- Vanja Grbić upozorava da deca u sportu ne smeju da budu pod pritiskom rezultata, jer prevelika očekivanja roditelja i trenera mogu da ih udalje od sporta.
- Ističe da je do 15. godine najvažnije pravilno odrastanje, igra i razvoj tehnike, a ne forsiranje vrhunskog učinka.
- Poručuje da je cilj sporta da od dece napravi dobre ljude, uz kvalitetnog trenera i manje stresa, straha i traume.
Legendarni srpski odbojkaš Vanja Grbić, a sada profesor i doktor nauka, govorio je o izazovima roditeljstva i pritisku sa kojim se danas deca susreću tokom bavljenja sportom. Jako je teško uklopiti sve današnje potrebe deteta uporedo sa građenjem profesionalne karijere, a prema njegovim rečima dosta mališana zajedno sa roditeljima" izgori" u želji da što pre ostvari projektovane rezultate.
Grbić tokom svojih kampova i predavanja pokušava da približi deci i roditeljima kako to izgleda vrhunsko bavljenje sportom i savetuje ih kako da se prilagode izazovima koje donosi moderno doba. Tokom gostovanja u podkastu "Ćalac" osvrnuo se i na odnos sa svoje dve ćerke, kojima već odavno nije "glavna faca".
"Dete je dete"
Današnja deca često pokleknu pred prevelikim očekivanjima roditelja, a nekadašnji as veruje da su godine jako bitan faktor tokom bavljenja sportom. Kod njega postoji jasna kategorizacija.
"Znači, dete je dete, nije sportista. I dete do 15. godine odrasta pre svega zahvaljujući biološkim i fiziološkim faktorima koji se dešavaju u procesu odrastanja. Šta znači to? Vi da bi mogli da radite i dobro kvalifikujete dete, vi prvo morate da poznajete suštinu odrastanja. Ja mogu da kažem, što se tiče aspekta sportskog, od 0 do 6 su bazični sportovi, 6 do 9 koordinacija, odnosno elementarne igre, mogu borilački sportovi... Prvi period kada vi dolazite da deca mogu da se igraju sa loptom je od 9. do 11. godine. E, onda imate 11. godina, ispadanje iz sporta, prvi kritični period, deca postaju svesna da baš i ne mogu tako, i onda od 11. do 15. je period prijemčivog razvoja tehnike određenog sporta. Sa 15. godinom završava se detinjstvo što se tiče sporta. I to je period kada se deca igraju, do 15. godine. Mi smo do 15. godine spalili našu decu", kaže Grbić i slikovito pojašnjava:
"To je kao kad su Cigu pitali: "Cigo, koja ti je najveća trauma iz detinjstva? Kaže: "Brak." A oni su ga oženili već sa 12 godina. Ne može to. Znači, suština problema jeste da se sve stvari plasiraju u svoje vreme. Jer ako se ne plasiraju u svoje vreme, disbalans će izazvati emocionalnu traumu koja će kod deteta završiti katastrofa. Govorim o prosečnoj deci iz masovne populacije".
"Cilj je napraviti najboljeg mogućeg čoveka"
Uloga trenera je jako važna i Grbić naglašava da je najveći izazov napraviti od dece dobrog čoveka, pa tek onda dobrog sportistu.
"Krajnji rezultat je da napravimo najboljeg mogućeg čoveka, najbolju moguću osobu koja postoji. Zato što 99,9% njih koji prolaze kroz sport neće biti vrhunski sportisti, ali će biti vrhunski ekonomisti, privrednici, zemljoradnici, šta god. Jer ovako, ukoliko se radi samo i isključivo i meri se sve prema sportskom uspehu, još u mlađim kategorijama, mi ćemo stvoriti, nažalost, jako veliki broj emotivno oskrnavljenih osoba koje više ne žele da pogledaju u sport ni na koji način. Zato što su tretirani jako loše, zato što su preživeli traume", kaže legendarni odbojkaš i nastavlja:
"Pričamo baš supruga moja i ja, gledam jednog maleckog, super malecki, 8 godina, loknice, cepa tenis sa trenerom. Nebitno, može biti bilo koji sport, zato što je princip je isti. Mali pegla, pegla, pegla 45 minuta, i trener mu kaže: "Ej, moraš malo da se izvučeš, pa da uđeš u loptu" i tako dalje, i tako dalje. Skače majka koja je sedela na treningu, koja je u bundi, koja kreće da se dere: 'Čuješ šta ti govori? Izvuci se!' Zamisli stres i traumu tog deteta. Pazi, put do pakla popločan je najboljim namerama. I kad se pitamo zašto je naše dete odustalo, evo ti samo statistika iz Amerike, jer odande dolazi sve, i dobro i loše. 90 odsto dece koje je odustalo od sporta prepoznato je u jednom trenutku na putu od sale do kuće. Zašto? Zato što su roditelji pričali: 'Ja se trudim, gledam da radim, da zaradim, da mogu da ti obezbedim, da ti budeš bolji. Ti to ne poštuješ, ti to ne vrednuješ.' I deca, da se ne bi roditelji mučili, odustaju od sporta. Moramo da shvatimo da naša deca ne razmišljaju glavom odraslih, već glavama dece.
"Najvažnije za njih jeste da ih oslobodimo onog pritiska i da ih naučimo kako da kanališu strah. Strah od greške, ne samo u sportu, u bilo čemu, je najveća trauma koja postoji. I jedina stvar koja može da pomogne da se strah prevaziđe jeste ljubav. Ali ljubav na silu je silovanje. Znači, ako postoje ljudi koji ne razumeju šta znači rad sa decom, ne treba da rade sa decom. Nažalost, mi imamo - najveći problem koji imamo jeste nedostatak kvalitetnog kadra. I mi dajemo ljudima koji nisu sposobni, koji nemaju znanje, a pre svega nemaju u sebi vrednosti koje treba da prenesu deci. Da rade sa decom. Da se razumemo, trener nije mašin bravar, nije varioc. On ako zezne neki var ili odseče nešto pogrešno, ma koga šiša, daj drugog. Ne ide tako. Naša deca nisu komad plastike ili komad drveta ili komad gvožđa. Ali, da bi taj potencijal i talenat došao do izražaja, ne možeš kamenom da oštriš. Mora burgija", kaže Grbić i poentira:
"Vrhunski trener zna da prepozna u detetu njegovu sposobnost, a da pomogne tom istom detetu da nađe snagu da tu svoju posebnost nosi i razvija svaki dan. Jer kada ti u detetu stvoriš ljubav i osećaj da želi da radi više i bolje, to znači da si dobar trener."
"Ćerke ništa nisam terao"
Vanja Grbić ima dve ćerke koje su krenule putem sporta, ali on ništa nije forsirao. One već imaju 20 godina i tata im odavno nije glavna "faca".
"Ja sa mojom decom sam i stroži nego što sam sa ostalima. Znaš ono, pa moje dete. Nema to. Jer ukoliko ga ti maziš, onda život neće da ga mazi. A život ima način da ti da lekciju, da te nauči lekciji, burazeru, da kada ti pokaže, sećaš se do kraja života. To je tako. Što više našu decu čuvamo pod staklenim zvonom, neka, neka tata će", kaže Vanja i nastavlja:
"Ja moju decu nisam terao da idu na odbojku ili na karate ili na bilo šta drugo. One su htele same. Nisam insistirao, niti sa njihovim trenerima, niti sa njima, niti bilo šta, da sad one moraju nešto. Ne. One treba same da izaberu i treba same da se izbore za ono što žele. Vrlo jednostavno. Moja deca, recimo, puno stvari nisu ni znala iz moje karijere. Njima je to i dosadno da gledaju, i ne žele da gledaju. Ali opet, ponosni su."
Kaže da je to logičan sled događaja i da u jednom momentu kao roditelj bivate arhivirani. "Slušaj me dobro šta ću ti reći. Deca su projekat od 20 godina. Koji nakon 20 godina te arhiviraju. Moraš da se pomiriš sa tim. I svi oni koji su prošli to jako dobro znaju o čemu pričam. Ja imam sada dve ćerke koje su u Americi. Jedna je 22, druga je 20, i to je tako", zaključio je Grbić na ovu temu.
Inače, slavni as u braku sa suprugom Sarom ima četvoro dece - Inu (22 godine), Unu (20 godina), Milu (13 godina) i najmlađeg Lazara koji ima 10 godina. Dve najstarije ćerke se školuju u Americi i aktivno se bave odbojkom, dok je Mili i Lazaru prioritet škola, ali takođe su zainteresovani da nastave porodičnu tradiciju.
BONUS VIDEO:
