"U Splitu mi nisu pružili ruku, samo jer sam Srpkinja": Andrijana Budimir o danu kad je sve otišlo dođavola

"Treba da igraš za svoju zemlju i kada je najgore i najteže i kada nema ničega. Mi smo sami plaćali avionske karte, dolazile povređene, nismo uzimale dnevnice i to nam nije bilo bitno. Samo je bilo bitno da čujemo tu našu himnu, da dođemo kući", rekla je u velikom intervjuu za MONDO Andrijana Budimir.

"Na sreću jesu! Mogu otvoreno da kažem da mi mnoge naše selekcije i selektori duguju nekoliko televizora, daljnskih i jedno lepo lečenje u nekoj banji. Biti van svoje zemlje i gledati svoju reprezentaciju je deset puta teže nego kada si ovde. Meni se muž smeje, ali ja kad slušam himnu ja stojim mirno kući. To je to što ti fali, ta ljubav prema tvojoj zemlji. Tako da znam da gađam televizor, vrlo sam agresivna. Đokovića da vidim sigurno bi šamar dobio! Toliko sam ga puta opsovala, a toliko sam bila srećna zbog njega", kaže nam ona uz osmeh.

Uz pobede protiv Urugvaja, Islanda i Španije došao je dramatičan remi u meču sa Farskim ostrvima, ali i dva teška poraza. Da li su dvocifreni porazi od Nemačke i Crne Gore realnost?

"Ne, ali htela bih da kažem nešto kao bivša reprezentativka. Najgore je njima. Sad su svi fotelja selektori, ali mislim da je igračima bilo strašno posle tog poraza. Uvek svako može da se pobedi, ali možda se promenio neki mentalitet. Šta me briga što su Nemci domaćini? Mislim da imamo dobru reprezentaciju i da ovo nije realan rezultat. Ovaj poraz od Crne Gore nam je pao mnogo teže i mislim da nije objektivno ta razlika. Moram da stanem u zaštitu reprezentativki koje su igrale tu utakmicu. Mislim da je njima najgore", ističe ona.

Sa 16-17 su kompletne, ali šta onda?

Posle 24 godine van Srbije vratila se i donela je titulu jesenjeg šampiona rukometašicama Vojvodine u Super B ligi. A tamo je videla neke devojčice koje bi mogle da nam donesu sreću i radost u godinama koje slede.

"Tu se pojavljuju neke devojčice 2009. godište koje su skoro gotovi igrači. Sa 16-17 godina ima ozbiljnog potencijala, ali sada zavisi od sredine, trenera, ne samo od njih. Gledajući juniorsku reprezentaciju i one su bile šeste na svetu. Vojvodina i ja ćemo dati sve od sebe da igrači koji prolaze kroz moje ruke dođu do reprezentacije", ističe ona.

Morali smo da pitamo i da li je teško proći kroz ruke Andrijane Budimir?

"Mislim da je teško, ali takođe mislim da imam dosta razumevanja jer su mene trenirali treneri koji ni za šta nisu imali razumevanja. Pokušavam da ne radim to što su meni radili, a meni je smetalo. To ne znači da sam bezgrešna, ali se trudim da budem fer. Nikad nisam zadovoljna i uvek mislim da mogu više."

"Nemojte tiktok do 2 ujutru"

Čuli smo ove sezone priču o telefonima u svlačionici, a sličnu brigu brine i Andrijana Budimir. Mnogo se promenio ne rukomet, već svet, od vremena kada je ona bila reprezentativka.

"Kada sam igrala sastav je imao 12 igračica, pa smo mi morali da znamo da igramo sve. Da znamo da šutnemo sa levog i desnog krila, da igramo na pivotu. Tako smo bili trenirani, nije bilo šanse da neko ne zna da šutne sa krila. Mnogo toga se promenilo, ne samo sport nego i način života. Ti glupi telefoni su dosta odmogli. Bilo je studija da igrači koji igraju plejstejšn imaju lošiju koncentraciju na utakmici. Znam da su svi moji igrači na telefonima, ja im prvo kažem: 'Molim vas nemojte da bude tiktok do 2 ujutru'. Mislim da nisu svesni koliko je bitan san, način života, zdravlje... Nisu svesne da moraju mnogo toga da se odrekne ako žele da budu vrhunske", objašnjava nam sudar generacija sa kojim se susreće naša sagovonica.

Što se tiče njene ekipe, izjednačena je na vrhu tabele sa Radničkim iz Kragujevca, ali do kraja sezone će, sigurna je ona, stići do najvišeg ranga.

"Apsolutno mislim da smo najbolja ekipa. Trebalo je vremena da se one adaptiraju na mene i ja na njih. Mnoge nisu bile pod takvim pritiskom, a moraju da shvate da je to privilegija. Da su privilegovane da jure neki rezultat. Uvek govorim igračicama da je dobro dok ja vičem na njih, kada prestanem - zapitaj se gde je problem."

"Traume za ceo život, ali nama Srbima je to normalno"

"Odmah posle sankcija 1996. godine. Bila sam tri godine mlađa od tog godišta u juniorskoj ili kadetskoj selekciji. Došla sam na teren i sve ih pobacala! Već sam se bila predoredila da ću biti rukometašica. Ja sam sa 18 godina ušla u seniorski tim gde su bile Ceca, Milena i jako mlada sam učila od takvih igrača. Sada takvih igrača nema, ta linija proizvodnje je ukinuta. Ta visina, jačina...", priseća se svojih početaka u nacionalnom timu Andrijana Budimir.

Na kraju će joj biti upisana samo tri velika takmičenja za nacionalni tim, a zapravo je njena karijera u dresu Jugoslavije trajala mnogo duže. Nije uspelo da je prekine ni NATO bombardovanje.

"To je bilo usred bombardovanja, ali nama kao Srbima to nije ništa nenormalno. Ne samo da smo se pripremali pod bombardovanjem, nego smo morali da prođemo most na Beški. Čekali smo da prođu vazdušni napadi, pa smo na te kvalifikacije za Svetsko prvenstvo išli do Poljske autobusom jedno 40 sati. Stigli smo u Poljsku u 5 ujutru, a u 1 smo već igrali sa Portugalom. Ali uspeli smo da se kvalifikujemo!"

S obzirom da su te rukometašice bile praktično deca, kako je bilo roditeljima koji su ih pustili da usred vazdušne opasnosti puste svoje ćerke na mesec dana u Aranđelovac na pripreme?

"Nema šta da te pusti neko, mi idemo da igramo za našu zemlju. Nema mobilnih telefona da se ti javiš gde si, kako si. Ne možemo sve na kameri da kažemo, ali stvarno je to bilo ko preživi pričaće. Oko mesec dana ništa nismo radili, svi smo se razbežali. Ko je uspeo da stigne kući, uspeo je. Ja nisam, bila sam jadna sama na onoj Banjici, na 200 metara od PVO-a.... To jesu traume za ceo život.

Dan danas kad grmi, kad leti avion da prska komarce ja se sakrijem u kupatilo. U Danskoj sam sedela na ručku u po bela dana i odjednom je počela sirena. Ja sam skočila, prevrnula sam ceo sto, da je moja saigračica shvatila u momentu i rekla: 'Vatrogasci, vežba, vežba!' Ali ja kad čujem tu sirenu... Još smo mi pobegli iz rata u Hrvatskoj, a onda sam otišla 2001. godine u Makedoniju gde je krenuo onaj konflikt... Onako, laganica život."

Trebalo je "izgurati" Ljilju i Milenu

Iako je već sa 18 godina ušla među seniorke, čekala je svoj debi na velikoj sceni sve do Svetskog prvenstva u Hrvatskoj 2003. godine.

"Treba biti objektivan. Tada su na mojoj poziciji igrale Milena Delić i Ljilja Knežević. Posle je Milena izašla, ostala je Ljilja. Pa ona je najbolji strelac svih vremena, treba nju izgurati. Ali sam uspela 2003!"

Propustila je bronzu osvojenu 2001. godine na Svetskom prvenstvu i Euro 2002. godine. Malo je reći da je to čudna odluka iz ove perspektive...

"Tada je Milatović bio selektor i on me je prvu ubacio u reprezentaciju. Međutim nisu me zvali iz nepoznatih razloga. Ja 2002. godine osvajam Ligu šampiona i u top 3 strelca sam. Moja forma u tom momentu je bila daleko iznad nekih drugih. Bez obzira na iskustvo i neke druge stvari. Ja mislim da za reprezentaciju treba da igraju najspremniji. Pogotovo u tom sistemu kada se igralo 11 utakmica u 13 dana. Grupa je pet utakmica u šest dana, to je bio pokolj", priseća se Andrijana Budimir.

"Tog dana u Splitu je sve otišlo dođavola"

"Jaoo...", viče nam Andrijana Budimir i koluta očima... A tema je možda i najbolniji poraz naših rukometašica ikada. I sama Andrijana kaže da je to bila prekretnica u lošem smeru za naš sport.

Pa, vratimo se unazad 20 godina. Pod nazivom SCG naša selekcija otišla je u Split na Mundijal. Razbili smo Australiju, zatim izgubili od Španjolki, ali smo uspeli da savladamo Hrvatice u usijanoj atmosferi. Poraz od Francuskinja značio je da moramo da pobedimo sve rivale u drugoj grupi.

Pobedile su naše devojke tadašnje prvakinje sveta Ruskinje, pa viceprvakinje planete Korejke. Došao je meč sa Austrijom kojoj bodovi nisu bili potrebni i poraz od 11 golova razlike. Šta se desilo 11. decembra 2003. godine u Hrvatskoj?

"Nije to bilo opuštanje, to je bila apsolutno trenerska greška. Sada posebno kada sam trener to vidim. Ne samo da bismo išli na Olimpijske igre da smo pobedili, nego bismo osvojili zlato. Prosek godina je bio 24. Izuzetno mlada ekipa, sve smo bile zdrave, mogli smo da probijemo vrata, zidove. Ekipa koja je okosnica je godinama bila zajedno. Od pionirske, kadetske, juniorske. Nismo ni pričale, samo se pogledamo. Tu je bila "druga postava" u kojoj su Ljilja Knežević, Tanja Milanović, vrhunski igrači.

Mi smo rekle treneru da smo mrtve umorne jer smo odigrale sedam utakmica u osam dana. Ljilja je mogla sama da pobedi Austriju, samo nek joj neko dodaje lopte. Trebalo je selektor da iskoristi i odmori neke igrače i da se spremio za polufinale. Maja Savić, Bojana, ja, nismo mogle da pogodimo prazan bazen. A one frižider da su bacile, ušlo bi. Konstantno smo tražile izmenu, osećale smo umor. A on je uporno držao ostale na klupi. Zašto? Pitaj njega. Mi smo tada imali 16 igračica koji su svi mogli da doprinesu. Posebno protiv Austrije jer su one bile odmorne.

Sa Rusijom i Južnom Korejom smo nas tri podnele teret na bekovskim pozicijama. Prvo igraš sa Rusijom koja je iste težine i visine kao i ti, dobiješ batine. A onda dođe Južna Koreja koja trči 100 na sat. Mislim da je to bila pogrešna trenerska procena. Da smo mi tada osvojile zlato kao što ja tvrdim da bismo osvojile ženski rukomet bi još deset godina dominirao. A već si imao nalet sa Sanjom Damjanović, Andreom Lekić, imao bi taj prelaz i ne bi se osetilo. Sa tim Olimpijskim igrama i tim zlatom bi se nastavilo. Ovako je sve otišlo dođavola."

"To što su uradile je apsolutna izdaja"

Nakon tog poraza, posle koga je 2004. došao još jedan loš turnir, krenuo je i raspad države. Bojana Radulović je već igrala za Mađarsku, a sada su neke rukometašice koje nisu imale veze sa Crnom Gorom - odabrale da nastupaju pod njihovom, a ne našom zastavom.

"Te njihove odluke moraćeš njih da pitaš, ja ću svoje mišljenje zadržati za sebe. Znam zašto je otišao Šterbik, ali ovo što se tiče nekih igrača koji su sa mnom igrali godinama smatram apsolutnom izdajom. To je moje mišljenje. Time si izdao svoju zemlju.Rođen si usred Srbije i deklarišeš se kako god. Treba da igraš za svoju zemlju i kada je najgore i najteže i kada nema ničega. Mi smo sami plaćali avionske karte, dolazile povređene, nismo uzimale dnevnice i to nam nije bilo bitno. Samo je bilo bitno da čujemo tu našu himnu, da dođemo kući", kaže emotivna Andrijana Budimir.

I otkriva da je poslednja slušala 'Hej Sloveni'. "Naša ženska rukometna reprezentacija je poslednja od svih slušala 'Hej Sloveni.' To je jedan tako tužan momenat bio. Znali smo, rekli su nam da je ovo poslednje intoniranje 'Hej Sloveni' u svim sportovima. Sad je stvarno kraj. Više nisi Jugoslovenka, ne igraš za Jugoslaviju."

"Bože pravde" nikada nije čula

Iako je 2005. godine sa Slagelsom osvojila titulu u Ligi šampiona, svoju drugu, od 2006. nadalje poziv Srbije nikada nije dobila. A te 2006. godine igralo se Evropsko prvenstvo.

"Sreća što sam bila daleko, bila sam u Španiji. Tu su se umešale stvari koje nemaju veze sa sportom i nećemo da se vraćamo na to. Bila sam jako razočarana. Na Evropsko prvenstvo u Mađarskoj 2004. sam išla sa operisanim kolenom i rekla sam selektoru da bolje pozove nekog ko je zdrav jer sam ja tek počela da se vraćam. Treba da pitate te selektore zašto je to tako. Ja znam zašto, ali pročačkajte. Jedna nepravda, ali ne samo prema meni nego i prema nekim drugima", govori nam Andrijana Budimir.

Ratko Nikolić, prvi kapiten Srbije u rukometu, nam je pričao da tada nije bilo ni lopti, a kamoli drugih uslova u nacionalnom timu. Počinjalo se od nule.

"Ma nije to bitno. Onog momenta kada staviš taj grb na grudi više niko nije to prezime, nego ti postaješ svoja zemlja. Taj nacionalizam i ponos koji se oseća, ja ne mogu da objasnim. Kad to osetiš, ja sam to smatrala kao da idemo u rat. Možda se to malo izgubilo, ali deluje mi da se polako vraća taj nacionalni identitet i srpski bezobrazluk. Mislim da ove devojke koje su sada bile na prvenstvu da su pokušale to", ističe za MONDO Andrijana Budimir.

"Mama, istukla sam svog idola"

"Počela sam sa osam godina da treniram u Osijeku, na betonu. Najlepši je beton! Prvo sam se bavila petobojem i sedmobojem, bila sam izuzetan bacač koplja. Kao što je Vilagoš sa rukometa otišla na koplje, ja sam obrnuto. Kada smo pobegli došli smo u Novi Sad. Bila sam u Novom Sadu od 1991. do 1993. i tamo sam počela da igram rukomet u Boru", priseća se svojih početaka u Osijeku nekadašnja reprezentativka naše države.

Iako je pamtimo iz Crvene zvezde za koju je igrala bukvalno kao dete, to nije bio početak. Seniorski rukomet sa 14 godina - to zaista deluje nemoguće.

"Sa 14 godina sam igrala sa seniorkama. Trener je prepoznao nešto kod mene što druge igračice nisu imale. Isto je tako prepoznao sa 16 godina da treba da me pusti. Zvali su me Budućnost i Crvena zvezda, on je rekao: 'Vreme je da ideš, ja više nemam šta da te naučim'. To pokazuje veličinu trenera koji pušta svog najboljeg igrača da mi ne bi stopirao razvoj. Već 1996. sam otišla u Beograd, da igram za Zvezdu."

Crvena zvezda nije bila klub šampionskih aspiracija u to vreme, ali je omogućavao duele sa velikankama. Posle nekih od tih duela bilo je i suza.

"Sećam se te prve sezone, Ceca Kitić se vratila da igra za Radnički. Toliko sam je istukla na toj utakmici da sam posle meča našla govornicu, nazvala mamu i isplakala se. 'Mama, prebila sam svog idola!' Meni je to bilo strašno - Ceca Kitić! Najbolji igrač sveta sa 17 godina i sa 27. Nema šta da pričamo. I zamisli ja sa 16 godina je nešto tu istabam. Nisam mogla da se oporavim, to mi je bilo strašno."

"Onda sam otišla u Napredak koji je bio najozbiljniji konkurent Budućnosti. To mi je bila jedna od najboljih odluka jer sam igrala sa vrhunskim igračima. Sa Ljiljom Knežević, Nenom Damjanac, Natašom Damjanović, Zlatom Paplacko, Slađom Dronić. Da možeš i na treningu da naučiš. Već tada sam sa 18 godina igrala Evropu. Trenirali su me Rašić, Penja, Vuk Roganović koji je iz mene izvukao što nije niko u životu"

U Svlijancu klupa, u Ligi šampiona pehar

Najbolji potez karijere je ipak bio odlazak u Skoplje. Sa Kometalom je 2001. godine ušla u istoriju kada je protiv Herca osvojila Ligu šampiona. U timu sa Kastratović, Bujanovom dobila je ključnu ulogu, a sve je počelo u Svilajncu.

"Kometal je pre tog finala bio suspendovan godinu dana, morao je da ide u kvalifikacije za Ligu šampiona i igrao je sa Napretkom. Nedelju dana pre te utakmice smo igrali u Svilajncu. Sećam se - nije mi dao jedne sekunde da igram, Slađa Dronić je igrala ceo meč. Bila sam toliko besna jer nisam igrala u Svilajncu! Nažalost u ponedeljak ili utorak njoj puknu ligamenti na kolenu i on nije imao opciju, morao je da pusti mene. To je sport, dok nekom ne smrkne, drugom ne svane.

Ja sam tako 'zaklala' Kometal i u Kruševcu i u Skoplju, dala sam po 15 golova i u Kruševcu i tamo. Falio im je levi bek i nisu gledali moje godine. A to je bila ekipa gde su na svakoj poziciji imali igračicu koja je bar jednom bila u najboljoj postavi sveta. Nema takve ekipe sada, čak ni Đer nije takav."

Čim je stigla u Skoplje, ubačena je, kako ona kaže, u bubanj.

"Odmah su me prihvatile starije igračice. Indira, Mimi Čupić... Trener je bio izuzetan. Odmah u bubanj, Liga šampiona je bila za dva meseca. A ja u Svilajncu nisam igrala! Odjednom - bam Liga šampiona. Ali znaš kako je u sportu. Dobiješ jednu, dve prilike i to je to. Nema 20 prilika, to se nikome nije otvorilo. Ušla sam u neke utakmice gde je bilo pukojnik ili pokojnik, ali ja sam bila trenirana da baš u tim situacijama mogu da se pokažem", priseća se ona.

Zar posle klupe u Svlijancu nije osećala ogroman pritisak, sada na najvećem mogućem nivou?

"Mislim da je to do samog igrača, do toga šta ti želiš. Da li želiš da osvojiš tu Ligu šampiona? Na početku su svi bili fokusirani na druge igrače i ja sam koristila na to što nisu toliko obraćali pažnju na mene. Sticala sam sigurnost i krenula sam da lomim i vučem. Da bi na kraju došao momenat da od 16 utakmica ja rešavam pet u poslednjoj sekundi. Tada je grupa bila smrt.Nije bitno - Ruskinje, Mađarice, Španjolke. Sve su paklene igračice. Ti sa Krimom igraš u grupi koji je aktuelni evropski prvak. Utakmica gol za gol. To je neverovatno. Gol za gol, frka, penal na kraju niko neće da šutne i ja odem sama i uzmem loptu. To je karakter, to me niko nije naučio nego sam ja htela da dam gol."

Tu loptu je Bog skrenuo u mrežu

Mnoge je velike utakmice odigrala u Ligi šampiona te godine Andrijana Budimir. Bila je među najboljim strelcima takmičenja, postigla je posledni gol finala, ali zapravo je najveći dvomeč njene karijere polufinalni dvomeč sa danskim Larvikom. Najefikasnija, sa golom za prolaz, sa 21 godinom.

"Igramo kući sa Larvikom koji je beton ekipa - jurimo sedam razlike. I to ja promašim zicer za minus šest. Pre te utakmice nam dođe gazda kluba i kaže: 'Slušajte, s obzirom da smo godinu dana bili kažnjeni mislimo da je ovo stvarno veliki uspeh. Dajte sve od sebe, pa kako bude'", priseća se ona, pa nas uvodi u priču i već zakupljenu diskoteku za slavlje u Skoplju.

"Larvik je već organizovao diskoteku, što bih isto i ja da sam vodila sedam razlike. Mi otvaramo meč sa 9:0, mislila sam da će da se sruši sala. Indiri puca trapezijus na levoj šuterskoj ruci i ona meni viče: 'Mala!' Šta mala... Ja sam bukvalno preuzela meč.

Indira je bila kapiten, nosilac igre, igračina. Mi ostajemo bez nje, a jurimo sedam razlike. Nije svejedno. U prvom poluvremenu sam dala osam golova, u drugom su me potpuno zatvorili i znam da kada je uzeo tajmaut tu je pričao isključivo na ruskom. Jednu reč nisam razumela. Imaš 15 sekundi napad, ako daš gol ideš u finale, ako ne daš - ne ideš. Gde ja ništa razumela nisam.

Ulazimo na teren, kreće akcija i niko živ neće na gol. Meni je Bujanova vratila prvu povratnu loptu u zadnjih osam meseci. Nije bilo vremena, ja ne znam gde sam prošla. Gledam i dan danas taj snimak i mislim da je Bog razmakao igrače. To je inače bio čist penal, nije gol. Sudije su posle utakmice rekle - molili smo Boga da lopta uđe u gol. Ko će bre da svira penal..."

Trebalo je jedno malo ludo Srpče

Na kraju je Kometal usred Skoplja uspeo da savlada Herc 26:22 i tako nadoknadi "minus dva" iz prvog meča i postane prvak Evrope. Prvi i poslednji gol tog revanša bili su za špice.

"Prvi je bio Indirina šrauba, a poslednji je bio cepelin Indire meni. Dogovorili smo se pre utakmice u svlačionici. Ako bude dobar rezultat, na kraju igramo cepelin. Ali to je onako, kroz priču, ništa nije to baš urezano bilo. I dešava se da mi vodimo tri razlike gde ja sa klupe ulazim jer smo se dogovorile. Tu loptu sam pipnula sa dva prsta. Ali taj momenat...

Ne mogu da objasnim kako je to Makedonija doživela. Sećam se da trčim, padam, ne znam šta ću sa sobom od sreće. Hansen nema nijednu Ligu šampiona, Karabatić dve - kao ja. Koliko je on duže igrao, u kakvim klubovima... Koliko je teško osvojiti. Zamisli ja jedno derle mlado i osvojim", priseća se za MONDO Budimir najvećeg uspeha u karijeri.

Ipak, uspeh je nije iznenadio. Ona je odmah rekla da je došla u Kometal po najveći pehar.

"Kada sam došla u prvom intervjuu sam na pitanje šta očekujem rekla - osvojićemo Ligu šampiona. Na kraju su i rekli da im je falilo to jedno malo, ludo Srpče. Ali ekipa je bila... Nije uvek bitno da budu najbolji igrači, nego kakva je kombinacija igrača. Ovo je bila savršena kombinaija, svaku utakmicu je neko drugi bio najbolji igrač. Nije bilo te sebičnosti da neko nešto mora. Bila je bitna odbrana, trener nam je i rekao - kad primimo ispod 22 gola svaku utakmicu ćemo da pobedimo. Tako je i bilo."

Jasno mi je zašto Novak jui tu 25.

Nakon osvojene titule sa Kometalom, došla je još jedna - 2005. godine sa Slagelsom. Motiva joj nije falilo.

"Nisi pravi sportista ako nećeš uvek još jednu. Apsolutno razumem Novaka što uvek hoće još jednu. Nikada tebi nije dosta. Mnogo je teško da se pomiriš sa tim da više ne možeš. Završila sam ranije, ali sam sebe zaklela da onog momenta kada me pretrči mlađa da ću prestati. Svako to individualno određuje kad je kraj. Nikad ti nije dosta. Nisu u pitanju pare. Kod Đokovića nisu u pitanju pare, on hoće tu 25. i zarekao se da će da je uzme", ističe ona.

Ipak, nije joj bilo svejedno što je te 2005. uzela titulu svom Kometalu. "To je klub koji mi je dao najviše, koji me pogurao u svakom pogledu. Ti navijači, iako sam bila u trenerci Slagelsa oni su navijali za mene, nisu mogli da me mrze. Nije isti osećaj, kada sam osvojila drugu titulu uzela sam je protiv Kometala na istom terenu. Ali nisi srećan kao prvi put."

Zbog Hrvatske odbila najveći ugovor, ni ruku joj nisu pružili

Između dve osvojene titule u Ligi šampiona osmelila se da se vrati u Hrvatsku. Rođena Osiječanka probila je led i prva je zaigrala u Hrvatskoj od srpskih sportista. Kada je potpisala za Podravku, to nije bio uobičajen slučaj.

"Nije, da. Nisam nikako uspela da se dogovorim sa Kometalom. Iz ove perspektive, svađali smo se oko nekih smešnih stvari i oko mene su se tukli Krim i Podravka. Pružila sam ruku Podravci, posle nekoliko dana javio se Janković i dao mi najveći ugovor na svetu. Ipak ja kada dam reč to je to. Podravka je bila novi izazov, igrala se Liga šampiona. Nisam mogla da se dogovorim sa Kometalom, a Krim je bio vrhunska ekipa, ali mi se nije sviđao trener. Interesantna priča, bili su jako fer što se tiče svega. Jako volim izazove i uvek hoću neki teži put. Nije bilo jednostavno. Zašto pokazujem tri metra ovako, zašto ovo i zašto ono. Baš su me mlatili veselo te dve godine. Ali ne brini se, nisam nikome ostala dužna", priča nam Budimir, a onda se seća Svetskog prvenstva.

Srbija je savladala Hrvatice usred Splita 28:24 (15:14), a Budimir je doživela jedan jako, jako ružan momenat tada.

"Bila je jedna situacija koja je ružna. Te godine smo igrali Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj. Njih osam je igralo sa mnom u klubu. Na pozdravljanju mi protiv njih i njih pet se sa mnom nisu pozdravile. I ja kažem: 'Jeste vi normalne bre, za dve nedelje se vraćam u klub!

To su tenzije napravljene spolja. Nikada do tada nisam imala neka obeležja, ali posle tog prvenstva sam na trening došla obučena potpuno, za inat! To je više bilo moje nezadovoljstvo jer sam ja njihov saigrač. Nebitno je za koga igram, za Indiju da igram, sa mnom su dva puta na dan. Sad sa mnom da se ne pozdraviš jer sam kao Srpkinja... Smešno mi je, iskreno da ti kažem.Mislila sam da smo prevazišli te stvari. Drago mi je da je to drugačije, jeste prošlo mnogo vremena od tada, ali... Mi smo pobedil Hrvatsku usred Splita. Poletelo je jedno 5.000 upaljača. Pazi, mi smo žene. Bez obzira, nije baš... Ali i to je deo sporta", iskrena je Andrijana Budimir.

Nema muški i ženski, ima samo trener

"Trebalo mi je malo vremena da se odmorim od svega. Otišla sam kod Indire u školu rukometa, da vidim da li to hoću i znam. To što si bio igrač, nema veze sa trenerskim poslom. Počinješ od početka. Videla sam da mi se sviđa, da imam neki dobar fidbek od igrača, da mogu da objasnim i tako je to krenulo. I onda naravno su krenuli da rastu apetiti. Lepo sam rekla - nije gotovo dok ja ne pobedim. To je uvek moja parola bila, u svemu u životu", istakla je ona.

Nakon godina u kojoj je imala svoju školu rukometa 2019. godine je ušla u istoriju. Preuzela je kadetsku selekciju Makedonije i tako postala prva selektorka na čelu nekog muškog tima.

"U svim sportovima! Čak mi je jedna Norvežanka golmanka koja je sa mnom igrala u Španiji rekla: 'Mi smo toliko liberalni, pa mi nismo prvi napravili da žena vodi. Mnogo je lepo biti prvi u nečemu. Ja sam već godinama vodila mušku ekipu i tu generaciju. Nije postojalo dete u Makedoniji da ga ja nisam znala", ističe Budimir.

Žena na klupi muškog tima? Sada je to i Jelena Todorović, a za Andrijanu Budimir tu nema ni rodova ni polova.

"Ne postoji muški i ženski trener, postoji samo trener. Onda mene nije trebalo da trenira nijedan muškarac, ako idemo tom filozofijom. To je apsurdno. Možda jeste novina, međutim ja mislim da ta obrnuta psihologija s obzirom da žena ima drugačiju percepciju i igre i odnosa u timu prema muškarcima.

Drugo ja nisam mala žena, da se razumemo. Što kaže Mimi Čupić: Lako je tebi, zamisli ja ovako mala, ko će mene da sluša. Ali mislim da nije sve ni u vikanju. Stvar je u tome koliko ti znaš, kako se postaviš. Kako je išlo vreme, njihovo poštovanje i strahopoštovanje je bilo isto. Njima je to bilo normalno. Kad ih pitaju kako trpe ženu trenera, oni kažu: 'Sto puta je bolja od svih.'

Jer su mogli sa mnom da pričaju i van terena i na terenu. Sa muškarcima je mnogo lakše, sa dve tri reči sve rešiš. Ja sam sa tim kadetima osvojila Prvu ligu makedonije (drugi rang prim. aut.) prve godine. Ušla sam u Superligu, prva žena koja je osvojila mušku ligu! I dovela samo dva-tri igrača starija i uspeli smo da opstanemo u toj ligi. Mučila sam tog Vuju koji je vodio Vardar. U 55. minutu smo vodili jedan razlike, mogla je da mu ode titula."

Andrijana, vidimo se na klupi

"Trener koji nema želju da bude selektor treba da prestane da se bavi ovim poslom. Tebi ako nije želja da vodiš svoju zemlju i reprezentaciju, treba da prestaneš da se baviš ovim. To je velika čast, posebno što sam bila deo toga i znam kako je. Prošla sam i igrački i medijski teror, pljuvanje i to što su svi selektori...

Volela bih da budem selektorka ženske reprezentacije i da im pokažemo svima. Drago mi je što su već uključeni Andrea, Sanja, Kaća... Sve smo mi bivše reprezentativke i znamo neke stvari i možemo da pomognemo reprezentaciji. Jeste Norveška dobra, ali ako izvadiš Reištad oni su mrtvi. Toj Danskoj smo pokazali i pre dve godine, da se sudije nisu umešale pobedili bismo. Nekada je bitna i sreća, i momenat, to koji igrači su ti zdravi, koji nisu... Mislim da imamo dobru reprezentaciju. Posebno ove što nadolaze od 2006. nadole. Imamo dosta igrače 2004/05 nisu u seniorskoj selekciji, a više nisu juniorke i nemaju svoju selekciju. Ima tu stvarno dobrih igrača. Ćetković, Mitrović, Mandić, Obrenović... Ne treba da se zaboravi na njih. Treba i na njih da se obrati pažnja i na njih", završava svoju priču sa željom da postane selektorka Srbije Andrijana Budimir.

Ničija bivša ni sadašnja. Ne medijska zvezda, već najbolja na svetu. Rekorderka, žena koja je pomerila granice i radila što niko drugi nije mogao ni smeo. Jer nije gotovo dok Andrijana Budimir ne pobedi.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: