"Atletika me je naučila strpljenju i požrtvovanju", rekla je Aleksandra Kežman.
Porodični gen, predodređenost za sport, uz uspehe koje je naš proslavljeni fudbaler Mateja Kežman ostvarivao na terenima širom Evrope, doprineli su da se u DNK njegove ćerke Aleksandre takođe utka zlatna nit. Od prvog izlaska na atletsku stazu treneri su u njoj videli izuzetan talenat, što je i potvrđivala iz treninga u trening.
Sudbina je odredila da skok u dalj, koji je planetom proslavila naša Ivana Španović, zameni preponama i počne da osvaja medalje. Međutim, u momentu kada je trebalo odlučiti između sporta i fakulteta, put ju je odveo na akademsku stranu, paralelno gradeći i međunarodnu manekensku karijeru.
Talentovana devojka iz Beograda, koja je nedavno napunila 18 godina, uprkos ovoj "promeni pravca" i dalje čuva atletiku u srcu. Prati svako veće takmičenje, a sa velikom radošću očekuje početak Svetskog prvenstva u dvorani u Beogradu, od 18. do 21. marta, kada će vedete kraljice sportova iz celog sveta stići u našu prestonicu.
Rado se odazvala na poziv da obiđe atletsku dvoranu na Banjici, gde je nekada dolazila svaki dan na treninge, i za kameru podeli svoje utiske o lepoti ovog sporta. A tamo, draga i poznata lica. Među prvima ju je ugledala Mira Stojanović, jedan od najvećih atletskih stručnjaka koje imamo. Roditeljski zagrljaj i reči podrške. Jedna za drugom.
"Aleksandra je bila izuzetno talentovana. Jako brzo je shvatila suštinu ovog sporta, bila je vredna i njen napredak je obećavao. Iako mi je žao što nije više u atletici, ponosna sam na to u kakvu je devojku izrasla i nadam se da je upravo u ovom sportu naučila lekcije koje će joj pomoći u životu", rekla je Mira, u pauzi treninga.
Mnogo je stvari koje je naučila na atletskoj stazi, odgovorila je Aleksandra. Ali, pamti jednu koja je na nju ostavila poseban utisak.
"Naučila sam se strpljenju i to je za mene najvažnije. Naučila sam da ne žurim, da će sve će doći na svoje, baš kao i rezultati, ako si disciplinovan, organizovan, vredan, ako veruješ u sebe. I ako imaš dovoljnu dozu sreće u važnim trenucima. A onda se sve to vremenom spoji u jedan fantastičan osećaj. Prosto, kada znaš da si toliko napredovao i da je sve došlo na svoje, onda se i treninzi i odricanja na kraju isplate. Najlepša stvar je u tome što ti atletika pomogne da pronađeš sebe, i da ti bude prijatno u tome šta radiš. Dobra stvar za mlade ljude jeste pozitivna atmosfera na treningu ali i uloga trenera koji je uvek tu i da vam pomogne oko privatnih stvari i da vas motiviše", kaže Aleksandra.
Atletika je bio tvoj izbor godinama i pokazivala si ozbiljan napredak. Zašto si se odlučila baš za ovaj sport?
"Od malena sam se bavila sa nekoliko sportova, među kojima je bilo jahanje, pa čak i fudbal koji sam trenirala zbog oca i prijatelja. Atletiku sam počela da treniram najviše zbog drugarice sa kojom sam došla u AK Partizan. I ovaj sport mi se mnogo svideo, bila je to ljubav na prvi pogled. Trčanje mi je prijalo i sa godinama sam ovaj sport volela sve više i uvidela sve pozitivne efekte koje ima na mene."
Kojom si se disciplinom bavila?
"Moja prva disciplina je bila skok u dalj. Skakanje u pesak me je fasciniralo, nešto zanimljivo, drugačije za mene u tom trenutku. Ali posle određenog vremena sam se ipak odlučila za prepone, i tu u potpunosti pronašla."
Imala si pet treninga nedeljno. Kako su izgledali ti treninzi?
"Treninge sam imala svaki dan osim subote i nedelje, s tim što smo subotom uglavnom išli na rastrčavanje ili u teretanu. Treninzi su bili vrlo intenzivni svakim danom, ali sreda je bila najnapornija, to se zvalo deonice. Tada smo trčali najviše, a ponedeljkom i utorkom smo se praktično spremali za sredu. Stvarno ostaviš dušu na stazi, ali je sve to imalo svoje čari i zanimljivosti."
Ako su deonice bile najteže, koja ti je vežba bila omiljena?
"Trčanje na 60 i 200 metara. Tome sam se baš radovala jer mogu da dam sve od sebe, pogotovo ovde u dvorani. Mogu da iskoristim moju brzinu pošto ja nisam dugometraš i odgovara mi kad je tako kratko i eksplozivno. Na taj način izbacim na stazi sav stres i sve što mi se desilo tog dana."
Da li su naporniji treninzi u atletici, u odnosu na neke druge sportove, kao što je fudbal koji poznaješ zbog oca?
"U odnosu na fudbal mogu da kažem, pošto imam porodične gene. Gledam mog starijeg brata i mog dečka, oni se jako intenzivno bave sportom i mogu stvarno da kažem da su i atletika i fudbal jako zahtevni sportovi. Ipak, ne mogu da kažem da li je atletika lakša ili fudbal teži zato što sve može da se posmatra na svoj način."
Kog atletičara ili atletičarku bi izdvojila, bilo po rezultatima, ponašanju, izgledu? Ko je na tebe ostavio utisak?
"Ivana Ilić, ona trči sprint na 60 metara i biće učesnica dvoranskog Svetskog prvenstva ove godine. Navijaću za nju svim srcem sa tribina Arene. Ona je pokazivala izuzetne rezultate tokom svih ovih godina dok sam trenirala. I moram da pomenem Tijanu Japundžić, moju drugaricu iz kluba, zato što je ona, iako jedna od mlađih, pokazivala sjajne rezultate i obarala sve rekorde u ovoj dvorani. Tijana me je motivisala da pokušam i ja da oborim rekorde i da budem najbolja verzija sebe."
Šta bi još najviše volela da gledaš na Svetskom prvenstvu koje se u Beogradu održava od 18. do 20. marta?
"Prvo želim da kažem da se jako radujem što će Svetsko prvenstvo biti održano u mom gradu. To je ogromna stvar za naš sport i za promociju atletike. Svi najbolji takmičari planete će biti na jednom mestu, i svako ko voli sport ne sme to da propusti. Planirala sam da idem sa mamom i mlađim bratom. A od disciplina...Uživaću u svemu, zaista, a možda najviše u štafetama 4x400 ili 4x200 metara. Biće to spektakl", zaključuje Kežmanova.
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.