Marijan Matijević bio je pre skoro vek i po najbolji rvač grčko-rimskim stilom na svetu. Ličanin koji je ušao u legendu nazivan je i "Lički Samson", "Herkul Zlatnog Srca", "Junak iz Like", "Čovek Medved" i svaki od tih nadimaka opisivao je u njegovo vreme samo jednog čoveka - snažnog Marijana.
Rođen je u Dubokom Dolu 1878, u siromašnoj seljačkoj porodici, bavio se u Lici fizičkim poslovima, radio u rudniku, a život mu se promenio kada je otišao da popravlja pruge u Nemačkoj. U Berlin je došao 1897. i tamo je video da u cirkusu nastupa Hugo Veber, koji je za sebe tvrdio da je nepobediv i da će platiti 500 zlatnih maraka onome ko ga pobedi u rvanju. Međutim, Matijević je došao u cirkus u radničkoj bluzi i sa ličkom kapom na glavi i "čim je prišao Veberu, zgrabio ga je, podigao iznad glave i bacio na pod". Nije se oznojio, a tek što je postao punoletan. Odmah je tako dobio posao u cirkusu umesto Vebera, koji je dobio otkaz.
"Dugo sam se nećkao, ali moji sunarodnici još više navališe. Tada skidoh ličku kapu i radničku bluzu te se uputih između redova do pozornice", opisivao je tu borbu "Hrvatski Samson", a podseća hrvatski portal 24sata.hr.
Marijan je bio visok samo 170 centimetara, imao je i trbuščić, ali nikad nije bio teži od 100 kilograma. U svojoj najslavnijoj borbi, protiv svetskog prvaka u boksu Prima Karnere iz Italije, srušio je čuvenog borca koji je bio visok više od dva metra i teži od 100 kilograma. Matijević je takvog diva lako podigao i bacio preko ringa u gledalište u Rijeci, gde je pobedio još nekoliko boraca iz Italije.
U tim borbama Marijan je zadobio prelom desne ruke i ubode nožem, od čega se mesecima oporavljao u Budimpešti, pa se vratio borbama čim se oporavio i bio aktivan do smrti. Umro je u Zagrebu u 74. godini, a sahranjen je na Božić 1951. na Gradskom groblju u Županji.
"Iako u poznim godinama, u Županji je gotovo do pred samu smrt na železničkoj stanici gurao natovarene železničke vagone, a poslednju borbu je imao sedam dana pre smrti", objašnjeno je. Marijan je umro od teške upale pluća i o njemu su se godinama i decenijama pričale uzbudljive legende, koje su ostale do današnjih dana.
Prema jednoj od njih, u Njujorku je vukao dva trgovačka broda povezana konopcem, a avion u poletanju je navodno držao zavezanim konopcem i sprečavao mu da odleti. U SAD je zbog svojih poduhvata dobio i zlatnu ogrlicu sa natpisom "najjači čovek na svetu". U istoj zemlji je posle jednog nastupa u Čikago otišao na rendgen, na kojem je utvrđeno da je na rukama, grudnom košu i vratu imao dvostruko koštano tkivo. Zato nije bilo čudo što je mogao da jede ogromne količine hrane, pa je navodno za ručak mogao da pojede četiri kilograma mesa, pa navodno i čitavo jagnje.
U dalekoj Americi je upoznao najpoznatijeg Ličanina, Nikolu Teslu. Srpski naučnik mu je 1927. organizovao večeru u jednom hotelu u Njujorku, a on je zabavljao goste trganjem gvozdenog lonca. Jedan deo je kao uspomenu uzeo još jedan slavni srpski naučnik - Mihajlo Pupin.
Matijevića je pratio i glas da je veliki dobrotvor, pa su ga nadživele i priče o tome da je gotovo sav zarađeni novac davao siromašnima, Crvenom krstu, da je pomagao stradale u ratu, bolesne i nemoćne, a da je sebi ostavljao koliko mu je bilo potrebno. Pored ostalih, navodno je pomagao i Nikoli Tesli i finansirao njegova istraživanja i izume i donirao novac da bi njegova Županja, koja mu je bila dom, dobila električnu energiju.
Na ploči na Matijevićevom grobu ostalo je ispisano "Junak iz Like", a njegova unuka Irena je u jednom razgovoru rekla da je njen deda tri puta išao u posetu bivšem predsedniku Jugoslavije, Josipu Brozu Titu, koji mu je za sve zasluge krajem četrdesetih poklonio autobus.
Marijanova unuka je otkrila Irena je otkrila da je njen deda svaki put odlazio kod Broza naoružan i da niko iz obezbeđenja nije smeo da mu se suprostavi, niti da pokuša da ga razoruža.
"Govorio mi je da je deda Marijan triput bio kod Tita. I uvek je dolazio s pištoljem. Obezbeđenje nije ni pomišljalo na to da mu ga oduzme. Samo su mu se sklanjali. Tito ga je jednom pitao: “Druže Matijeviću, kome biste da damo vaše dobrovoljne priloge?” A deda je odgovorio: “Druže Tito, vi ste znali da vodite narod, pa ćete znati i kome je novac najpotrebniji.” Deda je bio zakleti Jugosloven. Za vreme rata bio je u najtežoj mogućoj situaciji. Jedan sin, moj otac Marko, bio je u partizanima, a drugi, Nikica, u ustašama. Povrh svega, Marijanova žena Irena bila je Jevrejka i bila je zajedno s devet članova svoje porodice odvedena u logor Jasenovac. Porodica je molila Nikicu da nešto uradi, i on je spasio Irenu i njene dve sestre", rekla je ona za Blic.
Irena u svom stanu na Voždovcu čuva oko 50 dedinih odlikovanja, a svu ostalu zaostavštinu predala je muzeju Nikole Tesle. "Deda Marijan nosio je sa sobom fotografije na kojima su mu napisali posvete Nikola Tesla i Mihailo Pupin. To je držao u novčaniku, a jednom, kad je putovao vozom, malo se hvalio i pokazao putnicima koga poznaje. Nažalost, neko od ljudi u vozu ukrao mu je sliku s Teslinom posvetom, a ostala je ova Pupinova, koju sam predala muzeju", izjavila je ona za "Blic".
Dok njegova odlikovanja i nagrade stoje u Muzeju Like u Gračacu, Muzeju Nikole Tesle u Beogradu i Institutu nauke Ivo Pilar u Zagrebu, hrvatski novinari ukazuju na to da u njihovoj zemlji ne postoji nijedna skulptura ili ulica posvećena Matijeviću, iako je prošlo više od 70 godina smrti ovog neverovatno snažnog čoveka, koji je za sebe voleo da kaže da je rođen "pod silnim Velebitom…, gde se sije rđa, a junaci niču".