Zlatni jubilej crveno-belih i sećanje na najveći uspeh u klupskoj istoriji - osvajanje Lige šampiona u Beogradu.
Na današnji dan pre tačno 10 godina, Crvena zvezda postala je šampion Evrope u vaterpolu. Tim koji su predvodili Andrija Prlainović, Denis Šefik, Duško Pijetlović, Nikola Rađen, Boris Vapenski... I sa klupe, naravno, Dejan Savić, ostvario je snove navijača crveno-belih i doneo klubu titulu najboljeg na Starom kontinentu.
Na bazenu na Banjici, crveno-beli su ispisali istoriju pobedivši u polufinalu Fajnal-fora Barselonetu, a u finalu Jug, koji je u borbi za taj meč eliminisao Partizan, domaćina turnira. U domu crno-belih vaterpolista, crveno-beli su napravili senzacionalni uspeh i srušili su favorita iz Hrvatske na kraju sezone tokom koje su prošli veliki broj problema, koju su završili bez obećanih finansija i uz priznanje rukovodstva kluba da je neizvesno da li će novca uopšte biti. Ipak, svi su ostali na okupu i odigrali pošteno do kraja pre svega prema sebi, prema ljudima koji su verovali u njih počev od Dejana Savića pa do navijača koji su punili tribine Tašmajdana. Bio je to vreme vrtoglavog uspeha Zvezde u vaterpolu, koji je trajao dve godine, tokom kojeg je na tribinama prosek bio 2.000 gledalaca i u kojem je srpski tim najviše profitirao od kratkotrajnog raspada Pro Reka, iz kojeg su došli Prlainović i Pjetlović, dok Rađen i Šefik nisu imali klub, Dejan Savić je tek hvatao zalet za blistavu trenersku karijeru...
Ta generacija donela je crveno-belima šest trofeja, a kolika je to bila promena govori i podatak da je Zvezda pre njih čekala čak 20 godina da osvoji pehar. Uz veliku Savićevu energiju i strpljenje, nebo je postalo granica tom timu sastavljenom od isključivo domaćih igrača, kakav se sigurno neće ponovo okupiti u skorije vreme. Uostalom, zbog "majstorice" domaćeg finala sa Radničkim iz Kragujevca bila je tolika gužva i ispred Tašmajdana da saobraćaj nije funkcionisao u Beogradskoj ulici.
Nažalost, tog istog leta kada je pokorena Evropa, Liga šampiona je prihvatila nazad u takmičenje najveći evropski tim Pro Reko i zaista teško razumljivim spletom okolnosti spojila ga u kvalifikacijama baš sa aktuelnim šampionom Evrope, Crvenom zvezdom. Kultni kvalifikacioni derbi završen je penalima na Tašmajdanu, u kojima su više sreće imali Italijani, dok je taj poraz na neki način najavio i kraj tog zlatnog perioda Zvezde.
Crveno.beli su bili šampioni Srbije 2013. i 2014. godine i više nikad posle toga, članovi zlatne generacije otišli su u veće i bogatije klubove - Prlainović se vratio u Pro Reko, Duško Pijetlović je otišao u Sintez, Rađen u Olimpijakos, Šefik je posle dve godine 2015. otišao u Radnički iz Kragujevca, kome je u kapici sa Zvezdinim grbom dao jedan od najčuvenijih golova srpskog klupskog vaterpola - preko celog terena, za trofej Kupa. Sava Ranđelović je 2015. iz Zvezde otišao u Sintez, braća Rašović u Barselonetu, Boris Vapenski u Eger, Marko Avramović u Ferencvaroš... U međuvremenu, Zvezda je od tada osvojila dva Kupa Srbije, napravivši iznenađenja u sezoni 2020/21 i ove godine.
Kao i Pijetlović, Avramović i Rađen, Prlainović je pre Zvezde postajao prvak Evrope i sa Partizanom, kao i sa Pro Rekom, sa kojim je pokorio Evropu i posle odlaska iz Zvezde, ali nejednom isticao je da mu je trofej sa crveno-belima najdraži u karijeri. A osvajao ga je i u Mađarskoj, sa Solnokom. "Najdraža je titula sa Zvezdom zbog atmosfere, borbenosti, motiva, zatim sa Partizanom zbog načina na koji smo osvojili, treća je recimo sa Solnokom i posle toga dve sa Pro Rekom", priznao je Prlainović, lider tog tima i ljubimac Delija.