- Samanta Fabris smatra da Srbija ima jaču odbojkašku bazu, više trenera i veći broj devojčica koje ostaju u sportu zbog medalja i popularnosti. Kao važan razlog za razliku navodi i inat, ali i dugogodišnju prisutnost Srbije na velikoj sceni.
- Hrvatska reprezentativka kaže da su finansije često presudne da talentovane igračice napuste odbojku i završe fakultet ili se zaposle. Smatra i da domaći treneri treba više da uče od stranih stručnjaka i da prošire vidike.
Ženska odbojkaška reprezentacija Hrvatske gotovo 30 godina ne može se pohvaliti medaljom sa velikih nadmetanja, dok s druge strane Srbija završava na postolju u gotovo bilo kom takmičenju. Šta je to što dve komšijske zemlje toliko razdvaja u jednom sportu, pokušala je da odgovori Samanta Fabris (34), reprezentativka Hrvatske.
"Oni su prodorniji, njih kao da ih ima više, u koju god sredinu dođem, uvek ima neki trener iz Srbije, nas ima dosta manje u celom tom sistemu", započela je Samanta Fabris u podkastu "Sportske novosti".
Možda je tajna u inatu?
"Mislim da je popularnija odbojka kod njih, oni se vraćaju sa takmičenja sa medaljama, i automatski to isto priziva veći broj dece, dok recimo u Hrvatskoj sigurno priziva, ali možda taj neki put kad se neko vrati sa medaljom, možda nekom daje više nekog poleta da nastavi u tome, da se možda više nekako izbori, taj njihov neki inat ih gura. Vidim da ih ima više i da možda samim tim što su na sceni već dugi niz godina i sa tim medaljama, automatski i te devojčice su više ka tome odlučnije", rekla je ona.
Hrvatska je 1995, 1997. i 1999. poslednji put bila na postolju i sve to na evropskim prvenstvima i na svakom od njih je gubila u finalu, redom od Holandije, a onda dva puta od Rusije. Međutim, uspesi koji su donosili medalje na velikim takmičenjima kao što su svetsko, evropsko ili Olimpijske igre nisu se ponovili u skorijim godinama i to je ono što je problem za komšije.
Da li je razlika u kvalitetu nacionalnog takmičenja? Možda, ali to nije jedino.
"U Srbiji ne znam baš kakva je situacija, znam da imaju dva kluba koji su dosta dobri, igraju, bore se čak u kvalifikacijama za Ligu šampiona, kao recimo i kod nas, isto imamo Mladost. Nekako tu su i te bitne utakmice gde ti u Ligi šampiona možeš da igraš, kao recimo Mladost jedne godine protiv Koneljana, pa te neko uoči, te onda je tu veći broj gledalaca i na sceni si, onda imaš više mogućnosti da izađeš iz te lige. Naša odbojka s obzirom na potencijale koje imamo, mislim da bi mogla biti bolja."
Ipak, jasno je da odbojka nije popularan sport i profitabilna, pa su odricanja veća nego što se očekuje. "Imala sam kroz karijeru dosta devojaka koje su bile dosta dobar potencijal, međutim, baš taj neki razlog finansija je bio izbor da završe fakultet i da se zaposle, a odbojka nije bila prvi izbor, tako da definitivno finansije", konstatovala je Samanta.
Kakvi su treneri u Hrvatskoj?
Ono što je slavna hrvatska odbojkašica primetila jeste da domaći treneri imaju još mnogo prostora za napredak. Kroz karijeru je prošla mnogo zemalja i mnogo klubova, a sad brani boje Zerna iz Turske.
"Moglo bi se poraditi, definitivno. Možda mi je najviše ostalo nekako u sećanju kad smo imali trenere - dobri su - ali mislim da bi nekako trebalo... Imali smo italijanskog selektora iz Italije i iz Turske i bilo mi je čudno, da niko od naših trenera nije došao na trening da vidi kako oni rade, a u to vreme je Santareli osvajao velike trofeje i Ferat u Turskoj takođe. Imaš priliku da učiš od najboljeg.
Retko ko je došao, stvarno mali broj trenera, a dolazili su drugi iz inostranstva, iz Poljske, uzeli su karte da pogledaju trening, da zapišu šta trener radi, pa da vide šta im se sviđa, da nešto usvoje novo. Kao igrač može da se uči kroz celu karijeru i čovek u životu uči, uvek je nešto dobro videti od drugog, možda ti se nešto svidi pa ti je baš to super, a možda misliš, okej, ovako ne želim da radim. Svakako moraju da se prošire malo vidici, da bi bilo sigurno još bolje."
Šta će Samanta raditi posle karijere?
Jedna od najboljih hrvatskih odbojkašica sigurna je šta neće raditi posle odbojkaške karijere. Želja da ostane u sportu postoji, ali nikako kao trener.
"U sportu možda i da, međutim, sigurno ne trener, tu se definitivno ne vidim. Bilo bi mi drago da ostanem negde u sportu, ali kao trener tu se ne vidim. Preteško je, a da bih bila trener moraš da budeš fanatik, ne bih dala najbolje timu kao trener, to sigurno. Nekako kad sam gledala te trenere i koji je zapravo ceo njihov zadatak i koliko moraju da rade... Trener, dobar trener je za mene onaj koji zna iz igrača izbaciti najbolje, šta god da on ima i mislim da je to dosta teško, da se zna na psihološkoj i na nekoj tehničkoj talasnoj dužini, nisam ta.
Kad odbojci dođe kraj, možda bude postala pilot. "Volim adrenalinske sportove. Skakala sam sa padobranom, već davnih godina mi je prolazilo kroz glavu - želim da budem pilot. Pokušala sam u Gorici da započnem to, međutim, nisam imala vremena, jer za to treba... ja sam mislila da je to nešto na brzinu. Treba tu dosta ispita, treba uzastopno sve časove odraditi, a nisam imala vremena, tako da kad završim karijeru, to mi je isto na listi onoga što bih želela da uradim", kroz osmeh je ispričala.
Šta bi Samanta promenila u karijeri i odbojci?
Iako je zadovoljna rezultatima i karijerom, postoje detalji na kojima je mogla da radi, ali sad služe kao dobra opomena mladim igračicama. "Kad me mlađe igračice pitaju šta bi ti promenila u karijeri i onda kažem 'samo da sam više možda slušala telo', a znam da je to nekad teško i izgleda sebično, ali na kraju, ako si ti dobro, bolja si i za tim, samim tim. Samim tim ne bi došlo do toga da moram prihvatiti ulogu da delim u klubu ulogu, jer stvarno telo već bilo pri kraju sa baterijama, ali i to je bilo isto jedno lepo iskustvo."
A, kad su u pitanju promene u odbojci... "Smanjila bih broj utakmica, izbacila bih neka takmičenja koja nisu nepotrebna, ali dala bih veći prioritet sportistima da imaju malo odmora od sezone, što recimo to u odbojci nema, jer se odmah sa klupske sezone kreće u reprezentativnu. Bilo bi bolje, bilo bi bolje takmičenja, nadmetanje, igrači se povređuju, a kad bi imali odmor bilo bi manje povreda."
Više takmičenja koristi samo velikim selekcijama koje imaju više igračica, u Hrvatskoj nije tako. "Svako se bori da uvrsti takmičenje, često zbog novca, nekad zbog popularizacije, lepo je kad ti imaš, mi kao Hrvatska nemamo dve, tri ekipe. Na svako takmičenje šalje se jedna ekipa, da se i mladi razvijaju, a mi nemamo toliki roster, možda je to bolje za neke veće sile kao Italija, Turska, onda oni pošalju i mlađe. Međutim, u zemlji kao što je Hrvatska, jedan tim sve igra i onda to dođe malo zahtevno", zaključila je.
Bonus video:
