- Petar Đorđić je otkrio da je karijeru završavao uz velike probleme sa kolenom i više operacija meniskusa i prednjih ukrštenih ligamenata.
- Kaže da bi zbog Partizana pristao na operaciju i nastavak igre, dok bi u drugom klubu verovatno odustao ranije.
- Ispričao je i da je odluku doneo posle titule u Novom Sadu, bez da je o tome ranije obavestio porodicu.
Petar Đorđić je ostavio rukomet, ali samo donekle! Nakon titule sa Partizanom i kraja karijere pokrenuo je svoju emisiju "Klamat" i ugostio je brojne sportiste, a sada je u "Kontranapad" podkastu otkrio sve o kraju karijere. Pa i to da je nakon što je završio sa rukometom mogao - u Benfiku. Nudili su mu mesto sportskog direktora.
"Jeste, pa da, bilo je tu ljudi su to saznali. Ja sam imao tu operaciju meniskusa, pa sam opet prošao tu neku, da kažem, tešku situaciju, iako je to bio samo meniskus, ali svaka ta operacija, pogotovo na kolenu, gde sam imao ranije problema, sve su to nekako te mentalne borbe, što ljudi uopšte ne shvataju šta znači biti sportista. I posle, kad sam prestao da igram, puno ljudi je bilo baš iznenađeno.
Hoćeš u Šabac, hoćeš u Dubai da igraš, milion stvari je bilo, ali ja sam nekako sebi u svojoj glavi tad zacrtao, znao sam da će tako biti, ali da hoću sebi godinu dana da dam, da tačno razmislim šta ja hoću da radim, i da neću ništa da uradim ishitreno, da ne bi posle bilo, oh, što sam odmah na prvu. Tako je na kraju bilo. Dao sam sebi vremena, hteo sam da provedem vremena sa svojom familijom, bio sam u Italiji mesec i po dana, i stvarno sam tu pune benefite izvukao i mislim da sam dobro uradio", počeo je Petar Đorđić u "Kontranapadu".
"Ćerka 3 meseca, a lekar kaže još jednom i gotovo"
Sin nekadašnjeg kultnog golmana Partizana Zorana Paše Đorđića rođen je u Nemačkoj i bio je veliki talenat. Jurili su ga Nemci, ali nije poklekao i godinama je igrao za Srbiju. Nakon sjajne karijere u Veclaru, Flensburgu, Hambrgu, Meškov Brestu i Benfiki vratio se u Srbiji i odigrao je po sezonu za Vojvodinu i Partizan. Da je za bilo koga drugog igrao u vreme još jedne teške povrede odustao bi.
"Mislim da to ljudi u klubu znaju, da sam povredio meniskus i da sam saznao da moram da idem na operaciju. Pa vidi, iskreno ću ti reći, bilo koji klub da je bio, sem Partizana prekinuo bih pre operacije, jer ja sam morao da operišem koleno samo u slučaju da mogu opet da igram. Bilo koji klub da je bio u pitanju, sem Partizana, ne bih to uradio, jer tolike traume sam prošao sa mojim kolenom.
Dva puta sam imao prednje ukrštene, ali ono, u kratkom vremenu kad sam bio u Flensburgu i u Hamburgu, a ceo život nekako nesvesno ti vučeš to i imaš taj neki strah kao sportista. Nije ti svejedno kada ti doktor sa 22 godine kaže, ja taman dobio ćerku od 3 meseca, vidi, ako ti se još jednom nešto desi, teško da ćeš moći.
I zahvalan sam stvarno Bogu na tome da sam imao mogućnost da igram punih 12 godina i, ajde da kažem, opet na nekom dobrom nivou, sa takvim kolenom, sa takvim nekim, ajde da kažem, nesvesnim pritiskom u glavi. Dva puta sam se povredio na isti način, gde sam punim šprintom hteo da uradim fintu u slabiju stranu i dva puta mi je ispalo koleno. I ti stalno, nesvesno imaš u glavi, nemoj to da uradiš. Jer koliko god da se čovek oslobodi tih strahova, to uvek ostane u tebi."
"Ni za koga, samo za Partizan"
Istakao je da je na kraju odlučio da se ipak operiše samo zbog uspomena na šampionsku generaciju njegovog oca u crno-belom.
"I da sam ipak uspeo 12-13 godina da igram na dobrom nivou sa takvim kolenom, stvarno sam zahvalan Bogu. I onda kada sam povredio meniskus na tom kolenu, veruj mi, probao sam dugo, 5-6 nedelja bez operacije. Onda kad sam video da je jednostavno neizbežno, ako hoću da igram rukomet, da moram da idem opet na operaciju, mislim da bilo koji drugi klub da je bio sem Partizana ne bi to uradio.
Ali eto, baš zbog toga što ti kažeš, nekako je baš bila jaka ta emocija zbog mog oca, zbog te šanse da imamo mogućnost da uzmemo tu titulu posle toliko godina i cela ta priča, i onda to kad smo ostvarili, ja sam stvarno znao, ali veruj mi, posle utakmice u Novom Sadu, kad sam izašao sa terena, da je to to.
Jer da ja opet ulazim u pripreme sa istim problemima, da moram, ne znam, da gledam kako i šta treniram, a znajući kako su me, da kažem, ti mlađi igrači možda gledali, nisam hteo prvo sebi da dopustim to, a nisam hteo ni njima da dam tu neku sliku, jer sam stvarno uvek gledao, pogotovo prema mlađima, da se ponašam uvek korektno i da se ponašam na neki način, možda i kao uzor, da vide kako treba neko da se ponaša, da bi možda nešto napravio", istakao je u "Kontranapadu" Đorđić.
Nikome nije rekao!
"Da, da, pa meni žena nije znala. Ja sam stvarno razmišljao sam o tome, ali nikom ništa nisam rekao. Ni ocu, ni majci, ni bratu rođenom, ni ženi. Jednostavno mi je to tako došlo da posle tog osvajanja, osvajanja titule sa Partizanom u Novom Sadu, nekako ne znam. Toliko sam bio ispunjen.
Ja sam počeo da igram tek posle te povrede, to se na kraju i odužilo, posle 3-4 meseca. Prvu utakmicu sam igrao protiv Vojvodine. Sutradan se probudio, zub mi natekao, milion stvari. Kao da sam imao neke znakove, ne znam, da je to to.
I onda posle te utakmice u Novom Sadu, jednostavno mi je to tako došlo i znam 100% i znao sam u tom trenutku da ako se odlučim za to, da neću pogrešiti. Jer mi je to, ne znam, pričao sam sa mnogo ljudi o tim stvarima i svaki mi je isto rekao, ne svaki, ali dosta njih, da će doći trenutak gde će ti se pokazati kad treba da prestaneš", završio je Petar Đorđić.
(MONDO, N.L.)
BONUS VIDEO:
