Ove nedelje, bivši vaterpolista Nikola Rađen gost je MONDO podkasta "Priča za medalju" sa Andrijom Gerićem. Sportskim uspesima klicala je nacija, javnost pratila privatni život i brak sa Anom Kokić, a najveći pad doživeo je kada je bio pozitivan na kokain na antidoping testu. Nikola (39) otkriva Andriji Geriću kako se nosio sa usponima i padovima i kako izgleda život kada si bivši sportista. Pogledajte celu epizodu, a pročitajte njegovu ispovest u nastavku!
Rođen si u Somboru, gde baš i nema nekih uslova za trening, kako si uspeo da se vineš u vaterpolo vode i odeš daleko?
"Splet čudnih okolnosti je doveo do vaterpola. Kriva kičma je bila uzrok posete lekaru, njegov savet uzrok da me majka uhvati za ruku i odvede pravo na bazen. Nisam imao pojma ni šta je plivanje, ni šta je vaterpolo, ali da se ne naljute plivači, mnogo mi je zanimljivije igranje loptom, nego brojanje pločica. Prošao sam celu školu VK Vojvodina", rekao je Nikola u MONDO podkastu "Priča za medalju".
"Niko od nas nije znao da će doći do najviših visina i vrhunskih rezultata, bili smo dečačka družina koja je htela da bude nerazdvojna i sazrevala je kroz poraze i pobede."
"Sine, zvali su iz reprezentacije"
Igraš se u klubu, i odjednom dođe poziv za reprezentaciju. Svedoci smo da se današnji mladi često "lansiraju" i misle da su najbolji na svetu, kako to iskontrolisati?
"Te 2001. godine, ja pohađam Hemijsko-tehničku školu u Novom Sadu, igram za prvi tim Vojvodine. I sedim na petom-šestom času, neka dosadna hemija, kad uleće na vrata moja majka. I viče Nikolaaaa, moraš da kreneš za Beograd, zvali su te iz A reprezentacije! Ja ne verujem, mislim se, mama, blamiraš me! Profesorica viče - gospođo, smirite se! A ona me vodi sa časa u Spens da mi kupi nove patike, i idemo za Beograd na pripreme."
U klubu si bio važan, a dolaziš u reprezentaciju gde neko drugi ima značajnu ulogu, kako si to prihvatio?
"U klubu si kao najbolji, voli te mama, trener, svi te tetoše i maze. U reprezentaciji to ništa ne važi. Kada dobijete prvi poziv, niste vi svesni, ne znate šta vas čeka. Treneri i stariji vam predstave neki kodeks ponašanja, šta da radite, kako da hodate, dišete i na koji način da se češljate. Ta reprezentacija ima kodeks ponašanja, hijerarhije i poštovanja, i zbog toga smo tu gde jesmo. Tada je bila jedna država, Srbija i Crna Gora, dakle 35 dečaka na pripremama, egzotika u Jagodini, tu grizemo iz sve snage i borimo se za svoje mesto. Sistem je bio - ko preživi, taj igra i to je to. Tada je moglo tako, ali sada ta gvozdena ruka baš i ne može da prođe kod nas."
Puno radiš sa decom, kako to izgleda sad? Više ne "pije vodu" Darvinov pristup, najjači opstaju, ostali otpadaju, a mi od najjačih pravimo selekciju.
"Velike nacije i dalje mogu da imaju taj pristup, nisam siguran da mi u Srbiji smemo tako da se kockamo. Deca moraju kroz igru da zavole sport, a mi da im ga približimo na pravi način."
Nije vrhunski sport za svakoga, često i roditelji greše i misle da će dete odmah biti najbolje, ali pre toga ima ceo deo u kojem kroz sport naučiš vrednosti, socijalizaciju... Kada si ti postao svestan koliko si dobar?
"Interesantno pitanje, nisi ti svestan u tim godinama, ne znam da li je svest prava reč, samosvest kreće kasnije, u tom trenutku ti je sve 'wow'. Prvo sam shvatio na pripremama šireg spiska A reprezentacije, a onda sa nepunih 17 kada sam prešao u Partizan, zajedno sa braćom Pijetlović."
Najbolji savet Dejana Savića
Igrao si za Partizan, Crvenu Zvezdu, usledilo je inostranstvo, Rusija, Grčka... Šta je najteže bilo u tim promenama klubova i stresovima koji prate promene?
"I dan-danas mi je selidba najteža, pakovanje i raspakivanje kofera, to mi je psihološki problem, više nego fizički. Svaku godinu ili dve, ti menjaš stan, sredinu, grad, govorno područje, kulturu, pa garderobu, u Rusiji hladno, u Grčkoj toplo. A očekuje se i podrazumeva da je sve OK za svakog sportistu. Nema tu više perioda neke adaptacije, kada te neko plati, on očekuje to što je platio i kraj priče."
"Dejan Savić, dok je igrao u reprezentaciji, pitao nas je da li znamo ko je najbolji igrač? Mi iskolačili oči, pojma nemamo, onaj koji se najbrže adaptira na ekipu, sredinu i grad. E, to je najbolji igrač u inostranstvu. Taj savet i dalje pamtim."
Šta je tebi, tvom karakteru, pomoglo da se brzo adaptiraš?
"Uvek sam sebe terao da idem korak dalje, da se emancipujem, da upoznam kulturu, šta sme, šta ne sme, šta smeš pokazati nekome u saobraćaju a šta ne (smeh). Malo učim jezik, Grčka 2011. bila je prvi odlazak u inostranstvo. Drug mi narezao CD sa grčkim pesmama, vozim se sa treninga na trening i slušam da bih u tekstu prepoznao reči koje saigrači koriste."
U reprezentaciji, do 2015, učestvovao si u svim akcijama. Dve Olimpijade, dve bronze, šta je po tebi razlika između tvoje i sledeće generacije u vaterpolu? Šta je vama falilo, ili niste imali dovoljno, da biste bili prvi?
"Uf, stručna analiza? Dobro, nama je možda falilo malo svesti onoga šta smo mi zapravo. Malo više realnosti. Za zlato u Londonu falilo nam je malo više podrške van bazena. Okolnosti u kojima smo igrali i šta se dešavalo na samoj utakmici, manje je važno, sve pre toga je mnogo bitnije. Utakmica bi trebalo da bude proizvod svega što si radio na treninzima, a nije bila dobra. Mislim da je to sve bio proces sazrevanja, kasnije sa novom generacijom bez par nas, Vanja Udovičić je završio 2013, ja sam izašao 2015, svi su nastavili, Sava Ranđelović, Nikola Jakšić, sazreli su i Rio de Žaneiro se konačno pozlatio."
"Na doping gledam kao na povredu"
U karijeri ti se potom desio peh sa dopingom. Kako si to prevazišao? Sportisti je najteže kada mora da stane, ne može da se bavi onim što voli, već mora da sedi sa strane i čeka da prođe vreme.
"Ta neprijatna odluka došla je dok sam bio u inostranstvu, i morao sam da se čupam kako sam umeo, jer nisam hteo da budem opterećenje, da nekome pravim teret, da skrećem ekipu ljudi sa kursa gde su nastavili dalje, ako me razumeš. Da se ne žalim sad, šta je tu moglo i ko me je razočarao a ko nije... Prihvatio sam i usmerio se na druge stvari, dobio sam vreme da razmišljam šta ću posle karijere. Želeo sam da je završim u bazenu, ne van njega."
"Godinu i osam meseci sam bio odvojen od trenažnog procesa, kluba, reprezentacije, i po isteku sam nastavio i potpisao najkvalitetniji ugovor u karijeri, za Dinamo Moskva. Nije bilo prijatno i lako pretočiti veliki minus u plus. Danas na to gledam kao na povredu kolena, ramena, leđa, sve te negativne stvari te učine jačim, trezvenijim, svesnijim da to što se dešava nije bitno. Bitno je kako se ponašaš i šta radiš u bazenu."
Šta treba čoveku kada padne, nije problem pasti, svi padnu ali nije lako ustati?
"Koliko god bilo teško, tamno i crno, mora da postoji okruženje s kojim delite muku ili nesreću. Suočavanje sa problemom što pre, već vam daje rešenje. Što pre prihvatimo gde se nalazimo, i lagano krenemo da izlazimo iz toga, tako gradimo i bildujemo karakter, dokazujemo sebi od čega smo. Najslađa je ta pobeda, isplivati iz velikog problema."
"Sport i porodica - ne znam da li sam uspeo"
Kako uskladiti sve što se dešava u bazenu, sa nekim životom iza kulisa i porodicom? Kako si to uspeo?
"Dobro pitanje. Koliko sam uspeo, vreme će pokazati", odgovorio je Rađen, koji je deset godina bio u braku sa pevačicom Anom Kokić, sa kojom ima kćerke Teu i Ninu.
"Usklađivanje sa porodicom može na dva načina - ili je sa tobom, ili bez tebe. Kada sam igrao u inostranstvu, dogovor sa bivšom suprugom bio je da dolaze kod mene kada njen raspored posla dozvoljava. Koliko je to baš bio balans, nisam siguran, ponekad se preispitujem. Nekad mi je žao što nismo možda bili više vremena zajedno, barem da uživamo negde van granica Srbije. Na meni je bila odgovornost, ne mogu ja sad da zabranim da ona radi i bude tu bez.mene. Nisam hteo da bude žena vaterpoliste koja sedi kod kuće, dok ja igram."
Oboje ste "gurali" karijere, koje su paralelne a u drugim su univerzumima - muzičku i sportsku. Funkcionisalo je do nekog momenta.
"Došlo je do manje prijatnih stvari, ali nije lako uskladiti dve javne ličnosti da budu na jednom mestu, pritom imaju i dve ćerkice koje rastu, razvijaju se. Podrška roditelja nije bila izostavljena, ali opet, ja sam bio 'otac na službenom putu'."
Koliko je teško ne biti prisutan u važnim momentima u životu dece?
"Sada mi je krivo, krivo mi je. Prvi plesni nastupi, ekskurzije, rekreativne... Ali ne kritikujem sebe previše, mi smo gledali da sve bude za dobrobit dece i nas. Radili smo najbolje što smo mogli u tom momentu."
Nikola i Ana razveli su se 2019, a dve godine kasnije, javnost je saznala za njegovu vezu sa pevačicom Milicom Ristić.
Ušao si u novi brak i dobio sina, kakvo je to novo iskustvo bilo za tebe?
"Totalno drugačije, kada sam ušao u vezu sa Milicom, već sam bio na kraju karijere i znao sam da će biti vezan za Srbiju. Bilo je inostranih ponuda, ali nisam više hteo u taj angažman. Nije lako izaći iz toga, biti svestan i realan da te sutra ne očekuje bazan i onaj sa pištaljkom i štopericom da ti priča šta da radiš, nego sada moraš u neki realan život." rekao je Nikola, koji se nedavno razveo i od druge supruge Milice.
"Idem na svadbe zbog glasne muzike"
Sportisti često upadnu u zamku, ne pripreme se za izlazak iz igre. Imam poznanike, vrhunske sportiste, i dugo im je trebalo da se pronađu u normalnom životu. Šta bi poručio nekom da to lakše prebrodi?
"Nije meni bilo toliko strašno jer sam bio svestan kraja i imao smer, gde ću i šta ću raditi. Da, kolege indirektno pomeraju kraj, rastežu, kažu ti da im je dosta, a onda jave da su potpisali novi ugovor. Sve je kao kompromis, a bliži se kraj, i onda svest, nažalost, ne postoji. Nije to negativno, čisto komentarišemo, trebalo bi tad obratiti pažnju, ili bi institucije mogle da se bave njima koji bi ostali u sportu. Kao funkcioneri, treneri, sportski radnici, sudije..."
Pa, nema toliko mesta?
"Nemamo dovoljno fotelja, izbacite nekoga? Šalim se, nije lako odreći se odmah svega, treba ti strpljenje, pitanje je da li sportski ego može da se smanji na nivo normalnog čoveka. Da se nauči posao, da budeš komercijalista, otpravnik, da sediš u kancelariji. Ti si doživeo adrenalinske šokove u vrhunskom sportu, a sada se spusti, odbaci sve to i stavi na stranu. Nije lako."
Razumem te, neki moji prijatelji su još uvek u vežbama i rezultatima, a ja sam se odmakao, kao da mi pričaju stranim jezikom, treba mi vremena da se "prešaltam" i razumem ih.
"Biram ja druženja, znaš, idem na svadbe jer je tamo glasna muzika, pa ne možemo baš puno da se davimo oko taktike!"
"Pao sam, ustao i nastavio dalje"
Kada vratiš film unazad, na šta si najviše ponosan?
"Najponosniji sam, hajde da kažemo, na svoju decu. Na svog rođenog brata. Na sebe, jer sam milion puta pao, isprljao se, ustao, oprao i nastavio dalje."
Tvoja deca su takođe u sportu? Kako ih savetuješ, da li se mešaš?
"Nina i Tea su krenule sa plivanjem, pa tenis, balet, ritmička gimnastika, i završile su u odbojci. Ponese me atmosfera kada idem da ih gledam, zamalo jednom u Valjevu da dobijem batine od drugih roditelja! Već smo u 'kritičnim' pubertetskim godinama, kada mora da se izađe iz dečjeg odnosa prema sportu. Meni je njihov izbor bio najbitniji, da im je prijatno tu gde su odabrale da budu. A insistirao sam da imaju neku obavezu, da se nečim bave van škole i kuće, zbog njih samih."
"Učim ih da mora da bude poštovanje prema treneru, nema, e tata, on nema pojma. Trenerova je zadnja, i nema veze jesam li u pravu ili ne, mora da postoji poštovanje. Nemojte vi meni, tako male, da selektirate da li neko ima ili nema pojma. A možemo ti i ja privatno da komentarišemo da li je lepi Mićko uradio nešto ovako ili onako, ali to možemo ti i ja."
Ne znam priču o tvom rođenom bratu, možeš li da je podeliš sa nama?
"Moj rođeni brat Nemanja, odvažio se i igrao u inostranstvu, sve je bilo kao ne zna šta će dalje, videće. I jednog leta zajedno radimo kamp u Vrnjačkoj banji, došla nam je ekipa dece sa Novog Zelanda. I vođa puta više puta izražava potrebu za trenerom, ja kažem Nemanji da dođe, i kažem čoveku - evo, on hoće da ide sa vama. Uvalio sam burazera! I dan-danas je tamo, trener je i pre dve godine imenovan je za selektora. Jako sam ponosan na njega."
Braća u profesionalnom sportu, jedan će biti uspešniji, a jedan u senci. Da li je teško izaći iz nje?
"Prezime obeležava čoveka, čiji si ti mali, čiji si burazer? On je mlađi i gledali su ga kroz tu 'burazer prizmu'. Ne može da se pobegne od prezimena, svi će gledati mene ili uspehe, klub, a ne treba da bude tako. Ali pričao sam i sa suprugom Milicom, pita me, šta misliš kako će našem sinu Alekseju da bude nadimak? Pa, zvaće ga Rađen, neće sigurno biti nešto drugo."
"Savet samom sebi - probuši kašiku"
Koji je trenutak u karijeri koji bi Nikola Rađen možda promenio?
"Uh... E, naježio sam se kad si to pomenuo. Finale Evropskog prvenstva protiv Crne Gore, igramo produžetke i ja primam gol, preko mene ide, a imam priliku da već u sledećih par napada mogu da dam gol. Promašujem sam ispred gola, promašujem zicer, pogađam golmana."
Interesantno, nije to najveće takmičenje na kom si igrao, ali svaki sportista ima trenutak kada zna da je mogao da uradi bolje?
"Tad sam dao i izjavu za medije da sam ja krivac za sve. Ovolika je bila strana u novinama, on je, hapsite ga! I rekli su mi, slušaj mali, ovako se ovo ne radi, mi smo ekipa i nisi ti krivac. Ne treba ti to u karijeri. Hteo sam da pokažem kako sam human, a ustvari to nije bio baš najbolji potez."
Šta bi rekao mlađem sebi?
"Da imam više strpljenja, da će ono napraviti situacije mnogo jasnijim, nego težim. Nisam ja eksplozivan niti nestrpljiv, ali bilo je situacija pogotovo u angažmanu u inostranstvu, gde sam sigurno mogao bolje da odreagujem."
A šta bi rekao Nikoli od 70 godina?
"To je za 30 godina!"
Pa, brzo to ide...
"Probuši kašiku između 38. i 40. godine", zaključio je Rađen.
BONUS VIDEO: Pogledajte ispovest Žarka Paspalja u podkastu "Priča za medalju"!
(MONDO/B.Z.J.)