Tužne vesti dolaze iz Slovenije gde je u 59. godini preminula Nataša Bokal. Prva predstavnica nezavisne Slovenije na Zimskim olimpijskim igrama. Ona je 1992. godine u Albertvilu završila kjao 13 u veleslalomu i 3. u Super Džiju, a najbolji olimpijski plasman u karijeri joj je deveto mesto 2002. godine u Solt Lejk Sitiju u slalomu.
Do pojave Tine Maze bila je najveća slovenačka smučarka svih vremena i bila je prva sportiskinja godine u Sloveniji. Najveći uspeh u karijeri joj je Svetsko prvenstvo 1991. godine u Zalbahu kada je bila druga u slalomu iza Vreni Šnajder.
"Čak i tokom pomenutog Svetskog prvenstva u Zalbahu... Tokom mog nastupa, na TV-u je bilo reči 'Nataša Bokal, Jugoslavija', ali to je bio jedini kontakt koji sam imala sa zemljom koja se raspada. Imala sam ispisano Slovenija na glavi. Sa lipovim listom. Kada sam osvojila medalju, rekli su mi da govorim na slovenačkom tokom konferencije za štampu. Usledila je nezavisnost. Zatim prve Olimpijske igre pod slovenačkom zastavom. Osećala sam ponos, ali ne i veći takmičarski teret. Možda zato što je skijaški tim oduvek bio u potpunosti slovenački. Žao mi je samo što tada, 1992. godine, nisam iskoristila priliku i osvojila medalju na Olimpijskim igrama. Trebalo mi je dosta vremena da to prebolim. Možda još uvek nisam", rekla je u jednom intervjuu Nataša Bokal.
U svetskom kupu je imala pobedu u slalomu u Kranjskoj gori 1991. godine, a istog vikenda je bila druga u veleslalomu. Poslednji podijum čekala je do 2000. godine kada je u Lincu bila druga u slalomu. Završila je sa profesionalno karijerom 2003. godine.
Godinama se borila sa kancerom
Tokom karijere je imala ogromne probleme sa povredama, a da nije morala da ide na čak 14 operacija sigurno bi imala i bolju karijeru. Prethodnih godina vodila je veliku i tešku borbu sa kancerom. Pre sedam godina ga je pobedila, a zatim se on pre dve godine vratio.
"U životu sam se suočila sa mnogim preprekama. Čak i kao takmičar sam često bila povređena. Kasnije sam imala i tuberkulozu. Gledajući unazad, mnogo teže sam prihvatila reči doktora o tuberkulozi. U to vreme sam se zaista naježila, ali ovaj put ne. Možda je to bio samo oklop koju sam izgradila tokom godina. Zbog svih ovih iskustava, ja sam sa pozitivnim mislima i odlučnošću prihvatila bitku sa rakom. Svesna sam ozbiljnosti situacije, ali i zbog svog sportskog iskustva nikada nisam pomišljala da odustanem. Naravno, to ne znači da neko ko nije bio sportista ne može na sličan način da se nosi sa rakom. Daleko od toga. Ova borbenost nije nužno uslovljena sportskom pozadinom. Samo želim da istaknem da mi je sport od velike pomoći.
Uključena sam u sistem hemoterapije, svake tri nedelje. Između toga, imam dve nedelje prepisanih tableta, a jedna nedelja je za pauzu. Radim te cikluse već više od godinu dana. Svaka tri meseca dobijam i dubinski pregled. U početku je napredak bio brz i veliki, ali sada sam u fazi neke stagnacije. Rak je u mirovanju, što znači da se stanje ne poboljšava niti pogoršava. Idem napred", pričala je Nataša o svojoj borbi.
(MONDO, N.L.)
