Kako je legenda srpskog i svetskog vaterpola "kalio" Mandića na treninzima Partizana i spremao ga za visine koje je Dušan brzo dostigao.
Dušan Mandić (27), "bombarder" zlatne srpske vaterpolo reprezentacije, ima za sobom tri učešća na Olimpijskim igrama, dva uzastopna zlata i nesumnjivi je vođa novih "delfina".
Snažni vaterpolista iz Kotora je u svojim juniorskim danima, pre više od 10 godina, odabrao da nastupa za Srbiju i deceniju kasnije jasno je koliko je to bila dobra odluka.
"Moj okidač je bio to što me je vaterpolo reprezentacija prepoznala i zvali su me da dođem na trening 'A' reprezentacije, a imao sam 17 godina. Tu sam bio u čudu 'Čoveče, kako je moguće da me je reprezentacija Srbije zvala?". Tu sam presekao. Ne kajem se, iz godine u godinu se pokazalo šta smo osvajali", rekao je Mandić u osvrtu na svoju karijeru u podkastu "Pod kapicom".
Odrastanje u VK Partizan stvorilo je od Mandića asa, a i Dušan priznaje da je bilo perioda kada je bilo veoma teško.
Stigao je na Banjicu u najslavnijem periodu novije istorije kluba i bio je deo tima koji je 2011. osvojio Ligu šampiona u Rimu. Štaviše, upravo je on kao najmlađi doneo pehar iz Rima, a Igor Milanović, tadašnji trener, priređivao mu je posebne psihološke "igrice".
Milanović, za mnoge najbolji vaterpolista svih vremena, nije učio Mandića samo kako da igra, već se trudio i da mu očvrsne karakter.
"ONI TRENIRAJU, A JA PLIVAM U DVA METRA"
"Igor Milanović me je bacio u živu vatru, stvarno. Bio sam tri meseca u Banjici, drugom timu Partizana i onda je odlučio da me prebaci i da igram maltene celu sezonu sa Partizanom. Ulio mi je neverovatno samopouzdanje i ta godina mi je toliko značila. Godinu dana sam bio uz pobednički tim, pobedili smo Pro Reko u finalu, sazreo sam izuzetno", pamti i danas Mandić.
"Taj prelazak mi nije bio lagan. Dete si, ne znaš šta te sve čeka i šta možeš da očekuješ. Jednom prilikom, kada sam tek bio došao u Partizan, završavao sam se trening sa Banjicom, pa je trebalo da ostanem sa prvim timom. I dolazi Igor Milanović... Tu je on testirao moju psihu i rekao: "Ko je bre ovaj Mandić? Sklonite mi ga tamo iza gola, maknite ga tamo".
Naravno, Dušan je bio u čudu.
"Onda sam plivao u dva metra između gola i mrežice koja zaustavlja šuteve. Oni treniraju, a ja ovamo kao plivam i niko se ne bavi sa mnom. Samo gledam šta oni rade. Nedelju dana sam gledao i pitao se 'Šta se ovo dešava, gde sam ovo došao?'. Tako sam izdržao dril i pokazao sam mu zahvalnost u Ligi šampiona. Došao je Olimpijakos u nesrećnoj situaciji, sa sedam-osam igrača, sa jednom zamenom, tu sam i debitovao".
Ostatak je istorija.
"Bilo je zaista nestvarno na finalu u Rimu, 11:7 smo pobedili najjači tim Pro Reka. Oni su tu bukvalno imali dve ekipe, 15 stranaca i malo manje Italijana. Stvorila se neverovatna hemija. Mnogo mi je značilo. Gledao sam kako se bore jedni za druge, stvorila se neverovatna hemija" i dalje pamti Mandić.
Potom su usledile njegove prve Olimpijske igre - London 2012. I sve to mu je palo jako teško.
"LONDON 2012? KATASTROFA!"
"U početku mi je bilo stvarno teško. Debitovao sam na Olimpijskim igrama u Londonu, gde sam bio najmlađi od svih, a bio sam stvarno pogubljen. Tu sam bio najmlađi, pa moraš da nosiš kapice, akreditacije, da ih budiš ujutru, odgovoran si za bilo šta. Stvarno mi je bilo teško", priznaje Dušan.
Tada je imao samo 18 godina.
"Zaboravljao sam one akreditacije, pa me čekaju svi, a ja je zaboravim... Pa se desilo da probudim ekipu ranije nego što treba, pa oni urliču. Olimpijske igre u Londonu su mi strahovito teško pale, majke mi. Katastrofa, katastrofa...", rekao je Mandić kroz osmeh.
"ŠUT MI BOG DAO, PLIVANJE MI TEŠKO PADA"
Jedan segment igre postao je Dušanov zaštitni znak i strahovito oružje reprezentacije Srbije, a od ovog leta i Vaterpolo kluba Novi Beograd.
Naravno, to je snažan šut, po kojem je prepoznatljiv.
"Šut je moje najjače oružje i to mi je Bog dao, ali tu baš ima prostora da se napreduje. Jer čovek mora non-stop da menja, nauče te golmani", kaže Mandić.
Na čemu najviše mora da radi?
"Moj najslabiji segment je možda plivački. Velik sam, težak sam, trudim se da nadogradim tu svoju fizičku spremu i da popravim plivanje, u kojem sam se uvek mučio. Nikad nisam voleo da plivam i to pogotovo na počecima. Svima teško padne kad treba da se pliva, a meni posebno. Daj mi loptu", smeje se Dušan.
"Tako sam se i nametnuo u Partizanu. Tu su me svi natplivalali, pa i dve godine mlađi od mene su me natplivalali – i to baš. A onda dođe lopta i eto", nasmejao se Mandić.
Jedan šut mu je posebno omiljen i svi koji prate vaterpolo reprezentaciju znaju. Uostalom, tim "oružjem" je dao gol i Hrvatima u finalu Olimpijskih igara u Brazilu.
"Šrauba mi je omiljeni šut, to sam negovao kroz karijeru, ostajao bih posle treninga da vežbam, izvodio sam na prazan gol nebrojeno puta i baš volim taj šut. To kad vidim... Nije ga lako izvesti".
"Bio sam na drugom juniorskom takmičenju sa reprezentacijom Srbije u Pertu i tu se sećam da smo bili treći i da nisam mogao da dam normalno gol, nego sam dao tri takve šraube. Tu me je Deki stimulisao da kada idem dalje ne zaboravim to. To je ta jugoslovenska škola, postoje šutevi za koje se smatra da nisu ozbiljni ako se upute sa određenih mesta. Špric, šrauba iz daljine, tu ozbijlne kritike možeš da dobiješ", nasmejao se srpski šampion i ljubimac nacije.
Ovog leta, on se sa reprezentacijom vratio sa još jednim zlatom iz Tokija, a njegovo emotivno obraćanje posle neverovatne pobede protiv Španije obeležilo je kompletne Olimpijske igre.