Vanja Grbić: "Otac mi je umirao, a ja sam ponudio svoj život za njegov - to je bila greška"

Miloš Grbić je jedan od retkih koji je s ponosom mogao da kaže - stvorio sam ne jednog, nego dvojicu vrhunskih sportista, među najboljima u svom sportu. Miloš je otac Nikole Grbića i Vladimira Vanje Grbića, proslavljenih srpskih odbojkaša, koji su uz njega i zavoleli ovu prelepu igru. Rođen je u Trebinju i proslavio se igrajući za Slobodu iz Kleka, gradića kod Zrenjanina u kome su rođeni i Vladimir i Nikola.

"Prva sećanja u životu vezana su mi za traume. Strahovito sam se plašio mraka i ta buđenja usred noći bila su mi užasna. Zažmurim i probam da ne dišem, da možda nešto što je u mraku ne dođe da me pokupi... Pamtim i treninge na koje me je otac vodio, još je bio aktivan odbojkaš i trener", rekao je Vanja Grbić za "Kurir" pre nekoliko godina i potom ispričao kako su dvojica vrhunskih odbojkaša vaspitana.

"Nikola i ja smo odrasli u patrijarhalnoj porodici, ali uloga majke bila je krucijalna. Otac jeste taj koji je postavljao šine, stavljao lokomotivu, ali majka (Danica) je bila ta koja je ubacivala ugalj u parnu mašinu. Bio je to savršen spoj dvoje ljudi različitih karaktera, koji su zbog naše edukacije i odrastanja igrali različite, ali izuzetno kompatibilne uloge".

Kako su vaspitani Vanja i Nikola?

"Nikola i ja smo rasli u vojničkoj atmosferi, tačno se znalo šta se može i do koje granice", otvoreno je priznao Vladimir Grbić: "Stvaranje radnih navika bilo je esencijalno. Obavezno smo posle škole i ručka s roditeljima, odnosno pošto se oni odmore i popiju kafu, svi zajedno išli u baštu. Zagrtali smo krompir, pasulj, radili sve. Kada smo dovoljno ojačali, išli smo da kopamo kukuruz u njivi. To mi je najlepši period detinjstva, mada je fizički bilo teško i morao si strahovito da razvijaš strpljenje".

"Baba je bila u sredini, pa ide jedan sin s jedne strane, drugi s druge, pa onda idem, recimo ja, pa mama, a s druge strane ide burazer, pa stric. Bili smo ušuškani između dvoje starijih koji su mogli da nam pomažu. A sve vreme dok smo kopali, baba je pričala kako su odrasli, kako su se borili za život, stavljajući akcenat na ljude koji su bili u pravu jer su se borili za istinu. I to je usađivanje pravih vrednosti od malih nogu, to nam je bio tas na vagi i definisalo nas kroz celo odrastanje. Još u detinjstvu shvatimo da jeste teško, ali kad uradiš nešto svi će biti ponosni na tebe".

Otac je morao da se sluša

"Kad smo stizali da se igramo, bilo je to odlaganje zadovoljstva, što je verovatno najvažnija kategorija u odrastanju", rekao je Vladimir Grbić o svom ocu koji je takođe bio slavni odbojkaš, pa trener: "Kad dete hoće nešto i vi mu to odmah date, ono neće steći osećaj da se bori za to ili da treba da se strpi kako bi zadovoljstvo bilo još veće. Uvek smo stizali na kraj igre s ostalima. Znali smo, kad otac krene da spušta roletne, a imali smo četiri velika prozora na dnevnoj sobi, to je kraj. Dok spusti četvrtu, morali smo biti u kući ili bar na vratima. Ili kada se upali svetlo na ulici - pravac kući, nema samo još minut. Otac nikada nije nešto rekao dva puta".

"Trpeli su naše određene nestašluke. Skupljali smo ilovaču u Bari i vrlo često se tu rasečemo na staklo. I onda smo uzimali šibe kojima su se deca nekada tukla, na vrh stavljali glinu i to bacali. Najveći broj igračaka i igara sami smo smišljali. Žmurke smo igrali bez rezerve, kao kauboja i Indijanaca. Onda smo gledali da igra bude komplikovanija. Kad sam imao 14-15 godina peo sam se na ogradu oko parka, čiji je profil cevi bio oko tri centimetra. S jedne strane trotoar, s druge živa ograda. Hodao sam po toj ogradi nekih 40 metara, uspeo sam dva puta da je pređem. Nisam shvatao da će mi to nekad puno pomoći, da će mi život u dobroj meri biti takav".

Otac umro iznenada

Nažalost, Miloš Grbić je preminuo 2008. godine. Taj trenutak jako teško je pao Vanji i Nikoli, koji su tada još profesionalno igrali odbojku: "Najveća tuga - gubitak oca. S tim se ne mirite, to ne prihvatate. Imao je srčani udar, reanimirali su ga, prebacili u Zrenjanin. Bio je na aparatima, u komi, pa smo ga nekako prebacili u Beograd. U Kliničkom centru smo imali nadu, ozbiljnu nadu. Međutim, premešten je na VMA. I kad je prešao na VMA, osetio sam, znao sam da je gotovo", rekao je Grbić.

"Desetak dana je trajala borba tog septembra 2008. Bila je to Božja volja. Bio je i otac, i trener, i primer, i lider u svakom pogledu. Sam sebi najgori, jer sve što je radio, radio je ekstremno. Držao se zareza do kraja, baš onako kako je moralo".

"Ponudio sam svoj život za njegov"

Vladimir Vanja Grbić je velliki vernik i često ističe da mu je poseta Hilandaru otvorila mnoge vidike, a pred Bogom je ponudio i svoj život za očev: "Dok mi je otac umirao, otišao sam u crkvu i ponudio svoj život umesto njegovog", rekao je i shvatio koliko je grešio.

"Ali, to je bilo egoistično. Tada sam imao dvoje dece, ženu, svoju porodicu i odgovornost. I on prvi bi mi rekao: 'Jesi li ti normalan?!'. Emocija je bila iskrena, ali nije bila usmerena u pravom smeru. Kad je umro, prekinuo sam karijeru. Sezona 2008/2009. bila mi je poslednja. Ali otac je uvek tu. Kad Nikola, recimo, osvoji prvenstvo, govorio je: 'Pa dobro, nije bilo loše'. Pa i ja nazovem Nikolu posle osvajanja Kupa šampiona: 'Pa dobro, nije bilo loše', i ismejemo se baš, iz srca. I dan-danas pitam Nikolu: 'Je l’ imaš para?', jer je to bila očeva uzrečica. Kad se sve to desilo, kad smo ga sahranili, dogodile su mi se neke stvari, u smislu preuzimanja odgovornosti, života, svega. Imao sam strašnu potrebu da opet odem u Hilandar".

"Tu sam 2012. saznao da je Sara ponovo trudna, rodila se kasnije Mila. I taj trenutak u Hilandaru - ušao sam u treću pripratu koju je knez Lazar napravio 1380. Ima interesantan zid, tu su Sveti Vladimir Moskovski, knez Lazar, kralj Milutin, najveći ktitor srpski, i negde na kraju Miloš Obilić. I osetio sam tada kao da mi pokojni otac kaže: 'Radi, čuvaj tradiciju, budi ktitor, ja te pazim'.

Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!

BONUS VIDEO: