Poenta ovog teksta nije da se svali krivica na leđa jednog igrača, ali renome koji ima u rukometnom svetu nameće da se od njega i u reprezentaciji očekuju vrhunske partije. A ne samo kada igra za klub...

Od februrara do decembra, i tako već godinama slušamo o Marku Vujinu i njegovom "rešetanju" protivničkih mreža u dresu klubova za koje je igrao i za koji trenutno nastupa.

Blistao je u Dunaferu, Vespremu, a sada je jedan od glavnih igrača i strelaca nemačkog Kila, jednog od najboljih klubova Evrope.

Ali, kada obuče dres reprezentacije, bilo Srbije i Crne Gore ili samo Srbije, lav se pretvara u zeku.

Strašnog golgetera odjednom nema nigde!

Ponekad i odigra vrhunsku utakmicu, pokaže da nije slučajno među najcenjenijim desnim bekovima na planeti, ali se njegove partije za Srbiju, one protiv najjačih selekcija, uglavnom svode na promašaje, skrivanje, greške.

Član je reprezentacije od 2003, uskoro će napuniti 30 godina, a njegove vrhunske utakmice protiv velikih rivala mogu se na prste nabrojati. Nije ga išlo ni kod Veselina Vukovića, ni kod Jovice Cvetkovića, ni kod mnogih pre njih, a neće ga sada ni kod Vladana Matića.

Mladi trener pred utakmicu sa Francuskom rekao je da veruje u najvažnije igrače i da očekuje da upravo oni prorade protiv braće Karabatić i društva.

To se nije dogodilo.

Već posle 30 minuta morao je da ostavi Vujina na klupi i više ga nije uvodio u igru. Zasluženo.