Na današnji dan, 11. juna, rođen je jedan od najznačajnijih sportista Jugoslavije, veliki Marijan Beneš (1951 - 2018). Bio je jedan od najboljih boksera SFRJ, šampion Evropskog prvenstva u amaterskom boksu u lakoj velter kategoriji u Beogradu 1973, a posle toga i zapaženi profesionalac - šampion Evropske bokserske unije u istoj kategoriji, 1979. Naredne, 1980, borio se za svetsku titulu Svetske bokserske asocijacije (WBA) i izgubio od branioca titule iz Ugande, Ajuba Kalulea. Nažalost, nije prošlo dugo, a 1983. godine je morao da završi karijeru sa 32 godine, zbog teške povrede oka.
Ostao je jedan od simbola jugoslovenskog sporta, ali i te zemlje, jer je do kraja života isticao ljubav prema njoj. Na tu ljubav, kao i na bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije je pozivao i uoči građanskog rata devedesetih. U toku sukoba je 1995. godine ipak morao da ode iz Banjaluke, svog grada u koji je došao kao 16-godišnjak i kome se ipak nedugo posle toga vratio, odmah posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma u novembru 1995.
"Jednostavno, psihička prisila je bila takva da sam morao otići. Bilo je važno da si Srbin. Ako nisi, onda nisi dobrodošao. Tadašnja vlast je bila fašistička. Ja sve 'velike Srbe' i 'velike Hrvate' nazivam fašistima. U ratu su mi umrli majka i otac. Od žene Stane sam se razveo, takođe zbog nacionalnosti. Međutim, s kćerima Žanet i Marijanom ostao sam u dobrim odnosima. Moja bivša žena vratila se iz Niša i deca su sada s njom u Banjoj Luci. Završila su medicinsku školu i gimnaziju i dobri su učenici. Žanet se upisala u Beču na pravni fakultet i uči jezike. Nedavno je bila prva pratilja Mis BiH. U Beču imam i najstariju kćer, vanbračnu, Mariju. Ona je na konzervatoriju magistrirala violinu. Njena majka je Beograđanka", govorio je Beneš u intervjuu 2004. godine.
Zašto se vratio?
”Živeo sam u Hrvatskoj, ljudi su me cenili i poštovali, ali navikao sam na stare prijatelje, pa sam se vratio u Banjaluku, iako sam bio proteran iz tog grada, jer nisam Srbin. U Banja Luci mi je grob oca i majke, ima divnih ljudi, ali rat mi je pomogao da vidim ko su ljudi, a ko đubrad", govorio je Beneš u intervjuu "Nacionalu".
Umetnička duša
Emotivni šampion sa više talenata bavio se boksom još od 10. godine. Govorio je da je zbog svog sporta "izgubio detinjstvo" kakvo su druga deca imala, a ogroman uloženi trud isplatio mu se kroz ogromnu karijeru. Ostvario je čak 272 pobede, doživeo samo 16 poraza, uz 11 remija. Kao profesionalac, ostvario je učinak od 32 pobede (21 nokautom), uz šest poraza i jedan meč bez pobednika.
Kao sin nastavnika muzike nasledio je umetnički dar i svirao violinu, bio muzički školovan, svirao i flautu, klavir, pisao poeziju, a posle rata objavio knjigu "Druga strana medalje". Kao nadareni borac, bio je najbolji bokser banjalučke Slavije, u kojoj je proveo čitavu amatersku karijeru.
Mnogo su se čudili kako talentovani bokser u sebi čuva takvu emociju.
"Kada sam boksao, to je bilo nezamislivo. U ono vreme, boks je bio uglavnom sport radničke klase, a ko je onda od radnika pisao poeziju? Imao sam talenat, jednostavno mi je išlo od ruke. Znao sam deci u školi napisati 10-15 sastava na jednu temu za vrlo kratko vreme. Mnogo se bolje izražavam na papiru. Nedavno mi je izašla prva knjiga, zove se 'Druga strana medalje'. U njoj ima nekoliko mojih biografskih pesama i tu sam knjigu posvetio sestri, a vezana je za sport. Hto sam preko pesama deci približiti sport, jer je sport najbolji vaspitač. U duši sam sportista. Ali znam kako izgleda i druga strana medalje. Jedna strana je od zlata, a druga od govana".
"Druže Tito, niste ni vi viši"
U svoj grad je doneo četiri titule prvaka Jugoslavije, postao je 1976. godine olimpijac u Montrealu i bio je tako priznat da je nekoliko puta bio i na prijemu kod Josipa Broza Tita, večnog predsednika Jugoslavije.
"Tile je bio laf. Kada su me prvi put predstavili Titu, rekao mi je: 'A ti si onaj mali što onako opasno bije' Ja sam mu rekao: 'Niste ni vi druže Tito viši.' Zagrcnuo se od smeha. Mogu pisati šta hoće, ali niko nije jeo iz kante za smeće dok je Tito bio živ. Svi su imali platu - i radnik i rudar i čistač ulica i doktor. Sada gospoda jedu iz kante za smeće - i u Zagrebu i u Beogradu i po Banjaluci", govorio je on.
I decenijama posle Titove smrti i raspada njegovog životnog dela, Jugoslavije, Beneš je ostao veran zakletvi koju je dao Brozu kao njegov pionir.
"Pošten čovek se kune jednom za jednu stvar. Bio sam i ostao pošten. Zakleo sam se Titu da ću čuvati bratstvo i jedinstvo, a što sam mislio u to vreme mislim i danas", govorio je Beneš 2004. godine.
"Iz cele zemlje dolazili da se tuku sa mnom"
U Banjaluci je imao i svoj kafić, u kojem se po sopstvenom priznanju tukao "po 15 puta dnevno".
"Ma ja sam se u tom lokalu tukao po pet puta dnevno. Ljudi su dolazili iz cele zemlje da bi se sa mnom potukli. Jednog dana sam se tukao 15 puta. Naučio sam što znači biti šerif na Divljem zapadu. Kući sam dolazio sav krvav. Ali s obzirom na to da sam emotivan čovek, zabrinuo bih se što je s tim ljudima u bolnici, jesam li ih jako ozledio. I onda mi je prekipelo, bilo mi je dosta tog lokala".
Za sobom je ostavio četvoro dece i preminuo je u Banjaluci, posle duge i teške bolesti. Neustrašivi borac nisko spuštenog garda, poput filmskog junaka Rokija Balboe, imao je živopisniji život od onih opisanih u filmovima. Doticao je najviše visine, padao u duboke ponore i u krvavom raspadu nestala je i država koju je najviše voleo i pozivao je pre ulaska u krvave devedesete na razum.
Upozorio je Jugoslaviju pred rat
Njegova porodica je otkrila jedan njegov zapis, sačinjen pre početka rata, u kojem je izneo snažan apel, koji niko nije čuo.
"Rodila me Ličanka, Hrvatica i to u Beogradu. Otac mi je Vojvođanin, opredeljen sam kao Jugosloven. Oženjen sam Crnogorkom i rodila mi je dve kćeri, stare su šest i sedam godina. Kada ih u priči upitamo šta ste vas dve, uglas poviču - mi smo Jugoslovenke! Ponosim se sa njima"
"Sa muslimanima sam odrastao u Tuzli, slatko jeo iz istog tanjira. Dan-danas živim s njima u Vrbanji i nikada se nisam osećao niti bio ugrožen ni u kakvom pogledu. Ponosan sam na njih, pogotovo u ovakvom vremenu međunacionalnih razmimoilaženja"
"Sportaš sam kojeg pozna sva Jugoslavija i kojeg mogu reći i sa vlastitim ubeđenjem - voli sva Jugoslavija. Ja sam Hrvat, ali moja zastava nije šahovnica, već trobojka sa petokrakom! Pa, na koga onda da pucam? I ko sme i u ime koje to demokratije da razdvaja mene od vas i obratno?"
"Od kako smo preko noći počeli da se nazivamo gospodom, zaratovali smo pogazivši svetu tekovinu u ratu krvlju stečenu, bratstvo i jedinstvo. Stoga s ovog mesta apelujem na sve ljude bilo koje vere i nacionalnosti, na Jugoslovene, da prestanu sa bratoubilačkim ratom i svoju agresivnost ispolje u stvaralačkim eksplozijama koje će obnoviti Jugoslaviju i bratstvo i jedinstvo učvrstiti, bez koga nam nema zajedničkog života u istoj domovini"
"Ako to učinimo, imaćemo razloga da budemo ponosni što smo Jugosloveni. Hvala vam drugovi!", pisalo je u zapisu Marijana Beneša.
"Majka bila Srpkinja, saznali smo kad je umrla"
U razgovoru za hrvatski "Nacional", na slikovitom primeru je objasnio koliko se u njegovoj kući nije davala pažnja nacionalnosti.
"Po svemu sudeći, moja majka jeste Srpkinja - Marija Vuhić. Samo mi u kući nikada o tome nismo raspravljali. Ni danas ne pričamo", govorio je Beneš.
Pogledajte kako je izgledala njegova sahrana, kovčeg je bio prekriven jugoslovenskom zastavom.