Ispod mosta možete da prisustvujete zanimljivom iskustvu, posle kojeg ćete se na kraju, možda, zapitati: šta mi je sve ovo trebalo? Ja jesam!

London Bridge experience and The London Tombs je poslednjih osam godina, otkako postoji, jedna od turističkih atrakcija za koju će vam trebati i malo hrabrosti. Grupa mladih glumaca vas vodi kroz utrobu mosta, katakombe, kroz memljiv i opor vazduh, vraćajući vas u surova vremena kuge, bolesti, mučenja, kasapljenja...To je još i miran deo, a poslednji deo ture nije za plašljive, one sa slabim srcem i stomakom.

Ulaz je 7 (sedam) funti, mada bih vam preporučio da uzmete London pass, koji vam daje mnogo veće pogodnosti za obilazak svih znamenitosti.

Naravno, ništa vam se neće dogoditi, osim što ćete vam biti potrebno da istrčite na dnevno svetlo i uzmete vazduh.

Dnevno ovu turu predje 500 do 600 ljudi. Podseća na 3D animacije koje postoje u luna parkovima. Kada uđete u te katakombe, prvo nailazite na sobu u kojoj je istorija mosta kroz vekove u slikama i kratkim opisom, a potom počinje "zezanje".

Nailazite na ženu koja se suprostavila Rimljanima i koja vas poziva da budete njeni vojnici. Njen poziv na "mobilizaciju" dodatno se doživljava drmusanjem improvizovanog broda, a pošto ste se stavili u njenu službu, nailazite na dželata. On vam potanko objašnjava zašto je nekome odrubljena glava, kako je neko platio životom zbog izdaje, šta su sve radili prestupnicima, i kako je završio Vilijam Volas, škotski pobunjenik (film „Braveheart“), koji se borio za nezavisnost.

Pomislite: "Pa, Turci su bili majka Mara za ove!".

Naredna soba je krčma. Užasan i težak miris otežava vam ostanak na nogama i slušanje priče krčmarice, koja se nagledala pijanih i opasnih ljudi, govori vam o tome kako treba izbegavati mračne ulice jer Džek Trbosek ne spava, kako su u Temzu bacali leševe, ostatke od hrane, kako je Temza bila jedan veliki javni wc...Otud i takav smrad „prošaran“ memlom i mračnom atmosferom.

Potom prolazite kroz psihodelični tunel, koji se pomera i tu treba pokazati svu smirenost i snalažljivost, jer vam se sve okreće i mislite da ćete propasti.

Fotografisanje nije dozvoljeno (dve fotke sam napravio na kvarno :)), a i da jeste nemate ni vremena, ni želju da nešto slikate, jer vam je jedina želja da sve to brzo prođe. Zapitate se: "Ima li ovome kraja?".

Za kraj, sledi koračanje kroz ulice strave i užasa. Horor! Grupa posetilaca se poređa u kolonu, držeći jedan drugog. Ulazi se u jednu, pa u drugu mračnu prostoriju, čuje se samo vriska. Iz mraka izleću ruke, ljudske glave (naravno, reč je o imitacijama), ispušta se „gas (zapravo, vazduh, ali ugođaj je potpun), iza zavesa se pomiču ruke, jezivi pogledi, a okolo vas lutke-leševi, napravljeni tako da mislite da su stvarni.

Treba proći i nišandžiju koji puca na vas (umesto metaka, udara vas vazduh). Najgore je onima na početku i na kraju kolone (tu sam, naravno, bio ja). Nešto u vama vas tera da se okrenete, kako "preživite" koju sobu i imate osećaj da je neko stalno iza vas.

U poslednjoj sobi neko i jeste iza vas, jer vas napada devojka sa motornom testerom! Sve su to glumci, znam, ali devojko, manje maši tom skalamerijom, pomislih i ubrzah korak ka svetlu dana!

(Izveštač MONDA iz Londona Predrag Vujić)