da se opustimo, pred odlazak u Evropsko prvenstvu Malagu. Bio je to petak uveče, a u ponedeljak je trebalo da idemo. To se meni desilo u petak, odnosno nije se desilo, nego sam ja to prouzrokovao. I moram da naglasim da sam samo ja stradao, da nikome ništa nije bilo, jer ne znam kako bih živeo da se neko povredio".

Na osnovu onoga što je čuo od drugih, evo šta zna o nesreći: "Dao sam pun gas, preticao celu kolonu. Ja pričam rekonstrukciju po priči drugih ljudi, jer se ne sećam. Bio sam u Zrenjaninu na Peskari (kupalištu) sa drugarima, bilo nam je fantastično i krenemo do grada. Kakav sam bio, stavim kacigu na glavu i tada sam živeo u Novom Sadu, pa pun gas za Novi Sad, kao da idem kući da spavam, ne znam šta mi je bilo u glavi. I po priči drugih ljudi, preticao sam celu kolonu. Namrčilo se, krenule su munje da sevaju, nije još krenula kiša da pada. Bukvalno kažu da je kada sam pao sa motora počela takva kiša, da je bilo ludilo".

"Sva krivica je moja"

"Na čelu te kolone bio je traktor sa prikolicom. Sva krivica je bila apsolutno moja, ali prosto taj traktor nije trebalo da bude na magistralnom putu, nema pravo. Mislim, takav je bio splet okolnosti. 'Jugo' je krenuo njega da pretiče, jer me nije čuo. Znaš kako se čuje motor koji ide 200 na sat, čuješ ga kilometar unazad, ali on nije čuo. Kad je krenuo da prestiže, u svojoj ludačkoj brzini sam ga tačno pogodio u zadnji deo auta i Bogu hvala da je tako bilo, da sam ga udario u njegova vrata, prepolovio bih ga. Trag kočenja bio je minimalan. Našli su me 86 metara dalje. Video sam policajca koji je radio uviđaj, prišao mi je čovek i rekao mi je 'Radio sam tvoj uviđaj, leteo si 86 metara. Tražili smo te na mestu koje je bilo logično po udaru motora u kola, ali smo te našli na totalno šestoj strani'. Imao sam sreću pao sam u stajsko đubrivo, go*na su me spasla. Kada sam pao, eksplodirala je karotida koja ide iz srca u mozak, ali sam položajem tela sprečio da iskrvarim".

Dogodilo se nekoliko stvari te noći koje su teške za poverovati. "Hitna pomoć je došla za 15 minuta, što je praktično nemoguće. Kada mi je policajac rekao da sam leteo 86 metara, rekao sam da je nemoguće. To je fudbalski teren. Kako sam preživeo? Ne znam", rekao je Danilo Ikodinović i u dahu nastavio.

"Doktori kažu da me je pre svega spasio Bog, viša sila, a posle toga moja fizička sprema i doktori koji su se toliko trudili oko mene. Čitao sam raznorazne komentare, ali posle kad ti vidiš kako pričaju 'njega su spasili, a mnogi umru'. Mogu da se složim da je to istina, da su se potrudili malo više oko mene. Moram da biram reči, ljudi će pogrešno shvatiti, ali tada sam bio bez lažne skromnosti jedan od popularnijih sportista u zemlji. I zamisli takav dođe na operacioni sto, negde je normalno da će da se malo više potrudi. Ne obezvređujem druge ljude, ne daj Bože, mislim da je svuda tako".

U bolnici je proveo nekoliko meseci. "Doktori su me uveli u komu zbog ogromne povrede ruke, koja je trebalo da bude odsečena iz ramena. Držali su me u komi mesec dana. Stradao sam 27. juna oko 20-21 čas, a probudili su me 28. jula, a izašao sam 28. avgusta iz bolnice. I sve mislim, 28. jun je Vidovdan, a 28. avgust je Velika Gospojina. Padnem na bitan datum, izađem na još veći način i na Svetu Petku odem u Francusku na prvi pregled".

Nakon završetka lečenja u bolnici, bilo mu je jasno da više neće moći da koristi desnu šaku. "Kad sam se probudio, ruka mi je bila vezana, bilo je ogromno nešto, sve zavijeno. Tek sam ustao iz kome, shvatam da sam u bolnici, ali ništa drugo. Objašnjavaju mi šta se desilo, a moje prvo pitanje bilo je da li je neko stradao. To je malo ko mogao da čuje još. I doktorka je rekla da nije niko. I veoma brzo sam ja to ukapirao, a ono što mi je bilo u glavi je da sam sam napravio čitav problem samom sebi i rekao sam da ću sam i da se izvadim iz tog stanja. Prvi osećaj mi je bio - da li je moguće da sam ovo napravio? Sledeći je bio - idemo dalje, moraš da izvadiš. Vidi, budim se u šok-sobi. Koliko se sećam, bilo je osam kreveta. Dve garniture ljudi je umrlo, jedino sam ja ostao. A, da ti ne pričam kako to funkcioniše, kad ljudi umru, pa ih stave u zatvorenu kesu, pa moraju tu zakonski da ostanu dok ga odnesu. Gledaš sve te grozne stvari, pa kažeš sebi - Majmune jedan, da li si sebe doveo u ovo? Moraš da se izvadiš kako znaš i umeš!"

"Kad sam izašao napolje kapirao sam da od toga nema ništa i da mi ruka visi kao drvo. Sada mogu da izvedem neke stvari sa njom, jeste to iz ramena uglavnom, ali mrducka. Doktori su mi odmah rekli da od šake nema ništa i da je to nemoguća misija. Onda smo se fokusirali na to da nađemo vrhunskog doktora. Svi su preporučivali jednog doktora, ali smo posle shvatali da je on stručnjak za šaku i ne za tako teške povrede, jer sam presekao svih pet nerava kroz koje mozak rukovodi desnom rukom. Sve sam ih isekao i nije bilo spasa dok nismo došli do čuvenog doktora u Parizu, Oberlana", rekao je Ikodinović, koji je ovog leta takođe bio na Olimpijskim igrama u Parizu, jer je bio navijač odbojkaške reprezentacije i emotivno podržavao svoju suprugu, kapitenku Maju Ognjenović.

Bonus video: