Zoran Terzić: "Moje odbojkašice imaju milionske ugovore, a sve bi dale za Srbiju"

Selektor odbojkaške reprezentacije Srbije Zoran Terzić koji je sa našim damama tri puta bio šampion Evrope, jednom prvak sveta (2018) i srebrni (2016) i bronzani (2020) na Olimpijskim igrama. Poslednji uspeh srpskih odbojkašica bila je bronzana medalja na Evropskom prvenstvu u Istanbulu, a skoro dva meseca kasnije selektor Zoran Terzić ponovo je stao pred kamere i govorio o velikom uspehu naših heroina. Srpske odbojkašice su svetski priznate, neke od njih dobijale su pozive i drugih reprezentacija, a ipak su ostale uz zemlju u kojoj su rođene - kako i zašto, pokušao je da objasni Zoran Terzić.

Ipak, radost na licu zbog pobede ili tuga zbog poraza nisu primetne na licu selektora Terzića. Zašto nema emocija, odgovor je jednostavan: "Ne volim da ih pokazujem previše. Zašto? Zato što smatram da sa tim nekim preteranim pokazivanjem emocija gubim neku nit na utakmici. Na treningu je to u redu i nije ništa sporno. Na treningu se mi smejemo, ludiramo, glupiramo, ja ih psujem naravno u šali. Ima mnogo nekih smešnih situacija i pokazivanja emocija. Ali na utakmici nema šanse. Tada pokušavam da budem maksimalno fokusiran na samu utakmicu i na to što treba da radim. Ima drugih trenera koji to maksimalno emotivno doživljavaju, padaju, skaču… Ja sam rekao hiljadu puta, ne zameram im, ali smatram da naš posao nije da budemo cirkuzanti, nego treneri".

"Morali smo da uradimo nešto"

Reprezentacija Srbije postala je sinonim za porodicu, posebno posle dodele medalja u kojoj su selektor Zoran Terzić i najbolja igračica tima Tijana Bošković rešili da svoje medalje uruče mladim igračicama, koje će tek biti oslonac tima.

"To su neke stvari za koje ljudi ne znaju kako reprezentacija Srbije funkcioniše. A mi se uglavnom ponašamo kao porodica. I to je osnovni razlog zašto mi imamo toliko uspeha. Minja Osmajić, koja je dobila medalju od Tijane Bošković, je bila s nama sve vreme i prošle godine, povredila se na poslednjem treningu pred polazak na Svetsko prvenstvo. I to ozbiljna povreda koja je udaljila praktično celu sezonu od odbojkaškog terena. Ove godine, bez obzira na to, opet je došla, opet je maksimalno trenirala, radila i povredila se tokom takmičenja na Evropskom prvenstvu. Nije mogla da bude među tim igračicama koje dobijaju medalju, nije mogla da jednostavno oseti tu emociju i Tijana joj je zbog toga dala tu medalju, isto kao i mala (Nađa) Antonović, koja je bila s nama sve vreme, priprema i stvarno zaslužila jednostavno tu medalju, ja sam joj je dao. Dobićemo Tijana i ja te medalje, to je najmanji problem. Nego, jednostavno, u tom momentu, sve igračice sa medaljama oko vrata, a njih dve ne. To tako kod nas ne ide i morali smo da nešto uradimo po tom pitanju."

Kako se gradi reprezentacija Srbije?

Ženska odbojkaška reprezentacija prosto nikad nije izneverila navijače. Sa gotovo svakog takmičenja naše dame se vrate sa medaljom oko vrata, a kako se gradi istrajnost, borbenost i iznad svega taj pobednički mentalitet pokušao je da objasni i sam Terzić. Za sve je bilo potrebno vreme i brojne promene.

"Neko vreme sam funkcionisao tako da sam igračicama govorio kako ja radim pa ko hoće - hoće, ko neće - ne mora, baš me briga. Ali, vremenom, pošto su devojke učile od mene, ali i ja od njih i od svih drugih koji su bili u odbojci, a najviše od našeg predsednika Odbojkaškog saveza Aleksandra Boričića, shvatio sam da moram da se menjam ako hoću da to funkcioniše kako treba. Jednostavno, moraš da ideš ukorak i sa novim generacijama i sa novim tehnologijama i sa svim drugim. Devojke mogu da kažu koliko sam se promenio nabolje ili nagore, ali definitivno je došlo do promena. Tačno je da sam, između ostalog, ranije zahtevao neku vojničku disciplinu, a onda sam vremenom shvatio da to nema smisla. Nekada se strogo treniralo i radilo. Poštovali smo neku rusku školu pre svega.

Nikolaj Karpolj, koji je najbolji trener po rezultatima na svetu, koji je više puta bio prvak Evrope i sveta sa reprezentacijom SSSR-a, pa Rusije i sa klubom je imao poseban način rada i svi smo učili od njega i od nekih ljudi koji su tada radili po sistemu da imamo po tri, četiri treninga dnevno, ustajalo se u šest sati ujutru i išlo se na trčanje... Ali onda, kad malo zagrebeš po površini, i kada ti ljudi koji se razumeju u tu priču, u vezi sa pre svega mojim kondicionim trenerima koji su radili u reprezentaciji, kažu da nema potrebe da preskačeš dva metra neke prepone, nego da one mogu da budu i od 30 centimetara, jer je učinak isti, onda sam se promenio. Poverenje je ključna stvar. Ako držim igračice 'za gušu', čvrsto, i ne dam im ni da izlaze, ili tako nešto, to je onda mučenje i za mene i za njih. Ako ih pustim, i poneki put im čak i progledam kroz prste, to nije strašno. Ako su one takve da to iskoriste na neki ružan način, onda neće biti tu i to je to, vrlo je prosto", rekao je Terzić.

"Trener mora da ima autoritet"

U jednom timu punom lidera, uloga "čoveka utakmice" nekome mora da pripadne. "Ne mislim da je egoista da ga je baš briga za bilo koga drugog, već samo za sebe. Nego egoista u sportskom smislu koji kaže: 'Ja hoću da napravim poslednji poen.' To je za mene normalna reakcija jednog pravog vrhunskog sportiste. Treba da kaže: 'Ja hoću da dam svoj poslednji koš, onaj kad se lomi utakmica, ili da osvojimo svoj poen u odbojci, ili gde već.' Da bi takve igrače držao onako kako treba i da bi od njih napravio jednu pravu celinu, trener mora da ima autoritet. A autoritet sa takvim igračima koji igraju u klubovima najboljim na svetu, gde sarađuju sa najboljim trenerima na svetu, možeš da stekneš samo znanjem i nikako drugačije", kaže Terzić.

"Tijana Bošković bi za Srbiju dala sve"

Skladnost na terenu nije dobro uvežbana, naše odbojkašice su porodica i to ističe i selektor Zoran Terzić. "Obično kažem: 'Ako imate gram mozga, samo gram mozga, i ako posmatrate njihov način ponašanja, treninga i svega drugog, onda neće biti nikakvih problema.' Jer to su sve dobre devojke. Činjenica je da su malo drugačije od prethodnih generacija, verovatno i zbog društvenih mreža...

One kad dođu na trening i kad vide jednu Maju Ognjenović kako 'pogine' za svaku loptu, da nema šanse da dozvoli da jedna lopta padne, a da se ona ne baci na nju, one ne mogu da to previde i da posle toga propuste neku loptu. Isto mislim i za Tijanu Bošković, ili bilo koju od igračica koje su dugo bile najbolje na svetu na svojim pozicijama, osvajači svih mogućih i nemogućih trofeja, i klupskih i reprezentativnih... One su požrtvovane, to je vrh svetske odbojke, i normalno je da se mlađe odbojkašice ugledaju malo na njih. I one će da izrastu, pre svega, u dobre osobe, u prave sportiste, i u dobre igračice. Tijana Bošković bi za Srbiju dala bukvalno sve. I Milena Rašić, Brankica Mihajlović, Stefana Veljković, bile su jedna fantastična družina, koja je uvek za svoju zemlju sve dala", kaže Terzić.

"Kontinuitet je najteže održati"

Reprezentativke Srbije godimana su dominantne na svetskoj sceni, ali kako? I pored smene generacija neše devojke uspevaju da dođu do medalje, to je kontinuitet, koji je jako teško održati.

"Najteža stvar u sportu je kontinuitet. Medalje su odlična stvar, i to nije sporno. Ali to je kao ona zvezda na nebu, koja jako zasija, pa je vidite, i kažete: 'Jao, što je lepa!' Posle pet minuta ona se ugasi, više je ne vidite i zaboravljate je. E, otprilike je to tako. Kontinuitet je najvažnija stvar od svega. A mi imamo fenomenalan kontinuitet rezultata, za tih nekih 22 godine koliko ja vodim reprezentaciju, mi smo uzeli otprilike toliko i medalja. To je zaista fenomenalan rezultat.

To pokušavam da objasnim ljudima: da li smo četvrti, peti ili prvi, drugi, čak ni to nije važno. Naravno da svi volimo da budemo prvaci i da uzmemo zlatnu medalju. Ali nije ni to preterano bitno. Bitno je da stalno budemo u vrhu. Ne možemo da računamo na to da će jedna Srbija biti u odbojci ili u bilo čemu stalno prva ili stalno među prve tri. To je neizvodljivo. Nije realno. To ne može ni Rusija, ni Amerika, a kamoli mi. Ali, kontinuitet je najvažnija stvar, i mi radimo tako da održimo taj kontinuitet, odnosno da napravimo generacije, koje će kasnije da nastave tu priču koju ove devojke prave više od 20 godina. Koliko nam to uspeva? Mislim da nam uspeva. Da li je moglo da bude bolje? Možda i jeste. Da li je moglo da bude gore? Sigurno jeste. Ali, ja sam prezadovoljan našim rezultatima", ističe Terzić.

"U Rusiji ne znaju za Anu Karenjinu"

"Zbog toga se neki smeju i govore da sam mator. Ali, ja i dalje volim ruske klasike. Knjigu 'Rat i mir' čitao sam tri puta. Volim ruske klasike. Ali nekada idem iz krajnosti u krajnost. Iako obožavam ruske klasike, obožavam i Sidni Šeldona. Meni je to interesantno da pročitam. Kao i u muzici, i u svemu, nemam neki određeni pravac, već ono što mi se svidi - to čitam ili slušam.

Ipak, knjige više ne preporučujem igračicama. Drugo je vreme, zašto bi čitale četiri toma nekog dela kada mogu da nađu sažetak i da znaju o čemu se radi... I moje igračice iz kluba u kojem radim u Rusiji, Dinamo Kazanj, pitao sam da mi navedu samo četiri dela koje je Lav Nikolajevič Tolstoj napisao. Nijedna nije znala četiri. Čak retko koja da je znala i dve knjige. Sve su znale za 'Rat i mir', ali za 'Anu Karenjinu' polovina nije znala", zaključio je Terzić.

Bonus video: