Nisam neki zaljubljenik u tenis. Štaviše, priznajem da taj sport ne volim. Možda je to, trenutno, jeres reći u Srbiji posle sjajnih uspeha naših tenisera, pogotovo Novaka Đokovića, ali tako je-kako je. Tenis nije my cup of tea, što bi rekli Englezi.

Kao klinac voleo sam da gledam mečeve na Vimbldonu i Rolan Garosu, rivalstva Bjerna Borga, Džona Mekinroa, Džimija Konorsa, Anrija Lekonta, potom Ivana Lendla, Borisa Bekera, Pita Samprasa, Andre Agasija ili Kris Evert Lojd i Martine Navratilove...Gledao sam i Bobu Živojinovića kako izluđuje Mekinroa jedući sendvič dok se čuvena prznica svađala sa sudijom...

Ali, vremenom je izbledelo to interesovanje za tenis, iako je Srbija dobila ponosne ratnike, heroje na pravouganim terenima.

Imam u svom bliskom okruženju zaluđenike za tenis, koji gledaju i meni apsolutno nebitne mečeve (ali, i njima su nebitne neke fudbalske utakmice, znam). Tako kad se vratim sa posla mogu da očekujem pitanje: "E, šta je uradila Šarapova ili Petrova? Sa kim se ukršta u narednoim kolu?". Moj teleći izraz lica jasno pokazuje da nemam predstavu. A onda novo pitanje: "Pa, šta si radio na poslu ceo dan, kad to ne znaš?".

Hm, i ja se pitam (ne izgovaram, ali pomislim).

Da se razumemo odmah, pre nego što počnete da me pljujete: ja, apsolutno, cenim svaki sport i svakog sportistu, jer oni naporno rade i treniraju svaki dan. Na kraju krajeva, i ja sam trenirao neke sportove. Tenis je, možda i jedan od najzahtevnijih sportova, radi svaki mišić tela...Ali, neke stvari me u tom sportu nerviraju. Pre svega, mnogo dugo traju mečevi i ne mogu da se svrtim da ogledam od početka do kraja (osim, naravno, kad mi zapadne u moju novinarsku smenu), a posebno me izluđuje to što je neophodno da publika bude mirna i da, maltene, ne diše dok neko servira ili tokom poena.

Pa, šta bi onda trebalo da se događa dok fudbaler šutira penal ili košarkaš izvodi slobodna bacanja, na primer? Da ceo stadion ili dvorana zanemi ili se zamrzne na koji sekund!?

OK, ima tu mnogo za i protiv, pričao sam sa pojedinim teniserima, jednima smeta, drugima ne smeta...Ja samo iznosim ono što je meni neobjašnjivo.

Eto, ja kao neteniski fan uspeo sam da preko svojih "izvora" (čitaj: prijatelja) pronađem kartu za jedno olimpijsko takmičenje. Aleluja! Bilo bi glupo da sam u Londonu, a da ništa nisam video (osim biciklizma, ali oni su ionako prošli pored mene).

I dobio sam kartu za tenis! Vimbldon!

Kakav apsurd, kakva ironija! Ja koji nisam teniski zaluđenik idem da gledam mečeve u ovom sportu! Nisam nezahvalan, i ne želim sad da vam pravim zazubice, jer znam da bi "pola Srbije" prodalo ne znam ni ja šta samo da može da ode da vidi to "sveto tenisko mesto", da ode da bodri Noleta, Tipsu, Anu, Zikija, Viktora...

U ime svih vas otišao sam do Vimbldona, jer, pre svega, Vimbldon je za tenis ono što je Vembli za fudbal. A i da, kad sam već ovde, pokušam da vam prenesem atmosferu iz tog teniskog kompleksa.

I prvi utisak koji me i dalje prožima jeste - to je stvarno nešto veličanstveno, nešto što mi je iz korena promenilo mišljenje o tenisu. Moguće je da je to samo zato što Vimbldon jeste sam po sebi poseban. Možda me na drugim teniskim turnirima ne bi prožimao taj osećaj.

Ali, Vimbldon me je "kupio" na prvu loptu. Sad tek kapiram teniske legende koje su govorile i govore da je svaki turnir poseban, ali da je Vimbldon ipak nešto "posebniji".

Da se Vimbldon i ja srdačno "zagrlimo" doprinelo je nekoliko stvari. Zaista, fenomenalno vreme u Londonu (sunčano i vetrovito), potom, čim sam ušao u kompleks "natrčao" sam na trening Srba, odnosno na zajedničko zagrevanje Novaka, Viktora, Tipse i Zikija i odličan, atraktivan meč Argentinca Huana Monaka i Belgijanca Davida Gofena na Terenu broj 1. Ko zna, da su bila neka dva smarača, udarača sa osnovne linije, možda mi utisak ne bi bio potpuno pozitivan. Ali, jeste!.

Bio sam iznenađen kada sam, kretajući se ka Terenu broj 1, na jednom od pomoćnih terena (trening polje broj 9) ugledao srpske musketare, kako treniraju pod nadzorom Bogdana Obradovića. Oko tog terena, gomila ljudi koja fotografiše i komentariše. "E, evo ga Novak i Tipsarević (malo lome jezik oko njega").

Servis, prijem, servis, prijem, servis, retern, servis, retern...Prvo Zimonjić i Troicki ka Đokoviću i Tipsareviću, potom obrnuto, zatim vežbanje smeč udaraca. Lagano zagrevanje, do trenutka kada je Zimonjić servirao, a Tipsarević, u nameri da vrati lopticu, udario je ramom i pogodio pravo u glavu Novaka koji je stajao metar-dva od njega.

Novaku, naravno, nije bilo ništa. Svi su se smejali, a Tipsa potrčao da ga zagrli. "Izvini, brate", smejao se Tipsa, a onda je Ziki poslao još jedno đule ka njemu, ali je drugi reket Srbije propustio lopticu.

"Ne smem više, uplašio si me", nastavio je Tipsa da se šali.

Ostavio sam ih da se zagrevaju, a ja se uputio ka Terenu broj 1.

Ušao sam kod rezultaat 4:4 u gemovima u prvom setu. Gofen je potom pritisnuo Monaka, koji se odbranio, a potom napravio potez koji je razgalio publiku - lob udarac tačno na liniju polja Belgijanca. Touché (rekli bi Francuzi)!

Potom je Argentinac počeo da "šeta" Belgijanca, što je mene nateralo na razmišljanje: pa, ovi "gaučosi" driblaju i sa reketom!

Monako i Gofen su, zaista, igrali atraktivno, sa čestim izlascima na mrežu, nisu mnogo udarali sa osnovne linije (a, šta kažete, mislili ste da ne znam teniske termine!) i zato su konstatno dobijali aplauze, uzvike odobravanja...Čini mi se da je u publici bilo više Belgijanaca, jer se često čulo "Allez Davide", a ja sam uhvatio sebe kako više aplaudiram Monaku. Simpatičan mi je Gofen, ali ako već moram da biram onda neka bude Argentinac.

Drugi set Monako je dobio rezultatski ubedljivo (6:1), ali nije tako bilo po igri. Gofen se demoralisao posle prvog seta, u kojem je, čini mi se, imao na tacni Argentinca, a onda je sve krenulo po zlu. Ali, i dalje mnoštvo efektnih poteza, obojica su spustili gard, jedan drugog slali po burek, "skraćivali" lopte, a u jednom trenutku su im se pridružile i dve ptičice kojima se baš dopalo na terenu pa su tu ostale neko vreme.

U tenisu mi smeta što nema navijanja, već samo oni g rupni uzdasi: "oooooooooo", "uuuuuuuuh", "aaaaaaaaaaaa", ali i to je bolje nego ništa, nego kamerna atmosfera. Nemam iskustva kad se igra "pravi" Vimbldon, ali utisak mi je da su Olimpijske igre ipak nešto drugo, da je obezbeđenje na ulazima na tribine ipak manje rigorozno kad je reč o čestim ulascima i izlascima sa terena.

Publika je po celom kompleksu. Idu od terena do terena, idu na klopu (cene su od tri do šest funti, zavisi šta uzimate), toaleti su vrlo čisti, s obzirom na količinu ljudi koji ih koriste, otvorene su i prodavnice specijalni za Olimpijske igre u kojima ima svega: od olovaka, bedževa, znački, peškira (20 funti), majica (25 funti), torbi (od 15 do 30 funti), dukseva (30 funti)...

Ja sam kupio nešto da poklonim (zanimljivo, morao sam da tražim kesu, jer ovde ništa ne poklanjaju!). Sebi nisam kupio ništa, imam sećanje na odličan dan u Hramu tenisa.

Ostavio sam grupu Srba da bodri Tipsu i Anu. Idemo do medalje! 40:0 ništa i meč lopta! Ajdeeeeeeeeeeee!!!

(Izveštač MONDA iz Londona Predrag Vujić - foto: MONDO)