Današnji dan jedan je od najvećih u istoriji srpskog sporta.
Današnji dan, 20. avgust ostaće upamćen kao jedan od najznačnijih u istoriji našeg sporta.
Pre tačno četiri godine, naša vaterpolo reprezentacija ostvarila je san svoje i svih prethodnih generacija od raspada SFR Jugoslavije i popela se na olimpijski tron.
Bio je to najdominantniji tim koji smo imali (ne samo u vaterpolu) i zaključno sa tim odličjem postao je vladar svih takmičenja. Nije bilo titule koju od te večeri naši momci nisu imali u svojim rukama.
Koliko je samo tu bilo emocija i koliko je to odličje bilo dugo čekano.
U finalu Olimpijskih igara u Atini protiv Mađarske prethodna, sjajna generacija Vujasinovića, Šapića, Savića, Ikodinovića, Ćirića i ostalih asova ispustila je vođstvo 7:5 pred poslednju četvrtinu. Potom je u Tokiju 2008. izgubila od Amerikanaca, koje je dobila "sto" puta pre toga i još "sto" puta posle toga.
U Londonu 2012. su nam Italijani "odneli finale", pa je uteha bila bronza u duelu sa Crnogorcima. Ipak, i tada je ostao gorak ukus, jer je cilj naših vaterpolista uvek bio onaj zbog koga su 2004. praktično plakali sa srebrom oko vrata...
Naravno, zlato.
Tog 20. avgusta 2016. snove generacija su ostvarili ovi igrači i stručni štab.
Branislav Mitrović, Gojko Pijetlović (golmani), Dušan Mandić, kapiten Živko Gocić, Sava Ranđelović, Miloš Ćuk, Duško PIjetlović, Slobodan Nikić, Milan Aleksić, Nikola Jakšić, Andrija Prlainović, Filip Filipović i Stefan Mitrović.
Stručni štab: Dejan Savić (selektor), Uroš Stevanović (trener), Vladimir Pavlović (trener), Stefan Ćirić (trener/skaut), Bladimir Harhaji (doktor), Vladimir Radović (fizioterapeut).
Meriće se vreme našeg vaterpola na pre i posle Rija. "Neponovljivi", kako ih je nazvao doajen srpskog novinarstva i vaterpolo hroničar Dejan Stevović u svojoj knjizi, su u Brazilu još jednom pokazali od čega su napravljeni i da im ni pritisak kao planina ne može ništa.
Te godine to su dokazali i u Beogradu, gde su osvojili zlato na Evropskom prvenstvu u Štark areni gde im je praktično i pre finala organizovana ceremonija proslave, a onda su isto ponovili i u Južnoj Americi, samo na mnogo dramatičniji način.
Sumnja je prejaka reč, jer u njih niko nije mogao da sumnja, ali su svi bili zabrinuti kada je naš tim u prva dva kola odigrao nerešeno protiv Mađarske (13:13) i Grčke (9:9), a potom izgubio od Brazila (5:6). Sve crvene lampice su bile uključene, pobeđena je Australija (10:8) a i dalje se pamti dramatičan početak protiv Japana.
Da, protiv Japana su "delfini" igrali utakmicu u kojoj su morali da pobede, a azijski tim je posle prve četvrtine vodio 5:2 i potom imao kontru da poveća tu prednost. Kako je to samo napeto bilo! Srećom, stvari su brzo postavljene na svoje mesto, Filip Filipović je dao šest golova i "delfini" su ušli u sledeću fazu zauzevši poslednje mesto koje tamo vodi.
A onda su kockice počele da se slažu.
Španci su pali u četvrtfinalu 10:7, Italijani u polufinalu 10:8, a uz svo poštovanje Hrvatskoj, najvećem rivalu Srbije u ovoj deceniji, u finalu je od rane faze bilo jasno da je došlo vreme da Srbi stave olimpijsko zlato oko vrata.
U utakmici u kojoj je taj tim ušao u večnost najefikasniji je bio Dušan Mandić sa četiri pogotka, Filip Filipović i Duško Pijetlović postigli su po dva, a Slobodan Nikić, Živko Gocić i Stefan Mitrović po jedan...
Svi članovi te generacije upisali su svoje ime u besmrtne heroje srpskog sporta i tu će ostati zauvek. A svaki 20. avgust će nas sećati na njihov uspeh i na ono što jesu i što su bili - NEPONOVLJIVI!
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.