Dragana Cvijić je dva puta osvajala Ligu šampiona, ali je i pre toga mogla da vidi trofej ovog takmičenja?
Gde god da je otišla bila je lider, ali i miljenica navijača! Srpska javnost još nije prebolela njenu odluku da se povuče iz nacionalnog tima, a sada je Dragana Cvijić već zaradila legendarni status u Ferencvarošu u kome igra tek drugu sezonu. U velikom intervjuu za EHF ona je govorila o rukometnoj karijeri, počecima, planovima za dalje i svim pikanterijama iz svoje sportske priče koja je daleko od gotove, iako ona ima 33 godine i mnogo povreda iza sebe.
"Bila sam nestašno i tvrdoglavo dete. Neka mi je to donosilo dobre, nekada i loše stvari, ali mi je pomoglo da izguram kroz teške periode karijere. Volela sam sport uvek, ali mi rukomet nije bio prva ljubav, nego fudbal. I danas je! Volela sam da igram sa dečacima jer ženski fudbal tada nije bio popularan, ali mi mama Verica nije dala da igram. Čak su mi i profesoru u školi to zabranjivali jer nije bilo retko da se potučem u igri", rekla je Dragana Cvijić na početku priče.
Sa rukometom se upoznala sa sedam godina, ali taj prvi kontakt nije previše uspeo... Ipak kada je kasnije uspela da se vrati zaljubila se u sport i postala jedna od najboljih srpskih rukometašica svih vremena.
"U Obrenovcu je rukomet bio popularan, ali ja nisam znala ništa o njemu. Kada sam imala sedam godina moj tata Milan me je pitao da li hoću da probam. Sećam se da sam ga pitala šta je rukomet i da li ima loptu i gol. Ostala sam godinu dana jer mi je bilo dosadno, ja sam htela samo da trčim i dajem golove. Igrala sam za školu košarku, rukomet, trčala sa i bila sam svuda. Jednog dana posle škole je Radnički imao trening i trener Momčilo Stakić me je primetio i ubedio da se upišem. Htela sam da budem golman, ali mi je posle mesec dana bilo dosadno. Sećam se da sam sedela pored terena i nisam htela ništa da radim. Ipak atmosfera, putovanja, prijateljstva i zabava su razlog što sam zavolela rukomet!"
Malo ko sada zna da najbolji pivot našeg ženskog rukometa nije uvek bio pivot. Nakon golmanske karijere bila je levi bek, a onda je u Crvenoj zvezdi neko primetio šta joj najbolje odgovara. Ipak, nije ni to prošlo lako.
"Nakon kratke golmanske karijere moj pravi rukometni početak je bio na levom beku. Igrala sam na toj poziciji do 15. godine kada sam otišla u Crvenu zvezdu. Godinu dana pre toga su mi roditelji dozvolili da se preselim u Beograd, a treneri u Zvezdi su mislili da je bolje da igram na crti. Ispostavilo se da nisu pogrešili. Ponovo sam bila tvrdoglava, protestovala sam godinu dana, stajala na crti i nisam htela da uhvatim loptu! Htela sam da budem bek jer sam mislila da pivoti nisu tako bitni. Oh, kako sam pogrešila", priseća se ona i nastavlja: "Kada je trener Vlada Simičić došao u Zvezdu krenuo je da radi sa nama i dao mi je mnogo saveta i sve je došlo na svoje mesto. Tada sam shvatila da uživam i da rukomet može da bude moj život. Danas ja živim i dišem rukomet!"
Kao devojčica je krenula da igra svaki dan i to takmičarske utakmice. I danas se na njoj vidi koliko takmičarskog žara ima, posle svih ovih godina.
"Igrala sam za sve mlađe kategorije, za drugi i za prvi tim. Svake nedelje bih igrala pet utakmica i trenirala svakog dana. To mi je dalo takmičarski duh. Htela sam da se pokažem, da budem najbolja moguća, da budem najbolji pivot na svetu i da igram Ligu šampiona jednog dana. I igrala sam! Sa 18 godina sam potpisala za Krimi preselila se u Ljubljanu. Glavni razlog što sam tamo otišla je bila Ljubmila Bodnjeva. Do današnjeg dana ona je najbolja na mestu pivota u istoriji rukometa", priča Dragana Cvijić.
Ipak kada je došla u Krim šokirala je sve. Nije okolišala, odmah je prešla na stvar i – "napala" je Ruskinju! "NIkada neću zaboraviti prvi intervju u Krimu, sigurno je da nisam baš mnogo razmišljala. Rekla sam novinaru da ću biti bolja od nje! A moram da kažem da mi je mnogo pomogla da napredujem, dve godine u Krimu me je učila, dolazila je zbog mene pre treninga i radila sa mnom. Svakog dana sam joj postavljala hiljade pitanja, ni sada ne znam kako me je trpela", iskrena je Dragana.
U drugoj sezoni u Krimu su krenule povrede, ali su je onda Predrag Bošković i Dragan Adžić pozvali u Budućnost gd eje igrala rukomet karijere. Osvojila je dve Lige šampiona, a pehar ovog takmičenja je videla i pre 2012. kada ga je osvojila.
"U Budućnosti sam se stalno družila sa Bojanom Popović i Majom Savić, dve legende koje su sjajne rukometašice i žive za rukomet. Imale su veliki uticaj na mene. Ja sam rekla da hoću da podignem trofej i Bojana mi je, verovali ili ne, rekla da je trofej kod nje kući! Anja Anderson joj je dala to kao poklon! U decembru 2011. me je pozvala da dođem i da vidim. Videla sam Bojanin trofej, mislim da sam se 300 puta slikala sa njim! Dizala sam ga, pretvarala se da sam ga osvojila! Bojana me je pogledala i rekla mi: 'Ako osvojimo Ligu šampiona ove sezone ti ćeš prva dići pehar. Ne ja kao kapiten, nego ti!' Pogledala sam je i zapitala se. Od tog momenta ništa nije mogli da me zaustavi da to uradim na terenu", ističe Dragana Cvijić.
A to "ništa", znači ni povreda! Povredila je koleno u martu 2012. godine i svi su mislili da je sezona gotova. Pokidala je prednje ukrštene ligamente, morala je na operaciju, ali to nije dolazilo u obzir!
"Zaplakala sam, svi su bili tu i rekli su mi da moram da se poravim, da sam još mlada... Tvrdoglava kakva sam rekla sam: 'Ja ću da igram. Ne zanima me, naći ću načim da igram i da operaciju imam posle sezone.' Bila sam spremna na sve, samo da odemo u finale i uzmemo podignem trofej. To je bila ludost, ali sam stala iza svojih reči. Dve nedelje sam radila vežbe i u nedelji pre finala sam se protiv Larvika vratila na teren. Dobili smo prvi meč i bila sam igračica meča. Adrenalin mi je dao novu energiku. Dobile smo revanš i morale da čekamo finale mesec dana. I dalje imam leptiriće u stomaku kad se setim toga. U prvom meču u Đeru smo izgubile sa dva razlike. Bila sam tužna, ali mi je Bojana rekla da zapišem kako se osećam, pa da to pročitam pre revanša. Uradila sam to i pomoglo mi je. Drama u Podgorici, sjajna atmosfera, neverovatan meč i pobeda 27:25. Trofej je bio naš! Sećate se Bojaninog obećanja? Održala ga je, ja sam podigla taj trofej u Morači 2012. godine", ističe Cvijićeva.
Druga titula sa Milenom Raičević, Kristinom Neagu, Suzanom Lazović i Katarinom Bulatović je bila sjajna, a onda su došli Vardar, Krim, Bukureš, CSKA i na kraju Ferencvaroš gde je sa Andreom Lekić prošle godine bila u finalu. Vajpers je na kraju pobedio, ali sada sa 33 godine ona i dalje hoće trofeje? A šta posle?,Pa jasno je – rukomet!
"Kada dođe vreme da se povučem biću spremna. Znam da hoću da budem trener i nadam se da ću imati šansu da se oprobam u tome. Mislim da u ženskom rukometu nedostaje ženskih trenera. Imam viziju i pokušavam svakog dana da učim za to. Pokušavam da od svakog trenera naučim ono najbolje i sve zapisujem. To je moja strast i san koji se nadam da ću ispratiti", završila je Dragana Cvijić.
BONUS VIDEO: