Veslač Nikola Stojić nesumnjivo je jedan od najdugotrajnijih vrhunskih sportista Srbije. Titule državnog prvaka osvaja konstantno još od 1991. godine, medalje sa najvećih svetskih takmičenja počeo je da donosi 1998, a trenutno su mu sve misli usmerene ka Pekingu, gde će avgusta 2008. po treći put u karijeri biti učesnik Letnjih olimpijskih igara.
Stojić je dva puta osvojio peto mesto u disciplini dvojac bez kormilara - prvo sa Djordjem Višackim u Sidneju, a onda i sa Mladenom Stegićem u Atini. "Treću sreću" pokušaće da pronadje sa deset godina mladjim Goranom Jagarom, sa kojim je jesenas postao prvak Evrope u Poznanju, dok su na Svetskom prvenstvu u Minhenu zauzeli šestu poziciju.
"Zajedno smo u dvojcu već treću sezonu i ako nastavimo dosadašnji trend, očekujem da ćemo 2008. biti još malo brži nego prošle. To će nas dovesti u sam svetski vrh i u borbu za neku od medalja na OI, a ta medalja je naš najveći cilj. U Atinu smo Stegić i ja otišli da se plasiramo u finale i peto mesto koje smo osvojili bilo je neki maksimum u tom trenutku. Sada samo Australijanci odskaču. U Minhenu su veoma ubedljivo trijumfovali ispred Novog Zelanda, ali od drugog mesta pa do šestog, svi smo tu negde i veoma je bitno kako će se ko osećati na dan finala. Naravno, treba se prvo plasirati u finale", rekao je Stojić u novogodišnjem intervjuu za MONDO.
Stojić je dva puta osvojio peto mesto u disciplini dvojac bez kormilara - prvo sa Djordjem Višackim u Sidneju, a onda i sa Mladenom Stegićem u Atini. "Treću sreću" pokušaće da pronadje sa deset godina mladjim Goranom Jagarom, sa kojim je jesenas postao prvak Evrope u Poznanju, dok su na Svetskom prvenstvu u Minhenu zauzeli šestu poziciju.
"Zajedno smo u dvojcu već treću sezonu i ako nastavimo dosadašnji trend, očekujem da ćemo 2008. biti još malo brži nego prošle. To će nas dovesti u sam svetski vrh i u borbu za neku od medalja na OI, a ta medalja je naš najveći cilj. U Atinu smo Stegić i ja otišli da se plasiramo u finale i peto mesto koje smo osvojili bilo je neki maksimum u tom trenutku. Sada samo Australijanci odskaču. U Minhenu su veoma ubedljivo trijumfovali ispred Novog Zelanda, ali od drugog mesta pa do šestog, svi smo tu negde i veoma je bitno kako će se ko osećati na dan finala. Naravno, treba se prvo plasirati u finale", rekao je Stojić u novogodišnjem intervjuu za MONDO.
Kakav je osećaj boriti se za medalju na Olimpijadi? Od čega zavisi da li će veslač prebaciti sopstvene mogućnosti u datom trenutku, ili će eventualno da podbaci?
"Zavisi najviše od toga kako si trenirao i koliko si spreman došao na takmičenje. Pre finala te očekuju najmanje dve trke, možda i tri. Ako se previše potrošiš i ako ne možeš da podneseš više trka u tih nedelju dana, onda finale može da bude izuzetno teško i da tvoj organizam jednostavno ne može da izdrži, ma koliko želeo da nešto učiniš".
Da se to ne bi dogodilo, važno je raditi dobro u kontinuitetu, i to ne samo u olimpijskoj godini, već i u godinama koje prethode, kaže Stojić.
"Bitno je da nemaš propuste, jer se oni akumuliraju i na takmičenju se tačno vidi ko je imao kontinuitet dobrih treninga. Ako si radio na pravi način, onda si na startu trke za medalje siguran u sebe, osećaš da bi mogao da pokidaš čamac. Ali ako ti u podsvesti stoji da si nešto mogao da odradiš bolje, bilo to zbog povreda, bolesti ili iz nekog trećeg razloga, onda imaš sumnju koja te sigurno malo limitira u samom startu. Onaj ko je spreman i utreniran do kraja, taj može da izvesla stazu i maltene da padne u nesvest kada prodje kroz cilj. Ali na Olimpijadu niko ne dolazi nespreman. U finale udje šest najboljih čamaca, pa se tamo rešava ko će biti prvi, a ko drugi ili treći. I to se uvek rasporedi drugačije".
"Zavisi najviše od toga kako si trenirao i koliko si spreman došao na takmičenje. Pre finala te očekuju najmanje dve trke, možda i tri. Ako se previše potrošiš i ako ne možeš da podneseš više trka u tih nedelju dana, onda finale može da bude izuzetno teško i da tvoj organizam jednostavno ne može da izdrži, ma koliko želeo da nešto učiniš".
Da se to ne bi dogodilo, važno je raditi dobro u kontinuitetu, i to ne samo u olimpijskoj godini, već i u godinama koje prethode, kaže Stojić.
"Bitno je da nemaš propuste, jer se oni akumuliraju i na takmičenju se tačno vidi ko je imao kontinuitet dobrih treninga. Ako si radio na pravi način, onda si na startu trke za medalje siguran u sebe, osećaš da bi mogao da pokidaš čamac. Ali ako ti u podsvesti stoji da si nešto mogao da odradiš bolje, bilo to zbog povreda, bolesti ili iz nekog trećeg razloga, onda imaš sumnju koja te sigurno malo limitira u samom startu. Onaj ko je spreman i utreniran do kraja, taj može da izvesla stazu i maltene da padne u nesvest kada prodje kroz cilj. Ali na Olimpijadu niko ne dolazi nespreman. U finale udje šest najboljih čamaca, pa se tamo rešava ko će biti prvi, a ko drugi ili treći. I to se uvek rasporedi drugačije".
b>Da se u srpskom sportu neke stvari kreću u pozitivnom pravcu i da se trud i rad ipak isplate, svedoči Stojićevo veliko zadovoljstvo uslovima koje imaju on i ostali reprezentativci.
"Stvarno imamo dobre uslove. Sve nam je obezbedjeno - teretane, najbolji čamci koji se koriste u svetu, pripreme u dobrim hotelima, dobra hrana, na nama je samo da treniramo i pravimo rezultate. Zato kažem da je ovo najbolji period u mojoj karijeri, iako su rezultati koje sam postizao pre nekoliko godina bili možda značajniji. Ali što se tiče cele organizacije i sistema, baviti se veslanjem sada je daleko lakše nego pre pet, šest ili deset godina".
Upravo Stojiću, Višackom i još nekim momcima pripadaju velike zasluge za to što se iz faze prikupljanja sredstava pomoću "štapa i kanapa" stiglo u daleko uredjenije i mirnije vode.
"Finansiranje Saveza od strane države nekada je bilo simbolično, od grada nismo dobijali maltene ni dinar. Pokrivali smo se uz pomoć sponzora i Fudbalskog kluba Partizan. Oni su nam, kao klubu iz istog sportskog društva, kupili dvojac 'empaher' u kom smo osvojili bronzu na SP u Kelnu 1998. Selektor Nebojša Ilić nekako je uspevao da namakne novac za pripreme i za učešće na kvalifikacionim takmičenjima. Pre tih, prvih dobrih rezultata, mi kao sport nismo godinama imali medalju ili finale u seniorskoj konkurenciji, tako da nismo ni imali kredita da nešto tražimo", realan je Stojić.
"Stvarno imamo dobre uslove. Sve nam je obezbedjeno - teretane, najbolji čamci koji se koriste u svetu, pripreme u dobrim hotelima, dobra hrana, na nama je samo da treniramo i pravimo rezultate. Zato kažem da je ovo najbolji period u mojoj karijeri, iako su rezultati koje sam postizao pre nekoliko godina bili možda značajniji. Ali što se tiče cele organizacije i sistema, baviti se veslanjem sada je daleko lakše nego pre pet, šest ili deset godina".
Upravo Stojiću, Višackom i još nekim momcima pripadaju velike zasluge za to što se iz faze prikupljanja sredstava pomoću "štapa i kanapa" stiglo u daleko uredjenije i mirnije vode.
"Finansiranje Saveza od strane države nekada je bilo simbolično, od grada nismo dobijali maltene ni dinar. Pokrivali smo se uz pomoć sponzora i Fudbalskog kluba Partizan. Oni su nam, kao klubu iz istog sportskog društva, kupili dvojac 'empaher' u kom smo osvojili bronzu na SP u Kelnu 1998. Selektor Nebojša Ilić nekako je uspevao da namakne novac za pripreme i za učešće na kvalifikacionim takmičenjima. Pre tih, prvih dobrih rezultata, mi kao sport nismo godinama imali medalju ili finale u seniorskoj konkurenciji, tako da nismo ni imali kredita da nešto tražimo", realan je Stojić.
Ipak, posle OI u Sidneju došlo je do bitnih promena u politici nacionalnog Olimpijskog komiteta i Sportskog saveza Srbije.
"Napravljena je nova kategorizacija sportova, počeli su da se vrednuju samo rezultati i novac je počeo da biva pravednije rasporedjen. Do 2000. sredstva su deljena više na prijateljskoj i političkoj osnovi, po sistemu ko je sa kime dobar, pa smo zbog toga imali dosta problema. Ni sada ne teku med i mleko, ali apsolutno ne moramo da razmišljamo, naprimer, da li ćemo moći da odemo na pripreme. Samo je pitanje da li će one trajati deset ili 15 dana, da li ćemo učestvovati na jednoj, dve ili pet kontrolnih trka. Stigla su nam i tri nova čamca i ostaje nam da izaberemo najbolji, jer je to vrlo bitno ako se medalja osvaja i gubi u okviru jedne sekunde. Imamo logistiku, imamo vremena, samo moramo dobro da radimo i da budemo zdravi".
Medalja na trećoj Olimpijadi predstavljala bi krunu karijere, da li i njen kraj?
"Razmišljao sam o tome, ali u ovom trenutku nikako ne bih mogao da donesem odluku. Tek kada se završe Olimpijada i Evropsko prvenstvo u septembru, moći ću da podvučem crtu i razmislim da li ima smisla nastaviti. Sada ne želim da se opterećujem time, jer me zanima jedino Peking, ali ne deluje mi nemoguće da sa 37 godina veslam i u Londonu 2012. Ima veslača koji će se u Pekingu takmičiti sa 43! Australijanac Džejms Tomkins i Estonac Juri Janson već su osvojili mnogo medalja, Janson je učestvovao još u Seulu 1988, ali eto, ipak imaju motiva da probaju ponovo".
"Napravljena je nova kategorizacija sportova, počeli su da se vrednuju samo rezultati i novac je počeo da biva pravednije rasporedjen. Do 2000. sredstva su deljena više na prijateljskoj i političkoj osnovi, po sistemu ko je sa kime dobar, pa smo zbog toga imali dosta problema. Ni sada ne teku med i mleko, ali apsolutno ne moramo da razmišljamo, naprimer, da li ćemo moći da odemo na pripreme. Samo je pitanje da li će one trajati deset ili 15 dana, da li ćemo učestvovati na jednoj, dve ili pet kontrolnih trka. Stigla su nam i tri nova čamca i ostaje nam da izaberemo najbolji, jer je to vrlo bitno ako se medalja osvaja i gubi u okviru jedne sekunde. Imamo logistiku, imamo vremena, samo moramo dobro da radimo i da budemo zdravi".
Medalja na trećoj Olimpijadi predstavljala bi krunu karijere, da li i njen kraj?
"Razmišljao sam o tome, ali u ovom trenutku nikako ne bih mogao da donesem odluku. Tek kada se završe Olimpijada i Evropsko prvenstvo u septembru, moći ću da podvučem crtu i razmislim da li ima smisla nastaviti. Sada ne želim da se opterećujem time, jer me zanima jedino Peking, ali ne deluje mi nemoguće da sa 37 godina veslam i u Londonu 2012. Ima veslača koji će se u Pekingu takmičiti sa 43! Australijanac Džejms Tomkins i Estonac Juri Janson već su osvojili mnogo medalja, Janson je učestvovao još u Seulu 1988, ali eto, ipak imaju motiva da probaju ponovo".
Stojić je nedavno napunio 33 godine, što znači da je bezmalo dve trećine života posvetio veslanju. Potrebna je dobra doza fanatizma da bi se istrajalo u sportu koji na prvi pogled ne nudi mnogo toga, osim "krvi, suza, znoja"... kao i žuljeva na rukama.
"Ja sam pre veslanja probao i sportove sa loptom, ali nisam se u njima pronašao. Veslanje mi je dalo dosta toga u životu. Studirao sam u Americi, proputovao ceo svet, osim Južne Amerike... U ovoj fazi karijere krajnji cilj i motiv svake godine su mi Svetsko prvenstvo ili Olimpijske igre. Bio sam već i prvi i drugi i treći i peti i deseti, ali i dalje želim da se okušam i vidim kako mogu da prodjem u disciplini u kojoj sam te godine najbolji. To me goni da svakog oktobra krenem ispočetka sa treninzima".
Kako na nivou jedne sezone izgledaju ti treninzi?
"Pravio sam jednu statistiku i zaključio da 70 odsto vremena za trening provedemo na vodi. Ostalih 30 odsto uglavnom otpadaju na zimski period i dane kada ne možemo u čamac zbog kiše ili vetra. Tada trčimo ili sednemo za ergometar, simulator čamca u zatvorenom prostoru. Tu je naravno i teretana, bavimo se trčanjem na skijama i alpskim skijanjem, što uglavnom radimo u Sloveniji. Jagar i ja smo se nedavno popeli biciklima na Lovćen. Od Kotora su nam bila potrebna dva i po sata za 39 kilometara...", otkriva Stojić.
Koliko bavljenje veslanjem na vrhunskom nivou traži od čoveka?
"Ovo je amaterski sport koji traži profesionalni angažman. Ne možeš da odeš na neko veliko takmičenje i trkaš se sa drugima ako ne treniraš dva puta dnevno, tojest 12 puta nedeljno, veći deo godine. Dosta vremena ode i na putovanja, jer često moramo da treniramo van Beograda. Leti je to zbog kupača na Adi i glisera na Savi, a zimi zbog hladnog vremena, kada moramo u toplije krajeve. Teško je paralelno se baviti još nečim".
"Ja sam pre veslanja probao i sportove sa loptom, ali nisam se u njima pronašao. Veslanje mi je dalo dosta toga u životu. Studirao sam u Americi, proputovao ceo svet, osim Južne Amerike... U ovoj fazi karijere krajnji cilj i motiv svake godine su mi Svetsko prvenstvo ili Olimpijske igre. Bio sam već i prvi i drugi i treći i peti i deseti, ali i dalje želim da se okušam i vidim kako mogu da prodjem u disciplini u kojoj sam te godine najbolji. To me goni da svakog oktobra krenem ispočetka sa treninzima".
Kako na nivou jedne sezone izgledaju ti treninzi?
"Pravio sam jednu statistiku i zaključio da 70 odsto vremena za trening provedemo na vodi. Ostalih 30 odsto uglavnom otpadaju na zimski period i dane kada ne možemo u čamac zbog kiše ili vetra. Tada trčimo ili sednemo za ergometar, simulator čamca u zatvorenom prostoru. Tu je naravno i teretana, bavimo se trčanjem na skijama i alpskim skijanjem, što uglavnom radimo u Sloveniji. Jagar i ja smo se nedavno popeli biciklima na Lovćen. Od Kotora su nam bila potrebna dva i po sata za 39 kilometara...", otkriva Stojić.
Koliko bavljenje veslanjem na vrhunskom nivou traži od čoveka?
"Ovo je amaterski sport koji traži profesionalni angažman. Ne možeš da odeš na neko veliko takmičenje i trkaš se sa drugima ako ne treniraš dva puta dnevno, tojest 12 puta nedeljno, veći deo godine. Dosta vremena ode i na putovanja, jer često moramo da treniramo van Beograda. Leti je to zbog kupača na Adi i glisera na Savi, a zimi zbog hladnog vremena, kada moramo u toplije krajeve. Teško je paralelno se baviti još nečim".
I kao junior i kao senior Stojić je promenio mnogo partnera u raznim disciplinama. Samo u dvojcu imao ih je pet-šest. Koliko je važno da se ljudi koji sede u istom čamcu "nadju" i kao ličnosti?
"Iz mog iskustva nije toliko bitno. Momci sa kojima sam veslao su totalno različite osobe. Djordje (Višacki) mi je bio generacijski najbliži. Mladen Stegić je pet godina mladji, ali smo se složili po nekim veslačkim kapacitetima. Obojica su prestala da treniraju i sada sam sa Jagarom, koji je mladji deset godina i gde je potpuna razlika u mnogim stvarima, ali smo u čamcu odličan spoj mladosti i iskustva. Taj spoj daje dobre rezultate. Imamo dobru brzinu i štoperica pokazuje da stalno napredujemo".
Stojić po godinama i iskustvu prednjači ne samo u dvojcu, nego i u čitavoj reprezentaciji Srbije. Zato ima obavezu da bude pravi predvodnik i primer mladjima.
"Meni je to nedostajalo kada sam imao godina kao sada Jagar, Jovan Popović, Todorović i ostali. Nisam imao nikoga starijeg ko je mogao da mi bude uzor. Onda sam sa 19 godina otišao u Ameriku i gledao kako trenira olimpijski pobednik Kseno Miler. Veslao sam sa momcima koji su osvajali svetska prvenstva, bio je tu i moj dobar prijatelj, Denis Žvegelj, koji je 1992. osvojio prvu olimpijsku medalju za Sloveniju. Tih nekoliko godina su mi mnogo značile da shvatim kako se stiže do dobrog rezultata i sada to mogu da prenesem našim mladim veslačima. Samo je pitanje kako će oni to da prihvate i da li će da shvate da je moj način treninga minimum koji je neophodan za dobre rezultate, a da možda čak treba i bolje".
"Iz mog iskustva nije toliko bitno. Momci sa kojima sam veslao su totalno različite osobe. Djordje (Višacki) mi je bio generacijski najbliži. Mladen Stegić je pet godina mladji, ali smo se složili po nekim veslačkim kapacitetima. Obojica su prestala da treniraju i sada sam sa Jagarom, koji je mladji deset godina i gde je potpuna razlika u mnogim stvarima, ali smo u čamcu odličan spoj mladosti i iskustva. Taj spoj daje dobre rezultate. Imamo dobru brzinu i štoperica pokazuje da stalno napredujemo".
Stojić po godinama i iskustvu prednjači ne samo u dvojcu, nego i u čitavoj reprezentaciji Srbije. Zato ima obavezu da bude pravi predvodnik i primer mladjima.
"Meni je to nedostajalo kada sam imao godina kao sada Jagar, Jovan Popović, Todorović i ostali. Nisam imao nikoga starijeg ko je mogao da mi bude uzor. Onda sam sa 19 godina otišao u Ameriku i gledao kako trenira olimpijski pobednik Kseno Miler. Veslao sam sa momcima koji su osvajali svetska prvenstva, bio je tu i moj dobar prijatelj, Denis Žvegelj, koji je 1992. osvojio prvu olimpijsku medalju za Sloveniju. Tih nekoliko godina su mi mnogo značile da shvatim kako se stiže do dobrog rezultata i sada to mogu da prenesem našim mladim veslačima. Samo je pitanje kako će oni to da prihvate i da li će da shvate da je moj način treninga minimum koji je neophodan za dobre rezultate, a da možda čak treba i bolje".
Trofejnom veslaču polako se otvaraju i neke kombinacije za život po završetku karijere. Diplomirani inženjer gradjevine kandidovan je za člana Sportske komisije Medjunarodnog olimpijskog komiteta, kao Dejan Bodiroga 2004. ili Vlade Divac 2000. godine (dobro poznati "slučaj DHL").
"Naš komitet me je predložio jer ispunjavam uslove, da sam učestvovao na OI i da u karijeri nisam imao afera, ni problema sa dopingom. To je komisija koja se sastaje dva puta godišnje i bavi se problemima u sportu na globalnom nivou. Svaka zemlja ima pravo da predloži po jednog sportistu, pa onda predsednik MOK-a za vreme OI bira četvoricu. Hrvati i Slovenci su takodje kandidovali svog najboljeg veslača, a pošto Sportska komisija trenutno nema nijednog čoveka iz veslanja, pretpostavljam da bi neki od nas mogao da bude izabran".
Nikola Stojić u 2007. je pored uspeha na stazi povukao i neke važne poteze na privatnom planu. Oženio se Ivom, koja mu je u oktobru podarila sina Nemanju.
"To je nešto što u jednom trenutku očekuje svakog od nas. Meni se dogodilo sada i izuzetno sam srećan što je tako. Godina 2006. mi je bila jedna od najboljih u životu, sa Jagarom sam bio pobednik Svetskog kupa, sa Popovićem bio prvi na Svetskom prvenstvu i bio sam čak sportista godine u izboru OKS. Ovu 2007. smatram još uspešnijom, jer je opet bilo medalja, a pored toga sam se oženio veoma dobrom devojkom i postao otac... Dakle, sve ide na bolje!"
(Ivan Bogunović, MONDO, foto: privatna arhiva)
"Naš komitet me je predložio jer ispunjavam uslove, da sam učestvovao na OI i da u karijeri nisam imao afera, ni problema sa dopingom. To je komisija koja se sastaje dva puta godišnje i bavi se problemima u sportu na globalnom nivou. Svaka zemlja ima pravo da predloži po jednog sportistu, pa onda predsednik MOK-a za vreme OI bira četvoricu. Hrvati i Slovenci su takodje kandidovali svog najboljeg veslača, a pošto Sportska komisija trenutno nema nijednog čoveka iz veslanja, pretpostavljam da bi neki od nas mogao da bude izabran".
Nikola Stojić u 2007. je pored uspeha na stazi povukao i neke važne poteze na privatnom planu. Oženio se Ivom, koja mu je u oktobru podarila sina Nemanju.
"To je nešto što u jednom trenutku očekuje svakog od nas. Meni se dogodilo sada i izuzetno sam srećan što je tako. Godina 2006. mi je bila jedna od najboljih u životu, sa Jagarom sam bio pobednik Svetskog kupa, sa Popovićem bio prvi na Svetskom prvenstvu i bio sam čak sportista godine u izboru OKS. Ovu 2007. smatram još uspešnijom, jer je opet bilo medalja, a pored toga sam se oženio veoma dobrom devojkom i postao otac... Dakle, sve ide na bolje!"
(Ivan Bogunović, MONDO, foto: privatna arhiva)
Pridruži se MONDO zajednici.